Sasvim obično jutro

- Jes vidla? Prodaše Kosovo.

- Joj, Ružo, man me, šta si navrla sa tom politikom, ređaj ta jaja na kutiju, viš da ne vredi, da se ja nerviram...Ej, a di nam je ova od preko sa čarapama iz Rumunije?

- Prodaše, prodaše, banditi, približava se užurbano deda sa mesnim prerađevinama iz Mađarske, koji od dolaska sa Kosova tako izdržava porodicu. Utorkom ide u Segedin i onda ceo komšiluk može da kupi sir «Medve», nešto slično «Zdenki», kulen, sušene ćureće batačiće, neke salame, puding, nes kafu, rezance i kuhinjske krpe. Možeš i da naručiš nešto za sledeću sredu. Njegova se kutija nalazi tik uz trafiku kako bi mogao da sedi na zidiću pored, a i na dohvat su mu ruke sve novine. Za naše pojmove, Deda je hiperinformisan, tužan i sa neprežaljenim Kosovom u zenicama. Žuč mu se u oči popela.Ne mogu da ga ne razumem, a dobar je čovek, uvek deci iz komšiluka kupuje lizalice i viče «De si lepotice dedina? Odi da kupimo lizalicu, ko je video jesti doručak bez lizalice». Od političara nikome ne veruje, nikome. Draži su mu malo ovi što ne bi dali Kosovo, ali vidi da ni od njih vajde nema i da su ga svi prodali, na kartonskoj kutiji, kao on rezance i kulen.

Ispred prodavnice ih ima oko desetak, penzioneri uglavnom. U stvari, zamalo penzioneri. Falilo malo da ih steknu pre nego što su došli ovde gde ih niko neće jer su matori, kažu. Neki prodaju čarape, neki kinesku robu, neki domaći sir i sok od paradjza, neki svežu salatu, cveće, jabuke neprskane, garantuju, neki sapune, a svi zajedno prodaju nam svoje tužne priče. Nekoliko puta sam videla kako ustaju sa šamlica ili kartona i trče kud koji, unezvereno i dahćući, bežeći od revnosne inspekcije. Nema tu, ovo je pravna država koja fura napred, koja hrani svoju ekonomiju domaćim sirom i salamama, koja ne gaji sivo, već samo zeleno, domaće, neprskano, čisto, ko biserne kapi Dunava. Oni su navodno provalili da inspekcija dolazi na poziv ekipe iz privatnog marketa, ispred kojeg su oni vaspostavili svoju malu nedozvoljenu zelenu pijacu. Savesne prodavačice, u stvari šefica, koja je svastika vlasnikova, povremeno pozove inspekciju, ispunjavajući tako svoju građansku dužnost i to nema ama baš nikave veze sa konkurencijom i činjenicom da su im salame grozne, svaki drugi jogurt prokisao i da im po hlebu šetaju one crne bube. I da su zle.

Mislim se nešto, svako jutro čekajući u pola sedam autobus, goreće u paklu, ako ga ima, i one prodavačice i ona inspekcija i oni što su ih oterali iz domova i oni zbog kojih su ih ovi oterali, a najviše ovi naši, «lideri» - dozvoliću sebi bol u grudima dok izgovaram ovu reč - koji ih nisu zbrinuli, ali ih znaju kažnjavati. Pravna država koja suzbija sivu ekonomiju. One velike sive, naravno, ne smeju ni da pipnu. U stvari, smeju, ali neće. Razlikuje se slučaj od slučaja, količina od količine i suma od sume, ali uglavnom se svuda korupcija piše malim, a misli veliki slovom. Klasičan primer primene novog srpskog glagola - «učepljavanje». Pa, ni saobraćajna policija ne zaustavlja one sa velikim, lepim kolima, svesna uzaludne rabote, već kako naiđe koji «Kec», ili rasklimatana «Lada», oni se razmašu onim palicama i naduvanim rukavima, koraknu malo napred na put, vredni i hrabri, poginuli bi da uhvate i pribeleže neku nepravilnost, nekog kriminalca, jelte. Pričam iz ličnog iskustva.

Kada uđem u bus, čekaju me neka druga lica, druge priče, retko nasmejane. Ne samo zbog toga što je pola sedam i što čoveku u to gluvo doba i nije do smeha. Retki đaci i studenti spavaju, stariji ljudi ili idu na pijac da prodaju ili su im priče slične Dedinoj i njegovih karton koleginica, a ovi ostali idu kao na neki posao. Možemo zamisliti kakav. Voze se i sanjaju kako nešto rade za normalne pare, kako posle kupuju, potpuno neplanirano, svima nove zimske cipele, kako se razdužuju za gas, kako im govedina nije skupa. I kada vidim nekoga da knjava naslonjen na prozor, uvek zamišljam te cipele i juneću supu. Ljudi, da li smo svesni koliko smo siromašni?

Kada se vraćam sa posla, ja od Dede kupim bar neku sitnicu, krpu onu jednu. Onda odem preko kod koleginice po buket cveća, kupus za sarmu i jabuke. Kada baš ne treba, ili ni ja nemam, stanem bar malo da popričamo. O Kosovu, «Progresu», pemziji. I najčešće, vrlo brzo, prebacim priču na ćerku, to im ja zabavno, vole je, počnu da se smeju, sete se svojih. A i o onom prvom, verujte, ne znam više ni šta da im kažem. Jedino što mi pada na pamet je da uđem i udarim macolu svastiki iz marketa, pa onda krenem neinstitucionalno da klepam sve redom za koje pouzdano znam da su se ošišali. Ali, ne smem, ovo je pravna država i sasvim sam sigurna da bih zbog jedne šljage zaglavila na neko vreme. Ali, niko mi ne može zameriti što o tome sanjam. He he.