Kako voditi ljubav sa srednjovekovnim pravoslavnim Slovenom?

Pravoslavlje poznaje indulgencije? Incest u srpskoj kraljevskoj porodici? Savremena romantična ljubav je konstrukt XIII veka?

Kada se na izvesnom sajtu pojavila najava za studiju Iv Levin Seksualnost i društvo kod pravoslavnih Slovena od X do XVIII veka, jedan od posetilaca prokomentarisao je da ne treba „nama Srbima" neko ko „nije odavde" objašnjavati kakvi su bili Sloveni u srednjem veku. Ovakva reakcija, pored ksenofobije koja teško koga može iznenaditi, implicira i jednu (tužnu) istinu - da se niko „ovdašnji" nije ozbiljno bavio izuzetno zanimljivom temom društvene regulacije seksualnosti, kao ni seksualnim običajima i praksama kod Rusa, Bugara i Srba u navedenom periodu. S druge strane te nepromišljene konstatacije stoji da je možda, u krajnoj liniji, ovako i (naj)bolje - daleko od toga da „spoljni pogled" obezbeđuje naučnu objektivnost, ali on sobom nosi neostrašćenu distancu, toliko neprisutnu u Srbiji kada je nacionalna istorija u pitanju. Sa takve, rekao bih zahvalne pozicije, američka istoričarka jevrejskog porekla Iv Levin imala je šta da kaže i to na preko 400 strana svoje fascinantne studije, koju treba suditi po argumentima i naučnom doprinosu, a ne po poreklu autorke ili njenom državljanstvu.

Na sajtu izdavača http://www.karposbooks.com/ nalazimo jezgroviti prikaz dela:

Ova monografija, jedina takve vrste do danas, plod je dugogodišnjeg istraživanja po bibliotekama Moskve, Beograda, Sofije, Petrograda i mnogim drugim američkim vizantološkim i slavističkim centrima.  Njena studija crpi građu, kako iz onih poznatih, gotovo svima dostupnih izvora (žitija, pravni kodeksi, monaški kanoni, povesti, hronike, svetootački spisi, itd), tako i iz često neobjavljenih manuskripta, zapisa sudskih procesa i nepoznatih predanja i svedočanstava. Knjiga otuda obiluje fascinantnim podacima o našoj društvenoj istoriji. Seksualnost je jedno od najinterdisciplinarnijih istraživačkih polja koja se daju zamisliti - ona se tiče prava i zakonskih regulacija, sociologije (društvene i porodične organizacije), istorijski nasleđenih predstava, etnologije i antropologije, religije i psihologije, medicine i psihijatrije, biopolitičkih strategija u skladu sa ekonomskim težnjama pojedinačnih društava... Kroz većinu ovih oblasti Iv Levin se sasvim sigurno kreće, koristeći se i znalački radovima o ovoj problematici posvećenim bolje istraženim srednjovekovnim zapadno-evropskim društvima, u nekima je prilično oprezna, a u neke, sasvim mudro, i ne zalazi. I pored akademskog diskursa, obimne naučne aparature, autorkine erudicije, knjiga je pisana pristupačno i ne obraća se samo stručnoj javnosti. 

Sadržinski, studija obuhvata šest poglavlja - (1) Crkvena predstava o seksualnosti, (2) Brak, (3) Incest, (4) Nedozvoljeni seks, (5) Silovanje i (6) Seks i sveštenstvo.

Pre nego se upusti u konkretna razmatranja, autorka objašnjava svoj pristup, izvore, reference. S jedne strane, ograđuje se od psihoanalitičke analize seksualnosti i Frojda, smatrajući ga jednim od prvih koji otvoreno govori o seksu i na taj način probija ovu, do tada uglavnom tabuizovanu temu. Ono što preuzima jeste mogućnost da se o seksualnosti govori kao o bilo kom drugom aspektu ljudskog života - bez predrasuda i moralističkog savetovanja.  S druge strane, ona je svesna problema čisto istorijskog pristupa koji smatra da postoje univerzalni istorijski fakti, bez obzira na vremensko-kulturne koordinate odakle se oni „čitaju". Otuda i referenca na Fukoovu Istoriju seksualnosti, o čijim se pretpostavkama autorka ne izjašnjava direktno, ali je iz same studije vidljivo da francuskog filozofa ne sledi na teškom putu arheološke rekonstrukcije seksualnosti (koja bi uključila i specifičnu analizu episteme raznovrsnih istorijskih perioda). Ona, naprosto, bira navedene teme i njima se bavi konkretno-deskriptivno, pokušavajući da dopre do „istorijskog jezgra", uz tri ključne pretpostavke koje utiču na njeno tumačenje „činjenica", što potvrđuje i teorijsku ne-naivnost studije. Prva pretpostavka je da se polnost može ispitivati odvojeno od strukture porodice ili položaja žene (kao i od nekih drugih kulturno-ekonomskih faktora), analizirajući i mušku polnost. Druga pretpostavka jeste da seksualna želja za srednjevekovne Slovene ne potiče od Boga, već od „suprotne strane" i da je treba držati pod striktnom kontrolom. Treća je - ne postoje univerzalni moralni standardi u vezi sa seksualnošću, već da su se oni menjali tokom perioda koji autorka obrađuje, kao i da su uvek bili u funkciji održanja društvene zajednice.

Delo se, na svu sreću, ne bavi samo preskriptivnom seksualnošću, onakvom kakva treba da bude i kakva se preporučuje u svetootačkim spisima, crkvenim kanonima... Levinova se bavi privatnim životom, ili bolje rečeno «najprivatnijim» životom širih slojeva stanovništva u predmoderno vreme, stvarnim seksualnim praksama. U tom smislu su podaci koje knjiga iznosi izuzetno dragoceni, a u pojedinim slučajevima, krajnje zbunjujući, da ne kažemo neverovatni. Među takve podatke, primera radi, spada srednjovekovna «srpska priča o opasnosti preterane apsinencije»:

Uveče na Veliku Subotu, jednog sveštenika je progonio demon požude. Setivši se zahteva za apstinencijom njegova supruga je odbila da zadovolji njegove potrebe. Kao rezultat toga, sveštenik je izašao do štale i potražio olakšanje sa jednom kravom. Sledećeg dana, za vreme uskršnje liturgije, jata ptica su napala crkvu. Sveštenik je naredio da se vrata i prozori zaštite od napada i onda je u suzama pred pastvom priznao svoj greh. Sveštenik i pastva su tada otvorili vrata i izašli  nepovređeni. Međutim, kada je sveštenikova žena izašla napolje ptice su se obrušile na nju i raznele je. Jasno je da je ona smatrana odgovornom za greh svog muža jer ga je ona na njega navela. (str. 222)

Možda se, pak, najprovokativniji delovi odnose se na česte slučajeve incesta:

„Srpski kralj Milutin, čiji su brojni brakovi povredili svaki kanon, takođe je počinio incest. Njegov brak sa mađarskom princezom Jelisavetom direktno je prekršio zakon koji je zabranjivao dvojici braće da se ožene dvema sestrama. Sa stanovišta Milutinove majke, kraljice-udovice Jelene, taj brak je bio suviše koristan da bi se mogao propustiti. (...) Kao rimokatolkinja, ona nije videla ništa incestuozno u tim brakovima koji su po rimskom kanonu bili dozvoljeni. Oni koji su podržali taj brak i taj savez pokušali su da izbegnu kritike tvrdeći da su brakovi bili posvećeni dvostrukim venčanjem. Pronašli su „rupu u zakonu". U trenutku kada se proslavljalo sklapanje tih brakova oba su bila zakonita: ni jedan mladoženja nije oženio svastiku svog brata jer brat još nije bio oženjen. U stvari taj izveštaj je sumnjiv: postoje jaki dokazi da je Dragutin oženio ugarsku princezu Katarinu pre 1282, otprilike kada se i Milutin oženio." (str. 209)

Koliko ostaje ženama dozvoljenih dana za seksualne aktivnosti?!  Negde oko 44 dana godišnje:

„Četiri godišnja posta (Veliki post, Božićnji, Petrovski i Gospojinski) čine 101 dan. Ženini dani periode mogu da isključe u proseku još 84 dana. Sreda, petak, subota i nedelja u preostalih 25 nedelja u godini čine još 100 dana. (str. 237)

Dalje navođenje mnogih zanimljivih i nekonvencionalnih primera seksualnog ponašanja premašuje obim i nameru ovog prikaza. Međutim, kako je autorka dala intervju povodom srpskog izdanja, i tu objasnila nekoliko veoma važnih ideja za razumevanje ove studije, odlučio sam da najzanimljive delove prenesem.

***

Pravoslavni Sloveni pripadaju zapadnoj civilizaciji, ali jedna od  vaših najprovokativnijih teza jeste da slovenska pravoslavna društva ne poznaju koncept „romantične ljubavi" koji se začeo u zapadnoj Evropi u srednjem veku. Šta je to zapravo bila „romantična ljubav" koju pravoslavni Sloveni u to  vreme nisu poznavali?

Ideali „romantične ljubavi", spoj fizičkog izraza seksualnosti i emotivne povezanosti - čini se većini savremenih ljudi u toj meri „prirodnim" kao da su biološki urođeni ljudskoj vrsti. Oni se, međutim, pojavljuju u specifičnom istorijskom momentu, u XII veku u južnoj Francuskoj, u „trubadurskoj" dvorskoj kulturi. Smatralo se da je ta „dvorska ljubav" predodređena za članove plemićke elite. Osim toga, ona je na početku predstavljana kao karakteristična za izvanbračne odnose. Dama i njen kavaljer, udvarač, bili su u braku sa drugima, te je tako njihova međusobna strast istovremeno bila i gorka i slatka, unapred osuđena na propast. Tek se kasnije, u ranom savremenom dobu, pojavila ideja da bi bračna veza takođe mogla biti „romantična". Sigurna sam da su neki predmoderni Sloveni imali bračne veze koje su bile emocionalno ispunjavajuće i fizički strasne. Kulturni ideali, međutim, postavljaju standarde na osnovu kojih se sudi o ponašanju i oni utvrđuju ono što stvarni muškarci i žene mogu da očekuju u njihovim intimnim vezama.

Slovenska pravoslavna društva nisu bila okrutna prema seksualnim disidentima kao društva na Zapadu. Malo je primera kamenovanja ili paljenja žena, zapadni putnici su zapanjeni u kojoj meri se homoseksualnost toleriše u Rusiji. Da li su društva pravoslavnih Slovena zaista bila tolerantnija?

Ne verujem da su društva pravoslavnih Slovena bila tolerantnija prema seksualnim prestupima u našem modernom razumevanju „tolerisanja", koje podrazumeva spremnost da se odbace negativni sudovi. Društva pravoslavnih Slovena su bila, u stvari, veoma sklona osudi; ona su osuđivala većinu vidova seksualnog izražavanja, uključujući i one koje bismo danas smatrali sasvim bezazlenim. Pravoslavni Sloveni su, međutim, odabrali da mnoge forme seksualnog prestupa, koje su zapadna društva u tom periodu smatrala za izuzetno mrske, kažnjavaju veoma blago (na primer, homoseksualnost ili zoofiliju). Istovremeno, pravoslavni Sloveni su druge tipove seksualnih prestupa, kao što je ženidba između rođaka ili više ženidbi, smatrali za naročito uvredljive, iako se oni tada u zapadnoj Evropi obično uopšte nisu videli kao grešni. Prema tome, bolje bi bilo da kažemo da su pravoslavni Sloveni za izvesne tipove seksualnog odstupništva pre bili umereniji, nego tolerantniji. Pravoslavni Sloveni su, uopšteno, više naglašavali pokajanje nego kažnjavanje.

U vašoj knjizi nije prenaglašen loš položaj žene u ovim srednjovekovnim društvima. Čak ste se kritički osvrnuli na Meri Dejli, rodonačelnicu feminističke teologije, iznoseći da feministkinje zaboravljaju da je i položaj muškaraca bio loš.

Ja sam lično feministkinja i gajim velike simpatije za napore da se izgrade obrazloženja - politička, teološka, kulturna, biološka - za poboljšanje statusa žena u današnjem svetu. Ne mislim, međutim, da se taj cilj može postići iskrivljavanjem istorijskih svedočanstava. Tako što ćemo se fokusirati isključivo na negativnu ili isključivo na pozitivnu stranu. Feminističke aktivistkinje su prenaglašavale, i potcenjivale, podjarmljivanje žena u prošlosti. U prvom slučaju nadale su se da će inspirisati bes zbog maltretiranja žena koje se produžilo do naših dana. U drugom slučaju feministkinje su htele da stvore „upotrebljivu" prošlost - istorijske presedane za ulivanje snage ženama. Međutim, argumenti koji se zasnivaju na pogrešnoj interpretaciji prošlosti mogu se lako odbaciti i ne pružaju čvrstu osnovu za tvrdnje u korist ženskih prava danas. Interpretacija prošlosti sa više nijansi nije samo iskrenija u odnosu na istorijske dokaze, nego i nudi bogatstvo ljudskog iskustva na koje mi savremeni ljudi možemo da se oslonimo u konstruisanju naše budućnosti.

U Rusiji se za seksualne izgrede plaćana globa lokalnom vladici. Nije li je to neka vrsta indulgencije, plaćanje za iskupljenje greha?

Novcem koji je davan crkvi zbog seksualnih prestupa nije se otkupljivao oproštaj za prekršaj. To je bio vid kompenzacije za društvo zbog štete načinjene društvenom poretku i javnoj pristojnosti, a takođe način da se plati za troškove episkopskog suda pravde. Pravoslavna crkva nije imala sistem indulgencija kao Rimokatolička crkva u poznom srednjem veku, gde su grešnici mogli da plate kaznu i u suštini kupe put za izlazak iz čistilišta. To bi teološki bilo nemoguće za Pravoslavnu crkvu koja nema koncept „čistilišta" kao mesta između pakla i raja. Međutim, praksa davanja „donacije" i primanje dokumenta, sa potpisom episkopa, koji obećava oproštaj od grehova bio je poznat u slovenskom i grčkom pravoslavnom svetu u XVII veku i kasnije. Grčki naučnik, školovan u Americi, Nikolaos Hrisidis pronašao je primere toga i u Grčkoj crkvi oni postoje do danas. Mogu li se ti dokumenti s pravom smatrati kao vrsta indulgencije? Pitanje je izazvalo dosta rasprave na konferenciji Asocijacije za izučavanje istočnog hrišćanstva pre dve godine. Pitanje zavisi od detalja: da li dokumenti obećavaju otpuštanje grehova koji još nisu počinjeni i ispovedani ili samo grehova koji su ispovedani ali ispaštanje još nije bilo izvršeno?

Domen seksualnosti je bio potpuno crkveni - ona je odlučivala o braku, srodstvu, razvodima, dozvoljenom i nedozvoljenom seksu (sa vrlo detaljnim propisima o izboru partnera, njegovom socijalnom statusu, vremenu i položajima seksualnog čina itd.), dok je država posredovala, kažete, jedino u slučaju silovanja.

Državni i crkveni prioriteti u primenjivanju ponekad se nisu podudarali. Jedan od primera tog fenomena jesu brakovi između pravoslavnih vernika i nepravoslavnih. Crkvene starešine su obično žestoko osuđivale takve brakove, dok su ih svetovne vlasti često dopuštale ili su ih njihovi predstavnici čak i sami sklapali. Zbog razlike u državnim i crkvenim interesima, u modernom dobu je većina zapadnih država konačno odustala od primenjivanja crkvenih pravila i umesto toga prihvatila princip odvajanja države od crkve.

***

Na kraju, ako vas zanima kako je bilo voditi ljubav sa srednjovekovnim pravoslavnim Slovenom, ovo je prava knjiga za vas. Ukoliko ste pak isključivo akademski zainteresovani za temu, autorkina elokvencija vas takođe neće ostaviti ravnodušnim.

Najlepše preporuke za Iv Levin i Seksualnost i društvo kod pravoslavnih Slovena od X do XVIII veka, studiju koja se, nakon 17 godina od nastanka, pojavila i u srpskom izdanju.