Oni više ne postoje

(Fotografija je delo Olivere Miletić - http://s123.photobucket.com/albums/o295/KreativniManijak/) 

            Lihtenštajn, Levi, Hiršl, Šajnberger, Kon, Buhvald, Vigenfeld, Vajs, Fišer, Alt, Kraus, Filinger, Gros, Flajšman, Rozenberg, Morgenštern. Istorija jevrejske zajednice u Sremskoj Mitrovici duga je i nažalost, čini se, završena: podaci iz poslednjeg popisa pokazuju da ovde Jevreja više nema. (Dogodilo se pre nekoliko godina da sam ugledao jednu partu sa devojačkim prezimenom Rozenberg, ali to je sve.)

            Ako zaustavite nasumično izabranu mlađu osobu na ulici i upitate za nekog od mitrovačkih Jevreja, svako će vam odgovoriti da o tome ništa ne zna, jer o tome da su Jevreji uopšte u Sremu živeli, danas ne postoje gotovo nikakvi dokazi koji bi bili vidljivi meštanima. Kada su se moja baka, njena sestra i majka skrivale od Nemaca – što je posve jedna komplikovana i tužna priča za sebe – spas su našli upravo kod jedne od jevrejskih porodica, trgovcima kostima Morgenšternovima. Baka mi je pričala da se sa njihovim devojčicama često igrala, ali da su one tokom jedne noći četrdeset prve u tišini nestale zauvek. Baš tako: preko noći, u tišini.

            Postoje brojni dokumenti koji govore o boravku Jevreja u Sremu za vreme turske i austrijske vladavine, ali tek u XVIII veku prvi Jevreji dobijaju dozvolu da se trajno nasele u Sremskoj Mitrovici. Jedno od imena zabeležnih iz tog perioda je i David Levi, koji se pominje na poreskom spisku iz 1785. Zakupac mitrovačke svilare iz 1823. godine Bernhard Lihtenštajn se pominje kao jedan od ktitora mitrovačke bolnice (dao je za to vreme veliki prilog od trideset forinti u srebru). U istom ovom periodu, ostale su detaljno opisane nevolje koje su izvesni K. Jovanović i K. Frušić imali sa vlastima zato što su među svojim zaposlenim često imali Jevreje (njihov se posao sastojao u sakupljanju starih krpa). Odnos vlasti se, na svu sreću, prema pripadnicima jevrejskog naroda ipak menjao, iako sporo i postepeno, pa se njihov broj u Sremu povećavao.

            Jedan od najuglednijih Mitrovčana s početka dvadesetog veka bio je i Josip Flajšman, koji je uspešno vodio trgovinu kožom preko pola veka. Priče o Flajšmanu i Johanu Vigenfeldu, vlasniku velike trgovine mešovite robe, slušao sam od prabake i bake, jer su moji preci često sa njima poslovali.

            Pred sam rat u Sremskoj Mitrovici je bilo oko sto četrdeset jevrejskih porodica, po koji Jevrejin u svakom razredu gimnazije, kako to opisuje moja baka, a početkom XX veka sagrađena je i veoma lepa sinagoga, preko puta današnje gimnazije. Prvi rabin bio je doktor Herman Gertner koji je takođe bio i profesor veronauke u Realnoj gimnaziji; nastavni kadar Realne gimnazije je po pričama koje sam sakupio i tekstovima koje sam pročitao, priča za sebe: od ruskih aristokrata do ludih naučnika, jedna fascinantna kolekcija intelektualaca i ekscentrika. Tih godina osnovano je i Cionističko društvo, a odmah zatim i literarno društvo, pevačko, dobrotvorno, sportsko. Jevrejska zajednica u Sremskoj Mitrovici bila je ugledna i bogata, sačinjavali su je ponajviše trgovci, ali i zanatlije, lekari, advokati i činovnici. Na mestu gde se nalazila sinagoga danas se nalazi jedna trafika, pekara popularna kod gimnazijalaca i nekoliko kuća. Sinagogu su nacisti minirali 1941.

            U Sremskoj Mitrovici danas ne postoji skoro ništa što bi ukazivalo da je nekad postojao bogat i raznovrsan život jevrejske zajednice. (Uopšte uzev, ovaj grad je danas potpuno kulturno i intelektualno mrtvo more, praktično bez pozorišta, bez bioskopa i sa veoma retkim kulturnim događanjima, ali zazo sa brojim kladionicama i folkotekama; u periodu pre 1941. Sremska Mitrovica je imala čak četiri bioskopa i pozorište; ovo nije od značaja za priču, ali pokazuje kako jedan grad može da umre i onda kada mu se duplira broj stanovnika.) Sinagoga je, kao što sam rekao, srušena, a streljanja, mučenja i logore preživelo je svega nekoliko ljudi: Josip Morgenštern, Jozefina i Mirjam Vajs, Eduard Flajšman i Slavko Kiršner. Moja današnja porodična kuća je pripadala Morgenšternovima (jedna od dve kuće koje su oni posedovali), moji su je preci otkupili od njih pre nego što su ovi morali da pobegnu. Prva komšinica mi je pričala o velikom domaćinstvu pre rata – dobar deo naše avlije je kasnije nacionalizovan, pa ja u stvari nikada nisam video našu kuću u punom njenom sjaju – govorila mi je i o nesreći koja je zadesila jednu od Morgenšternovih žena: ona je, naime, upala i udavila se u bunaru koji je postojao u dvorištu. Premda ni tata ni ja nismo verovali u ovu priču, sredinom devedesetih smo otkrili jedan debeli drveni poklopac, oko pola metra ispod zemlje. Tata ga je ašovom probio i imali smo šta i da vidimo: dubok, dubok bunar, naizgled bez dna. Kada je ašov probio poklopac, nešto zemlje se odronilo i upalo. Posle nekoliko sekundi slobodnog pada, ta je zemlja upala u vodu negde na dnu. Mogli smo da vidimo tek ponekad, na tren, odsjaj sunčevih zraka u vodi zrnoj kao nafta.

Sećam se i jednog događaja iz raznih devedesetih koji za mene sada predstavlja neku vrstu utehe, jednu vrstu svetlosti u tužnoj povesti o zlu i zaboravu, rekao bih čak i neku vrstu happy end-a, možda i poruku da uprkos svemu nešto ipak ostaje. Sedeo sam sa društvom na klupici ispred kuće, uživajući u hladu (ne sećam se mnogo toga, ali se sećam da je bilo leto). Ispred naše kuće se zaustavio sivi auto i izašlo je iz njega nekoliko ljudi. Prišli su i pitali me da li znam ko sada živi u ovoj kući. Objasnili su mi da su njihovi preci tu nekad živeli i da su oni došli da vide kuću koja je davno bila njihova. Moja majka ih je pozvala da uđu i obiđu je u celini, ali su oni odbili. Stajali su ispred, gledali je, fotografisali je spolja, pomilovali ogromnu staru bravu na kapiji i pokupili se i otišli. Baka mi je mnogo godina kasnije objasnila da su to najverovatnije potomci Josipa Morgenšterna koji se po povratku iz zarobljeništva odselio u Novi Sad gde je napravio dosta uspešnu karijeru.

Jedini konkretan dokaz da je Sremska Mitrovica nekada bila dom maloj ali uglednoj i dobro organizovanoj jevrejskoj zajednici je groblje koje se krije u verovatno najsiromašnijem delu grada u ulici Bosutski put. Groblje se nalazi iza visokih zidina, iza zaključane kapije od kovanog gvožđa. Kako danas više nema ko da obilazi ove grobove, groblje se nikada ne otvara. Kada sam tamo odlazio poslednji put, morao sam da preskočim zidine, pod prismotrom radoznalog komšiluka kom je svaki stranac inače dobar povod za ogovaranje, a još stranac koji preskače ogradu i odlazi na napušteno groblje! Kakav unterhaltung besposlenom sremačkom šoru! Na groblju sam proveo verovatno ne više od sat vremena, a kada sam opet preskočio zidine i izašao napolje, ispred me je čekala grupica razodnalih ljudi.

U jednom tekstu iz 1994. godine naišao sam na podatak da je na groblju ostalo sačuvano oko šezdeset nadgrobnih spomenika. Moja je pretpostavka da je broj prepolovljen do danas. Čitavi delovi groblja su raščišćeni, a grobovi ili leže srušeni, oštećeni i išarani, ili su nadrgobne ploče u potpunosti odnešene. Ne mogu da zamislim da neko može da sadi kupus ili šargarepu na mestu gde je neko sahranjen, ali se čini da je to ovde slučaj. Iako je groblje od ulice odvojeno zidom i velikom kapijom, svako iz komšiluka veoma lako može da dođe preko bašti koje se bez jasne granice mešaju sa nadgrobnim spomenicima.

Najstariji spomenici pripadaju porodicama Fišer i Kajzer, s kraja XIX veka, a poslednji su podignuti pre 1944. godine. Svaki grob je obeležen Davidovom zvezdom, žalosnom vrbom ili lovorovim vencem. Ispod njih nalaze se rupe gde su nekada bile fotografije. Pronašao sam podatak da je samo na jednom spomeniku ostala sačuvana fotografija: devojka od dvadeset osam godina koja je umrla 1896. godine. Zvala se Johana Alt. Spomenik podižu – otac Eduard Alt, trgovac galanterijom i sin Oskar. 1920. godine umro je i Eduard Alt, njegov spomenik je takođe ostao sačuvan. Njegova supruga, Rozalija Alt, uhapšena je i 1942. godine odvedena u Aušvic iz kog se – nije potrebno ni pominjati – nije živa vratila, a njihova trgovina galanterijskom robom zaplenjena je u korist NDH.

Spomenici najčešće imaju tekstove na dva ili tri jezika: na hebrejskom, nemačkom i srpskom: Hier ruhet Gizela Neuman geb. Klein, gest. am 26-ten juli 1900. im 21-ten Lebensjahre, Tief betrauert und beweint von ihren Gatten Robert, Ruhe sanft!

Dva spomenika su ukrašena veoma lepim reljefima vajara Milorada Jovanovića. Jedan od njih se nalazi na grobnici porodice Pesing: predstavlja devojku obučenu u hiton koja sedi pognute glave, jednom rukom podbočena o amforu, kako tuguje za umrlima. Jednostavan, a ipak veoma potresan reljef. (Zapravo je celokupna poseta ovom groblju za mene bila veoma uznemiravajuća i potresna.)O porodici Pesing saznao sam ovoliko: Herman (1851-1929) i Iso (1885-1926) bili su ugledni mitrovački trgovci. Herman je bio vlasnik trgovine vinom, pivom i svinjama, a posedovao je i sitničarnicu, ali je zajedno sa sinom prodavao i odeću i nameštaj. Iso Pesing se bavio muškom i ženskom konfekcijom, i u novinama koje postoje u arhivama i danas mogu se videti brojne reklame kojima je privlačio uvek nove mušterije. Iso je nedugo bio oženjen Livijom Pesing koja je umrla veoma mlada. Posle njene smrti je u listu Srbija preko cele strane objavio čitulju u kojoj se zahvalio prijateljima i rođacima koji su bili uz njega u tom teškom periodu.

Drugi reljef ovog vajara prikazuje grifona koji u desnoj šapi drži baklju okrenutu ka dole u znak žalosti. Ovaj prelepi reljef je danas teško oštećen: neko od dece iz komšiluke našao je za shodno da ureže ime ASTRA preko grifona. Danas više ne postoji porodica Flajšman: oni koji nisu sahranjeni na ovom groblju, ubijeni su u logorima ili su streljani i sahranjeni u nekim od masovnih grobnica.

Julio Kon je bio direktor drvne industrije sve do svoje smrti. Bio je začetnik velikih reformi u vreme velikih nevolja i štrajkova, započeo je reorganizaciju drvne industrije, koju nije stigao da sprovede do kraja. Njegov grob je najneobičniji: osnova je piramida od crnog mermera na čijem se vrhu nalazi urna sa (pretpostavljam) pokojnikovim pepelom.

Porodična grobnica Grosovih je jedna mala spomen ploča na kojoj se nalazi spisak ćerki Sigmunda Grosa: Elvira, Johana, Regina, unuka Mira i njihov zajednički epilog: ...koje nečovečno uništiše fašisti.

            Ne uspevam da pronađem ništa o jednom neobičnom spomeniku koji pronalazim na krajnjem obodu groblja (na slici gore). Od pozadi liči na statuu, pomislio sam, statua devojčice. Spreda: statua devojčice koja na desnoj strani grudnog koša nosi i fotografiju. Devojčica sa slike je devojčica po kojoj je oblikovana i statua. U knjigama pronalazim podatak da samo jedan nadgrobni spomenik ima sačuvanu fotografiju, onaj koji sam već opisao, a o ovom biseru ne piše ništa. Ostatak groba je u potpunoti uništen, ali vandali ipak nisu imali srca da unište ovu kamenu devojčicu i ona sada stoji, zarasla u travi, obrasla lišajevima, verovatno za sva vremena anonimna.

            Sudbina ove devojčice kao da govori i o tragičnoj sudbini jevrejskog naroda u Sremu. Oni više ne postoje, a ono što su uradili i što su ostavili živi i dalje: neki od meštana Sremske Mitrovice žive u kućama koje su sagradili Jevreji, neki prolaze pored njihovih zadužbina, gimnazijalci u holu svoje škole prolaze pored velike spomen ploče gde među imenima streljanih đaka-partizana ima jevrejskih imena (pa i prezime Morgenštern). Ali zidovi kuća ne umeju da pričaju, a na spomen ploče više niko ne obraća pažnju. Oni više ne postoje, njihovi su grobovi zarasli u grob, neki su se srušili od stajanja i nebrige, neke su porušili klinci iz komšiluka čiji roditelji nisu našli za shodno da im ispričaju šta se zbilo sa ovim ljudima. Nekome nije važno da pusti mrtve da počivaju u miru. Neka Astra je odlučila da je bitnije da njeno ime bude urezano preko tela grifona, da njen vandalizam ovekovečen, nego da sačuva jedan nadgrobni spomenik.

            Uskoro neće biti jevrejskog groblja. Bojim se da će to malo spomenika da se razruše sami, ako ih već ne poruši neko dokono derište, i onda će nestati i poslednji čvrsti dokaz da su ovi ljudi nekada postojali, živeli i radili. I što je najtužnije od svega, neće biti nikoga kome će nedostajati, jer njihovih bližnjih više nema, a nas par koji znamo šta se sve krije iza tih zidina nemamo nikakvu moć da promenimo realnost.

            Ovo je moj nadgrobni spomenik za ove divne ljude, kenotaf na koji se ne može urezati ime i koji se ne može srušiti. Na jednom velikom spomeniku od crnog mermera piše: Friede seiner Asche!