Zagonetka jednog oglasa

Prošlog utorka je izašao mali oglas u jednim Beogradskim dnevnim novinama. Oglas je pozivao sve zainteresovane gradjane da dodju na performans “prodaja jednog skromnog stana na Novom Beogradu”. Pošto trenutno nisam baš mnogo zauzet, a i volim tako malo čudne performanse, ne znajući tačno o čemu je reč, u sredu u naznačeno vreme došao sam u hotel Astoriju gde se performans i održavao. Malo sam poranio. A tamo nije bilo nikoga. Samo jedna gospodjica.  U suterenu, restoranska sala prazna, po vrh sale jedan sto, za stolom mikrofon.  Sedim i čekam. Napokon, sa dobrim zakašnjenjem, polako počinje da pristiže svet. Dosta starijih osoba a tu i tamo i poneki mladji covek, kao i ja. Skupilo se možda četrdesetak ljudi. A zamislite, medju njima ulazi i Batić i još par “prepoznatljivih” sa naše demokratske političke scene.

Tu sam se pokolebao, da li da ostanem da vidim o čemu se radi, ili da bežim napolje, jer sam tog momenta bio ubedjen da performansa neće biti, već da je ovo neka čisto politička tribina. Ali, dok sam se ja premišljao, u salu ulazi još par ljudi koje nisam prepoznao, i jedan gospodin seda za sto gde je mikrofon. Počinje aukcija, stvarno se prodaje jedan skroman stan na Novom Beogradu? Ali stan koji već pripada jednom, takoreći fiktivnom, ali i “vrlo prepoznatljivom”, gospodinu, kome je u ovoj priči stan oduzet, nasilno nacionalizovan. Ponudjene cene su smešno niske, a aukcija izgleda prati tok redovnih aukcija u organizaciji Agencije za privatizaciju. Znači tri ponude i gotovo. Stan prodat za jedan mali delić od prave vrednosti. A i neko iz publike, jedan glasni gospodin, je našao za shodno i da se buni protiv prodaje tudje imovine (?), sto je apsolutno potvrdilo da je ovo ipak bio najavljeni fiktivni performans, a ne prava aukcija.

Na kraju je aukcionar i rekao par reči ne bi li objasnio ceo performans. Njemu je “vrlo prepoznatljivi” putem prave aukcije kroz Agenciju za privatizaciju prodao njegovu kuću pre par nedelja, pa eto sada barem kroz fiktivni performans, on zauzvrat prodaje njegov stan...Zatim se publici obraća Batić i apeluje da se sto pre ispravi nepravda koju nanosi ova vlada prodajom tudje (nacionalizovane) imovine i da se što pre donese Zakon o restituciji.

Za nekoga ko nikada nije prisustvovao aukciji, ovaj kratki perfomans je ipak ostavio jedan gorki utisak kako je lako prodati tudje, isuviše lako. Ali, najači utisak me je zbunio: zašto jedni “prepoznatljivi” sa naše demokratske scene drugim “prepoznatljivima” sa te iste demokratske scene, prodaju njima nasilno oduzete kuće i stanove???I to imovinu koju su im još komunisti oduzeli??? Pa zar se nisu oni svi protiv toga borili? Zar nismo prevazišli ovakve igre tudjim sudbinama? Pa zar nismo uložili naše nade u te “prepoznatljive” da nam barem vrate poverenje u pravdu i moral, ako smo se već i pomirili sa sudbinom da ćemo živeti u siromaštvu jos godinama? Bolje i da nisam išao na perfomans. Isuviše su to ružne stvari za nas koji nemamo kud već smo taoci ovde ovog društva. Mi jedva čekamo da pobegnemo od stvarnosti...