ŠTA MI JE OVO U ŽIVOTU TREBALO – ili: nekad sam donekle bio normalan a sada sam bloger...

Često se, blogujući, asocijalizovan iz realnog života ─ blaža varijanta  socijalizovan u virtuelnu sferu ─ zapitam kako li nas samo trpe oni koji žive sa nama i koji nas, uprkos Blogu, još uvek nesebično vole... Ili je, možda, blogovanje ono naše neotuđivo i nepisanim zakonima zagarantovano “osnovno ljudsko pravo“. Kao, na primer: pravo na seks, pravo na držanje životinja, pravo da prelazimo ulicu ili pravo na pijenje vode? Sve to ni u jednom zakonu ne piše, a postoji... [1] Ipak, sumnjam da je ovo nešto mnogo gore i opsesivnije od svega navedenog. Recimo: pravo na gubljenje vremena. Dobro, znam da preterujem, ne verujem ni ja u sve što je napisano, ali, šta ćete, ovo jedan takav (objektivan?!) tekst.

Dan, naravno, započinjem Blogom: išunjam se iz kreveta sat-dva ranije, posle kuvam kafu, budim ženu, i onda, kao, budem dobar muž. S tim što na pitanje “kad si ustao” odgovaram neodređeno, u stilu: malopre, evo sad... i tako to... Ako znate zašto – onda znam i ja... Mislim: javite mi, hteo bih da znam. Elem, pošto smo prinuđeni da radimo krišom ─ je li blogovanje onda jedna vrsta preljube?! Ukoliko jeste: koga?! Ako je, po Ničeu, Ljubav stanje u kojem čovek vidi stvari uglavnom onakvima kakve one nisu ─ kako se može opisati ova naša neprirodna/natprirodna veza?[2]  

Nakon svakog izbivanja iz kuće, poput teledirigovanog robota ustremim se pravo na sokoćalo: samo da bacim pogled šta ima na Blogu. Naravno, uz čuveni dodatak: neću dugo... E sad mi vi kažite: kakva je to bolest. I da li je to normalno[3]. Ja sebe ne mogu da vidim sa strane...  

Ipak, jedna od najpozitivnijih tekovina koju mi je naša blog-a dala svakako je ta što sam se definitivno skinuo sa novina (računaju se čak i internet izdanja). Kad kažem novine, naravno, da ne mislim: Politika → već, prevashodno, Vreme ili, ranije, vikend izdanje Danasa. Prvi put otkad znam za sebe nemam “svoje novine”. Glavni razlog je, naravno, tak što se, generalno gledano, štampa u Srbiji degenerisana i obezugledila (za one koji vole nove reči) do te mere da, bar za mene, predstavlja stanovitu uvredu. Da apsurd bude potpun, najčitanije i najprodavanije “novine” upravo su one čiji su novinari koji kud-i-kamo nepismeniji od svojih čitalaca... Dobro, ustremio sam se sad i na novine ─ one su,  ipak, fusnota našeg opšteg civilizacijskog, kulturološkog i moralnog posrnuća... 

Nedavno, u jednoj TV emisiji, na pitanje zašto pišem (za) blog, prilično ubeđen branio sam patetičnu tezu da je to zato što je BlogB92 mesto stvaranja novih vrednosti i elimisanja ideje o isplativosti zločina! Onda na isti taj B92 ─ sa sve gaćicama ─ ušeta Goga Sekulić i meni otad više ništa ne bude jasno. Ili mi je, pak, upravo otad sve postalo APSOLUTNO jasno(?!). Svejedno: ako neko zna kako da pokrenem vlastiti biznis hitno neka javi... 

Umesto da glavom bez obzira bežimo odavde – mi onda lepo bežimo na Blog. Uzgred, meni bežanja više nema pošto sam za Novi Sad odnedavno neraskidivo vezan stambenim kreditom! E, da, nisam vam se i ja malo hvalio: daklem žena i ja (od)nedavno napokon uspeli da kupimo stan! I to mnogo veći no što smo se nadali (ovde imao dilemu: ako se na blogu za muža kaže žmu – šta je tj. ko je onda žena?!).  

S druge strane, Blog je među retkim preostalim mestima koja nam ostaju za prevladavanje košmara izazvanih svakodnevnim porazima normalnosti i moralnosti u ovoj nesretnoj zemlji. Ako ni zbog čeg drugog, ono već zbog činjenice da u ovoj zemlji teško da bilo gde na jednom mestu možete da nađete više ljudi sa stavom. Ma kako naizgled paradoksalno zvučalo → Blog nas čini odgovornima, ali, i oslobađa svake odgovornosti, istovremeno! Sve u svemu, lepo nam je u vlastitom getu. Ipak, okruženi istomišljenicima, u njemu često i sami olako postajemo žrtve istog onog totalitarnog klišea protiv kog se, kao, borimo, (mislim, za koji se kurac borimo kad ni sa jedne javne funkcije još uvek nismo uspeli da najurimo nijednog ordinarnog skota?!).Dovoljno je samo da bilo koja anonimna budala o nekom od nas natrabunja šta god mu padne na pamet ─ i naš hor nastupa: beži odavde, idi na neki drugi blog, ovo nije mesto za tebe... Mislim, lepo je to što se mi svi ovde tako puno volimo, ali ipak, ako razjurimo sve provokatore, neistomišljenike i Milutina ─ koja će onda biti svrha svega?! Autoterapija?! Hvala: ne! 

Ako se pitate: da li se, uz dobrodošlicu na naš novi blog, polako opraštam od vas? Odgovor je: ne znam! Btw. iskustvo govori da su se svi koji su se oprostili (Dule, Cole...) manje-više opet brzo vratili. Dobro, još nisu svi – ali oni pate...  

Ljudi → vi ste droga i čovek nikako ne može da pobegne od vas. Dobro, tu možemo i u filozofska pitanja tipa: mora li da čovek da prihvati baš svaku nemoralnu ponudu koja iskrsne pred njega... Da li je ova naša ljubav, veza, strast, šta li već, vremenski ograničena, ima li to rok trajanja, hoćemo li se, kako to već biva, vremenom zasititi jedni drugih i raskinuti bez nemilih scena (opraštanje, suze, i tako to)? Ili će se, što Miljković kaže, možda na kraju i ovo kretanje ipak završiti Suncem... 

Zaključak, makar zasad, glasi: ne ─ ne opraštam se još. Kraj će se svakako dogoditi u tišini. Bez direktnog prenosa...