Kako ostati nezaposlen

Tražim posao. Iz romantičnih razloga promenio sam mesto boravka i našao se u nepoznatoj sredini gde nikoga ne znam i, što je još značajnije za moju trenutnu težnju, gde niko ne zna (za) mene. Dakle, može se reći da sam tipičan primer besposličara sa grižom savesti. E sad, čak i kada ste besposličar u znatnoj meri osećate komfor savremenog društva u kome živite - to je nama naša borba dala. Sve ide nekako "instant". Pijete kaficu, blejite u TV i nežnim prstom klik-klak - tražite posao. A posla - ima. Mislim, ima ga na sajtu. Ako si stolar, posao menadžera za aplikativnu primenu alata za obradu drveta je just one click away. Odma' se osetiš unapređeno. Čini mi se da su, u toj igri reči, nekako najviše oštećeni menadžeri. Ne možeš biti menadžer za menadžment. U svakom slučaju, tražim ja taj posao. Bogami, neki me i nazovu. Molimo Vas dođite tu i tu i ponesite hemijsku olovku da popunite upitnik. Mala napomena: nije uputno koristiti isti telefonski razgovor sa budućim poslodavcem/kolegom da se podrobnije raspitate o prirodi posla čiji je oglas glasio otprilike "treba nam neko za nešto", pre svega zato što ćete dobiti samo nakićeniju verziju pomenute konstrukcije. Da ne spominjem neprijatnu tišinu sa one strane slušalice/headseta koja bolno intonira zabadanje noža u leđa dobrotvoru sumnjanjem u dobronamernost ponude o saradnji od strane istog. Jednostavno: tu i tu, hemijska - ma dogovoreno!

Dolazak na sam intervju je prosvetljujuć. Ulaskom u salu koju je, i dalje nepoznata, kompanija/firma/korporacija zakupila primećujem da je i sam termin "odabrani ste" iz pomenutog kratkog telefonskog poziva ustvari nakićena verzija malo prizemnijeg termina "navali narode greota da se baci". U sali je bar pedesetak meni po društvenom statusu jednakih. Kako staviti do znanja da sam baš ja pravi kandidat za obavljanje meni i dalje nepoznate aktivnnosti? Nema razloga za brigu. Čim se iz projektora iznedrio logo renomiranog proizvođača zdrave hrane, sve je postalo jasno - svi smo primljeni. E sad, ono "menadžer" ustvari znači da ću u početno, neodređeno vreme menadžerisati samog sebe. U oglasu je pisalo "puno radno vreme" što ostaje kao mogućnost u perspektivi - ako se pokažem vredan toga. "Rad u dinamičnom i zabavnom okruženju" znači da ću u trčkaranju od stana do stana naići na mnoge živopisne karaktere i životne situacije, a "zadužen za nadgledanje i proširenje distributerske mreže" da bi bilo poželjno da još par prijatelja namamim u prefinjeni proces odabira. Sve u svemu, bio sam zahvalan bar zbog činjenice da su napori "odabirača" da odustanem od zacrtanog pravca suprotno od projektorskog platna, ka izlazu ,bili slabog intenziteta, što bi rekli - samo reda radi. Bilo je tu zainteresovanih već sasvim dovoljno - budućih mene.

Gde ova priča ide? Pa, pored toga što imam ljudsku potrebu i, srećom, priliku da se ovde ispraznim, jedno važno pitanje opseda mi dokon mozak. Dok gore opisani doživljaj iz skoro zabavnog izuzetka mutira u pravilo u mojoj potrazi za zaposlenjem, dok naši ministri opstruiraju pravdu u radnim sporovima i prisustvuju tajkunskim megalomanskim bahanalijama a sve, navodno, u korist povećanja poslodavnog kapaciteta istih i na kraju slušajući priče zaposlenih poznanika, ja se pitam - šta je to zaista posao? Pojasniću. Da li je svaki odnos između dve osobe gde jedna osoba materijalno kompenzuje drugu za obavljanje određene delatnosti posao? Narodski rečeno jeste, ali pravno govoreći taj posao ne može biti legitiman ukoliko nije u saglasnosti sa Zakonom o radu. Ja pročitah ovo epohalno delo (http://www.parlament.sr.gov.yu/content/lat/akta/akta_detalji.asp?Id=208&t=Z#) koje, za veliko čudo, nije napisano u preterano birokratskom stilu već je čak prilično čitljivo. Nemam potrebu da ikoga opterećujem onim što i sam zna. Jasno je da ćemo napraviti svaki kompromis da zadržimo delatnost koja nas 'lebom 'rani i to još u vreme ove krize čiji mi se uzroci i posledice, da budem iskren, čine taman toliko magloviti koliko to glasniku odgovara. Pristaćemo i da 40 radnih sati nedeljno malo skoči naviše, da nam plata kasni iako se ubijamo od posla, da ne mislimo o penzionerskim danima znajući da smo kod poslodavca zvanično na minimalcu, da godišnji odmor provodimo u neposrednoj blizini firme u kojoj radimo - ako treba nešto da se pripomogne.

Takvi smo. Takav sam. E sad, ne želim da završim žalopojkom o nama, beskičmenjacima sa iluzijom svrhe našega sramnog agregatnog stanja. Naprotiv, osvrnuću se na one koji ne racionalno već instinktivno znaju da formula "pati da bi uživao" nekako i nije isplativa osim, naravno, ako se ne vodite onom drugom "odmoriću se kada umrem". Ako se već možemo složiti da od vitalnih organa ovog bestelesnog organizma zvanog država ne možemo dobiti nikakav vid preventivne pomoći ("mi smo jedina država koja preti primenom zakona" reče otprilike poštovani ekonomista), hajde bar da vidimo kako prolaze oni koji "metnu prst" na problem. Ti retki normalni u moru prosečnih su, po odluci organa, dobili poruku da se ne bore protiv sopstvenog potlačivanja i izrabljivanja jer bi to moglo da ugrozi tlačiteljske potencijale njihovih tlačitelja. Dakle, postavljam još jednom pitanje. Šta je zaista posao? Ako ukažeš na kršenje Zakona o radu od strane sopstvenog poslodavca i ako se ispostavi da si u pravu, onda, pravno gledano, tvoj poslodavac na berzi rada ne nudi legitiman posao. To će sve naravno sud lepo da kaže, presudi i na papir da stavi. E sad, da li sudu uopšte treba opstrukcija da bi bio neažuran i samim tim nepravičan, pitanje je za neku novu žalopojku.

Odo ja sad malo klik-klak. Dostojanstvo na kredit sa najpovoljnijom kamatom.