"Ne pucajte u Tamburix-a"

***

Ili blog posle koga više nema napred...nema ni nazad...a vrlo verovatno neće više biti ni trener92 ( nekad trener )

"Sadizam je (...) jedan logični apsurd: zadaješ bol i uživaš. A ako je jedan apsurd logičan, onda su svi apsurdi logični."

Crni Vitez Psovke

Samo jedna važna napomena. Nije mi namera da razmatram uređivačku politiku, kritikujem ili bilo šta u tom smislu , samo bih želeo da dobijem neke odgovore, ukoliko je to moguće!

Želeo sam nešto da napišem, pa mislim šta bi to bilo što ne bi izazvalo negativne reakcije svojom

sadržinom, reakcije koje bi rezultirale eventualnim isključenjem ( drugi žuti, - šut karta. Prim.prev. tre.)

Pa počnem nešto ovako, pomalo "poetski"....

Dobih ja dang(l)u., a kad dobiješ dang(l)u zuuujiii u glavi u pi....i naravno preispituješ se zašto i čime si je zaslužio?

Kada se malo prisetim nekih dešavanja i vratim malo film unazad, mogu da kažem, da budem samokritičan, da nikada nisam bio nevinašce i ne pristaje mi onaj oreol nad glavom. Što bi rekao Đole " ...znam gde sam grešio i gde sam nažalost bio gad, a gde nažalost ne..."

Dosta toga preturio preko glave, najblaže rečeno, zgoda i nezgoda svakakvih., dobijao po "piksli", pokušavao da ne ostanem dužan, dosta u tome i uspeo, sad da li je za "hvalu ili ne", ne znam, na neke stvari što sam uradio nisam baš ponosan, ali to je kažu tako u životu, reaguješ nekad nepromišljeno, pa kada posle razmisliš , možda bi i drugačije, ...ništa uglavnom, kada za to dođe vreme , onaj gore, će odmeriti po zasluzi..ne može se od toga pobeći, tako je kako je.

Ali kada popiješ dang(l)u , boli...jako.Šta je dangla? Nije to packa, packa se dobija po prstima, to dobijaju derani, a dangla se popije , kako bi nekada rekli Bosanci "uzuši"

Ovo je sve vazano za ono što se skoro dešavalo, a oko onog čuvenog antidiskriminacionog zakona ( valjda se to tako naziva i je donet u skupštini i stupio na snagu?)
Vredni bloger nas je danima neumorno i iscrpno izveštavao o dešavanjima oko toga, (trudio se čovek da nam objasni `) svaka čast na uloženom trudu , poštujem.Bila je opšta frka oko toga , da ne ponavljam, ali sam , kao i većina ( pretpostavljam ), smatrao da treba da se "izglasa " tako nešto,

( kada već ljudi ne mogu da se ponašaju kao ljudi," onda treba da radi pendrek") ; da se poštuju različitosti, mogućnost da čovek iskaže svoje mišljenje o nečemu a da zbog toga ne bude anatemisan,da...bla..bla... bla...( ovo znači i tako dalje).

Nisam verovao u ono što su pričali oni naopaki radikali, i oni njima slični, da je ovo samo farsa da bi h. dobila konačno svoje utemeljenje u zakonu...bla...bla...bla..( ovo znači i tako bliže).

Razuverio me je ,ako sam i imao neke sumnje( a nisam) odličan govor profesora Mićunovića, ko nije slušao ( gledao ), šteta, mnogo je propustio.
Ali ono što se dešavalo proteklih dana na blogu , počinje da mi zvuči kao da su oni zlotvori radikalni znali o čemu pričaju. Jer kako da shvatim ovo
Čovek napiše "Ponosan sam što sam gej i nikada se ne bih menjao" .

Šta je sad bilo? ...Tu se ja iznenadim.

Pročitam , čovek iskren , hrabar ( mislim na ovdašnje prilike ) , priča ono što misli( nadam se ) iako se ne slažem sa njim u onom delu gde pominje da je Palma progutao žirafu . Greška .Eno je žirafa živa i zdrava,. Taj je zgutao ili neku veprinu ili omanje slonče ( prijaviti Orki da preispita), ali dobro ne moramo se slagati po svim pitanjima. Uglavnom, po meni ostalo je bilo ok i korektno ( da napomenem jedan od retkih njegovih tekstova koji sam u "celini i celosti" pročitao).

Posle toga drugi čovek napiše " Ponosan sam što nisam gej i nikada se ne bih menjao"

Šta je sad bilo? Tu se ja opet iznenadim.

Ali ovaj post dalje nisam uspeo da vidim , jer je nestao, obrisan, -
Zato sam na početku počeo da pišem o antidiskriminacionom ( antidisriminacijskom ko više voli) zakonu( nadam se da je izglasan u skupštini, i da je stupio na snagu ( pendrek će da radi ! Batice i Sekice , kada već ne znate da se vladate i ponašate kao ljudi. I treba !)
Ako ovo što sam naveo nije jedan od slučajeva diskriminacije, bar po onom što sam čuo u obrazloženju prof. Mićunovića , onda sam pogrešno zaključio.
Naravno da je dosta njih jedva dočekalo da u isti priču ubace i davno izbačene parole o " po. što nisam Cigan, Hrvat ,jogi letač, džimijevac, sve već poznate neukusne pamfelete i krene uragan )
I opet, kao mnogo puta do sada , niko me nije tukao po ušima, ali opet se ja nađem na klizavom terenu., bla..bla..bla.. ( ovo znači; gde ne treba)

Sa takvim mislima odem na novi blog i ostavim komentar, ne mislim da sam nekoga uvredio svojim komentarom , ako neko tako misli neka mi kaže ovde!"!!, a onda dobijem danglu. Ladno. Bez A i... H!

Oladite mnogo bre!

E tu se ja baš ,baš , ali i prilično iznenadim.

Iz razloga što nisam navikao da mi se neko obraća, na takav način, kada se ja drugima nisam obratio. na sličan način. A drugo, pa nisam ja neki klinac sa ulice ili neuko, neposlušno derle, kome mogu da se tako udaraju dang(l)e.

To me vređa , ne zbog toga što sam možda neko ko je ( neću napisati ponosan, jer vidim da je to ovde poslednjih dana nepoželjna kategorija ) nešto naučio o ponašanju primerenom čoveku, u nekoj školi, možda na fakultetu, možda na dis. d, možda pekar, lekar ,apotekar, nije važno, zar je uopšte važno!!! nego što smatram da sam jednostavno čovek koji pokušava da ne vređa druge, poštuje različitosti, kada iskazuje svoje mišljenje a isto to očekuje i od drugih. Zbog toga me to vređa... Dang(l)a je opasna stvar, kada se popije bla...bla...bla ( ovo znači i tako to)!

Ali odustanem od toga , neću da pišem o tome, ne obraćajte pažnju, to sam hteo, ali nisam ni završio kako se može iz priloženog videti, znači zaboravite...

Onda počnem da pišem o nečem drugom.

Razmišljam , da li mogu o tome bilo šta da napšem. Jer, niti imam pravo, niti treba da se mešam ( ja da nekoga učim kako će da radi svoj posao, ne mogu, a pogotovo što sam do sada već nekoliko nebrojeno, puta pisao o tome , jer da se ne slažem sa tim, verovatno ne bi bio ovde.)

Prihvatili smo pravila igre , mislim da su dovoljno korektna , pa izvolite. Ali....naravno da postoji uvek neko ali. Da li se ta i takva pravila sprovode podjednako u odnosu na svakog, ili prema svakom . Da li nako ima povlašćen status u smislu

da može i da ostavlja prilično uvredljive komentare, vređa nekog drugog, a da pri tom ne bude sankcionisan, nego se to dogodi onom kome je takav neki komentar upućen ukoliko se usudi da odgovori

da piše tekstove uvredljive sadržine i da takvi blogovi ugledaju svetlost b. dana, i bivaju ostavljeni naravno,

da njihovim upornim insistiranjem ( to se u rečniku zove (??????Zn*-arenje ), dolazi do brisanja i sankcionisanja pojedinih, jer su ovi prvi procenili da im se blogovi takve sadržine ne dopadaju iz ovih ili onih razloga

Prema poslednjim dešavanjima nekako mi se čini da ima povlašćenih, dozvoljava im se po mom mišljenju previše,

možda tako i treba da bude, ali je to trebalo naznačiti, odnosno upoznati i ostale sa tim, pa da znamo kako da se ophodimo prema njima.

Ovako neupućeni upadamo u zamku iz koje se ne može izvući.

Na takvo razmišljanje me navodi slučaj sada već bivše, kada je postavila jedan tekst gde opisuje svoja razmišljanja o proteklim događanjima iz istorije ove zemlje. I tu se svašta događalo, Mnogi su pročitali komentare pa da ne ponavljam. Posle toga ta blogerka bude etiketirana vrlo ružno i prijavljena naravno uredništvu bloga ( a kome bi drugom) i da treba da se takva praksa prekine i saseče u korenu jer vređa principe i karakter slobodoumne demokratije podstiče mržnju prema istoj ..bla..bla...bla..( ovo znači da ima još puno toga napisano).

I kada se tako nešto prenese na blog, taj blog bude obrisan. To je po pravilima ove igre koja ovde važe i to je u redu ,() a ne bi toliko upalo u oči da se neposredno posle toga ne objavi drugi blog , slične sadržine, kao i Zn* pismo, i gle čuda , taj isti blog ostaje , ne bude brisan, i naravno ja sam jedan od tih koji se nakači na to i lepo pitam ako je tako kao što tu piše , zbog čega i ovaj blog nije obrisan, jer ako vređa onaj, onda vređa i ovaj bla...bla...bla..(ovo znači džabe ste krečili ili gde si kren`o sa cvetom u kosi).
I iz toga, usput izvlačim sledeći zaključak da ovde prisutna specifična fobija, možda i unosna, nisam siguran, ali baš u ovoj zemlji koja se zove Srbija, razumeo bih da je to u nekoj drugoj, recimo Liliputu bla..bla ...bla ( ovo znači;;još negde u nekom neskrivenom kutku ove nam planete). Ili I pri pomisli na neke likove , dođe mi , nekako se nametne ova priča

"Снио сам страшан сан. Не чудим се самом сну, већ се чудим како сам имао куражи и да сањам страшне ствари, кад сам и ја миран и ваљан грађанин, добро дете ове намучене, миле нам мајке Србије, као и сва друга деца њена. 'Ајде, да речем да ја правим изузетак од осталих, али не, брате, већ све на длаку радим што и други, а понашања сам тако пажљива да ми нема равна. Једаред сам видео на улици откинуто сјајно дугме од полицијске униформе, загледах се у његов чаробни сјај и таман хтедох проћи, пун неких слатких мисли, док ми одједном задрхта сама рука па право капи; глава се сама приклони земљи а уста ми се развукоше на пријатан осмех, којим обично сви ми старијег поздрављамо.
"Баш ми крв у жилама племенита, и ништа друго!" помислих у том тренутку и с
презрењем погледах на једног простака што баш у тај мах прође и у непажњи нагази оно дугме.
- Простак! - изговорим јетко и пљунем па мирно продужим даље шетати, утешен мишљу да су такви простаци у врло малом броју, а необично ми беше пријатно што је мени бог дао фино срце и племениту, витешку крв наших старих.
Ето, сад видите како сам красан човек, који се баш ништа не разликује од осталих ваљаних грађана, па ћете се и сами чудити откуд баш мени у сну да дођу страшне и глупе ствари на ум.
Тога дана ми се није ништа необично десило. Вечерао сам добро и по вечери чачкао зубе, пијуцкао вино, а затим, пошто сам тако куражно и савесно употребио сва своја грађанска права, легао у постељу и узео књигу да бих пре задремао. Убрзо ми је књига испала из руке, пошто је, наравно, испунила моју жељу, и ја сам заспао као јагње с мирном савешћу, јер сам потпуно извршио све своје дужности.
Одједном се обретох као на неком уском, брдовитом и каљавом путу. Хладна, мрачна ноћ. Ветар јауче кроз оголело грање и чисто сече где дохвати по голој кожи. Небо мрачно, страшно и немо, а ситан снег завејава у очи и бије у лице. Нигде живе душе. Журим напред и клизам се по каљаву путу, то лево, то десно. Посртао сам, падао, и најзад залутао. Лутао сам тако богзна куда, а ноћ није била кратка, обична ноћ, већ као некаква дугачка ноћ, као читав век, а ја непрестано идем, а не знам куда.
Ишао сам тако врло много година и отишао некуд тако далеко, далеко од свог завичаја у неки непознати крај, у неку чудну земљу за коју ваљда нико жив и не зна, и која се сигурно само у сну може сањати.
Врљајући по тој земљи стигнем у неки велики, многољудни град. На пространој пијаци тога града искупио се силан народ и подигла се страшна граја да уши човеку заглухну.
Одседнем у једну гостионицу баш према пијаци и упитам механџију што се скупио толики свет.
- Ми смо мирни и ваљани људи - отпоче ми он причати - верни смо и послушни своме кмету.
- Зар је код вас кмет најстарији? - прекидох га питањем.
- Код нас управља кмет, и он је најстарији; после њега долазе пандури.
Ја се насмејах.
- Што се смејеш?... Зар ти ниси знао?... А одакле си ти?
Ја му испричам како сам залутао и да сам из далеке земље, Србије.
- Слушао сам ја о тој чувеној земљи! - прошапута онај за себе и погледа ме с решпектом, затим ми се обрати гласно:
- Ето, тако је код нас! - продужи он. - Кмет управља са својим пандурима.
- Какви су то пандури код вас?
- Е, пандура, знаш, има разних и разликују се по рангу. Има виших и нижих... Дакле, ми смо ти овде мирни и ваљани људи, али из околине долазе овамо свакојаки пробисвети те нас кваре и уче злу. Да би се распознавао сваки наш грађанин од осталих, кмет је јуче издао наредбу да сви овдашњи грађани иду пред општински суд, где ће сваком ударити жиг на чело.
Ето зато се народ искупио, да се договоримо шта ћемо радити.
Ја се стресох и помислих да што пре бежим из те страшне земље, јер се ја, иако сам
племенити Србин, нисам навикао баш на толико витештво, и би ми зазорно!
Механџија се добродушно насмеја и тапну ме по рамену па ће охоло рећи:
- Хе, странче, ти се већ уплашио?!... Међер нема наше куражи далеко!...
- Па шта мислите да радите? - упитам стидљиво.
- Како: шта мислимо! Видећеш ти само наше јунаштво! Нема наше куражи надалеко, кажем ти. Прошао си многи свет, али сам сигуран да већих јунака ниси видео. Хајдемо тамо заједно! Ја морам пожурити. Таман ми да пођемо, кад се пред вратима чу пуцањ бича.
Провирим напоље, кад ал' имам шта видети: један човек са неком тророгљастом, сјајном капом, а у шареном оделу, јаше једног другог човека у врло богату оделу обичног, грађанског кроја, и заустави се пред механом те се скиде.
Механџија изиђе и поклони се до земље, а онај човек у шареном оделу уђе у механу и седе за нарочито украшен сто. Онај у грађанском оделу остаде пред механом чекајући. Механџија се и пред њим дубоко поклони.
- Шта ово значи? - упитам механџију збуњено.
- Па овај што уђе у механу, то је виши пандур, а ово је један од најугледнијих грађана, наш велики богаташ и патриота - прошапута механџија.
- Па што допушта да га јаше?
Механџија махну на мене главом, те одосмо мало устрану. Насмеја се некако презриво и рече:
- Па то се код нас сматра за почаст које се ретко ко удостоји!...
Он ми причаше још вазда ствари, но ја га од узбуђења нисам разабрао. Али сам последње речи добро чуо:
- То је услуга отаџбини коју не може и не уме сваки народ да цени!
Стигосмо на збор где је већ отпочет избор часништва зборског.
Једна група истакла као кандидата за председника неког Колба, ако се добро сећам имена; друга група неког Талба, трећа, опет, свога кандидата.
Направи се грдан метеж; свака група жели да протури свога човека.
- Ја мислим да од Колба немамо бољег човека за председника тако важног збора - говори један из прве групе - јер његове су грађанске врлине и кураж свима нама добро познате. Ја мислим да нема ниједног међу нама кога су великаши чешће јахали но њега.
- Шта ти говориш - цичи један из друге групе - кад тебе није ни практикант никад узјахао!
- Знамо ми ваше врлине! - виче неко из треће групе. - Ви нисте ни један ударац бича отрпели а да не закукате.
- Да се споразумемо, браћо! - поче Колб. - Мене су, истина, јахали често наши
великодостојници још пре десет година и ударали бичем, па нисам јаукао, али опет може бити да има још заслужнијих људи. Има можда млађих и бољих.
- Нема, нема! - дрекнуше његови бирачи.
- Нећемо да чујемо за те старе заслуге! Колба су јахали још пре десет година! - вичу из треће групе.
Наједанпут се утиша граја; народ се расклопи те учини пролаз, на коме угледах млада човека око својих тридесетак година. Како он наиђе, све се главе дубоко приклонише.
- Ко је ово? - шапнух механџији.
- То је првак у грађанству. Млад човек, али много обећава. У своје младо доба дочекао је да га је и сам кмет већ три пута досад јахао. Стекао је више популарности него ико досада.
- Можда ће њега изабрати?... - упитам.
- Више него сигурно, јер ово досад што је кандидата, све су старији, и после тога и време их већ прегазило, а овога је јуче кмет пројахао.
- Како се зове?
- Клеард.
Учинише му почасно место.
- Ја мислим - прекиде Колб тишину - да нам бољег човека за ово место не треба тражити од Клеарда. Млад је, али ми старији ни изблиза нисмо му равни.
- Тако је, тако је!... Живео Клеард!... - заори се из свих грла.
Колб и Талб га одведоше да заузме председничко место.
Сви се опет приклонише дубоко, затим настаде тајац.
- Хвала вам, браћо, на овако високој пажњи и почасти коју ми данас једнодушно указасте!
Ваше наде које су положене на мене и сувише су ласкаве. Тешко је руководити народним
жељама у овако важне дане, али ја ћу уложити све своје силе да поверење ваше оправдам, да вас свуда искрено заступам и да свој углед и даље високо одржим. Хвала вам, браћо, на
избору!
- Живео, живео, живео! - осу се са свију страна.
- А сада, браћо, дозволите да са овога места проговорим неколико речи о овом важном догађају. Није лако претрпети муке и болове који нас очекују; није лако издржати да се врелим гвожђем стави жиг на наше чело. Јест, то су муке које не може сваки поднети. Нека кукавице дрхте и бледе од страха, али ми ни за тренутак не смемо заборавити да смо потомци врлих предака, да кроз наше жиле тече племенита, јуначка крв наших ђедова, оних див- витезова што ни зубом не шкрипнуше умирући за слободу и добро нас, њихових потомака.
Ништавне су ове муке према оним мукама, па зар да се ми покажемо трулим и кукавичким коленом сада, у сваком добру и изобиљу? Сваки прави родољуб, сваки који жели да се племе не обрука пред светом, поднеће бол јуначки и мушки.
- Тако је! Живео, живео!
Још се јави неколико ватрених говорника који су храбрили застрашени народ и говорили отприлике то исто што и Клеард.
Јави се за реч један блед, изнемогао старац, смежурана лица, беле косе и браде као снег. Ноге му клецају од старости, леђа повијена, а руке дрхте. Глас му је треперео а у очима се светле сузе.
- Децо! - отпоче он, а сузе се скотрљаше низ бледе смежуране образе и падоше на белу браду. - Мени је тешко и скоро ћу умрети, али ми се чини да је боље не допустити такву срамоту. Мени је стотину година и живео сам без тога... Па зар сада да ми се на ову седу изнемоглу главу удара жиг ропски?...
- Доле с том матором рђом! - дрекну председник.
- Доле с њим! - вичу једни.
- Матора кукавица! - вичу други.
- Место да млађе куражи, а он још плаши народ! - вичу трећи.
- Срам га било оне седе косе! Наживео се, па га још страх нечега, а ми млађи јуначнији! - вичу четврти.
- Доле с кукавицом!
- Да се избаци напоље!
- Доле с кукавицом!
Раздражена маса младих, јуначних грађана јурну на изнемоглог старца те га у јарости почеше ударати и вући.
Једва га пустише због старости, иначе би га камењем засули.
Сви се заклеше и заверише да ће сутра осветлати образ свога народног имена и да ће се јуначки држати.
Збор се растури у најбољем реду. При излажењу се чули гласови:
- Сутра ћемо видети ко смо!
- Видећемо сутра многе хвалише!
- Дошло је време да се покажемо ко вреди, а ко не, а не да се свака рђа размеће јунаштвом!
***
Вратио сам се натраг у хотел.
- Јеси ли видео ко смо ми? - упита поносно механџија.
- Видео сам - одговорим механично, а осећам како ме снага издала и глава бучи од чудних утисака.
Још тог истог дана сам читао у новинама њиховим уводни чланак ове садржине:
"Грађани, време је да једном престану дани празне хвале и разметања овога или онога од нас! Време је да се једном престану ценити празне речи којима ми изобилујемо истичући своје неке уображене врлине и заслуге; време је, грађани, да се једном и на делу опробамо и да се стварно покажемо ко вреди, а ко не! Али држимо да међу нама неће бити срамних кукавица, које ће власт сама морати силом дотеривати на одређено место где ће се жиг ударати. Свако, који у себи осећа и трунку витешке крви наших старих, грабиће се да што пре мирно и с поносом поднесе муке и бол, јер је то бол свети, то је жртва коју отаџбина и опште добро свију нас захтева. Напред, грађани, сутра је дан витешке пробе!..."
Мој механџија је тога дана легао да спава одмах после збора да би сутрадан што пре стигао на одређено место. Многи су, опет, отишли одмах пред судницу да ухвате што боље место.
Сутрадан отидем и ја пред судницу. Слегло се све из града, и мало и велико, и мушко и женско. Неке мајке понеле и малу децу у наручју да и њих жигошу ропским, односно почасним жигом како би доцније имали преча права на боља места у државној служби.
Ту је гурање, псовање - у том помало личе на нас Србе, па ми би мило - отимање ко ће пре доћи до врата. Неки се чак и погушају.
Жигове удара нарочити чиновник у белом, свечаном оделу и благо укорева народ:
- Полако, забога, доћи ће сваки на ред, нисте ваљда стока да се тако отимате!
Почело жигосање. Неко јаукне, неко само застење, али нико не одржа без икаква гласа док сам ја био.
Нисам могао гледати дуго то мучење, већ одем у механу; кад тамо, неки већ засели те мезете и пију.
- Пребринусмо и то! - говори један.
- Море, ми и не кукасмо много, али Талб се дере као магарац... - рече други.
- А, ето ти твога Талба, а јуче га хоћете да председава на збору!
- Е, па ко га знао!
Разговарају, а стењу од бола и увијају се, али крију један од другога јер сваког срамота да се покаже кукавицом.
Клеард се обрука, јер је застењао, а истакао се јунаштвом неки Леар који је тражио да му се два жига ударе и није гласа пустио. Цео град је само о њему говорио с највећим поштовањем.
Неки су утекли, али су били презрени од свију.
После неколико дана шетао је онај са два жига на челу исправљене главе, достојанствено и охоло, пун славе и поноса, и куд год прође, све се живо клања и скида капе пред јунаком својих дана.
Трче улицама за њим и жене и деца и људи да виде великана народног. Куд год пређе,простире се шапат пун страхопоштовања:
- Леар, Леар!... То је он! Оно је тај јунак што није јаукнуо ни гласа од себе дао док су му два жига ударили!
Новине су писале о њему и обасипаху га највећом хвалом и славом.
И заслужио је љубав народну.
***
Слушам те хвале на све стране, па се тек и у мени пробуди јуначка крв српска. И наши су стари јунаци, и они су умирали на кољу за слободу. И ми имамо јуначку прошлост и Косово.
Свега ме обузе народни понос и сујета да осветлам образ свога рода, и јурнем пред судницу па повикнем:
- Шта хвалите вашег Леара?... Ви још нисте ни видели јунаке! Да видите шта је српска, витешка крв! Ударајте десет жигова, а не само два!
Чиновник у белом оделу принесе мом челу жиг, ја се тргох... Пробудим се иза сна.
Протарем чело у страху и прекрстим се чудећи се шта све човеку не дође у сну.
"Умало ја не потамнех славу њиховог Леара!" помислим и окренем се задовољно на другу страну, а би ми помало криво што се цео сан није завршио.
"Данга " Радоје Домановић

****
Ali neću ni o tome, nisam kompetentan da o tome pišem, diskutujem, nema ni smisla , priznaćete, (ako neko uspe da pročita)

Pomislim , možda bih mogao ovako

Postoji 900000 razloga, a i još oko par miliona, razloga zbog čega počinjem da se prepuštam ( ali na ćirilici, као и претходна прича, jer to je pismo na komе moraju da budu napisani svi zvanični dokumenti u ovoj zemlji) ovakvom razmišljanju:

"РАЗМИШЉАЊЕ ЈЕДНОГ ОБИЧНОГ СРПСКОГ ВОЛА

Разних чуда бива у свету, а наша је земља, као што многи веле, плодна чудима у толикој мери да већ више и чуда нису чуда.

Код нас има људи са врло великим положајима који ништа не мисле, а у накнаду за то, или можда из других разлога, почео је размишљати један обичан сељачки во, који се ништа не разликује од осталих српских волова.

Бог ће знати шта је било да се тај генијални брав одважи на тако дрско предузеће - мишљење, јер се досад доказало да се од тог несрећног заната у Србији само могло имати штете. Хајде, рецимо, да он јадник, у својој наивности, и не зна да се у његовој постојбини не рентира тај занат, те му то нећемо приписивати у нарочиту грађанску кураж, али, ипак, остаје загонетно што баш во да мисли, кад он нити је бирач, ни одборник, ни кмет, нити га је ко изабрао у каквој волујској скупштини за посланика, или чак (ако је у годинама) за сенатора, а ако је грешник сањао да укаквој волујској земљи буде министар, онда би, напротив, требало да се вежба како ће што мање мислити, као што то чине одлични министри у неким срећним земљама, мада наша земља и ту нема среће. На крају крајева, шта се нас тиче што је во у Србији предузео напуштен занат од људи, а може бити да је баш почео мислити по неком природном нагону.
Па какав је то во?

Обичан во који има, што рекла зоологија, главу, труп и удове, све као остали волови; вуче кола, пасе траву, лиже со, прежива и риче. Зове се Сивоња.
Ево кад је почео мислити.

Једног дана његов газда укошка у кола њега и његовог друга Галоњу, натовари на кола неке покрадене врљике и отера у град да прода. Продао газда врљике још чим је наишао на прве градске куће, узео паре, искошка Сивоњу и његовог друга,закачи ланац којим су везани за јармењачу, баци пред њих раздрешен сноп шаше, па весеоуђе у једну малу ме'аницу да се поткрепи, као човек, с којом ракијом. У вароши је била некасвечаност, па људи, жене, деца, пролазе са свију страна. Галоња, који је и иначе међу воловима познат као приглуп, није посматрао ништа, већ са свом озбиљношћу приступи ручку, наједе се добро, мукну мало од задовољства, па онда прилеже, и уз слатко дремање поче преживати. Ништа га се не тичу разноврсни људи који мимо њега врве на све стране. Онмирно дрема и прежива.

(Штета те није човек, како има диспозиције за високу каријеру.)

Али Сивоња ни да окуси. Његов сањалачки поглед и тужан израз лица говорили су на први поглед да је то мислилац и нежна, упечатљива душа. Пролазе мимо њега људи, Срби, поносни насвоју светлу прошлост, своје име, на народност, а тај понос се оличава на њиховом крутом држању и ходу. Сивоња је то посматрао, па му, тек, душу обузе туга, бол силне неправде, и он не могаше подлећи тако јаком, изненадном и силном осећању, већ рикну тужно, болно, а у очима му се завртеше сузе. И Сивоња од силног бола поче мислити:

- Чиме се поноси мој газда и остали његови суграђани, Срби? Зашто толико дижу главе и с надувеном гордошћу и ирезрењем гледају на мој род?...

Поносе се отаџбином, поносе се тиме што им је милостива судбина доделила да се роде овде у Србији. Па и мене је мајка отелила овде у Србији, и не само да је ово отаџбина моја и оца мога, већ су и моји стари као ињихови, сви заједно, прешли у ове крајеве још из старе словенске постојбине. Па нико од нас волова не осећаше понос због тога, већ смо се ми увек поносили тиме који више терета узбрдо може повући, а ниједан во до данас не рече неком швапском волу: „Шта ти хоћеш, ја сам српски во, моја је отаџбина поносна земља Србија, ту су се отелили сви моји стари, ту су, у овој земљи, и гробови предака мојих."

Боже сачувај, тиме се ми никад нисмо поносили, то нам ни на ум није падало, а ето се они и тиме поносе. Чудни људи!

При таквим мислима во тужно заврте главом, зазвони меденица о његовом врату и крцну јарам.

Галоња отвори очи, погледа друга, па мукну:

- Ти се опет твојски лудираш! Једи, будало, те се гој, видиш да ти се ребра броје; да је добро мислити, то људи не би оставили нама воловима. Та нас срећа не би снашла!

Сивоња погледа свога друга са сажаљењем, окрете главу од њега и удуби се даље у своје мисли.

- Поносе се светлом прошлошћу.

Имају Косово поље, Косовску битку. Чудна чуда, па зар и моји стари нису још и тада вукли војсци 'рану и ратне потребе; да нас није било, тај би посао морали радити сами људи.

Имају устанак на Турке. То је велика, племенита ствар, али ко је ту био. Зар су дизали устанак ови надувени шупљоглавци што се овако не радећи ништа шепуре поред мене с поносом, као да је то њихова заслуга.

Ето, да узмем за пример само мога газду. И он се поноси и хвалише устанком, а нарочито тиме што је његов прадед као редак јунак погинуо у рату за ослобођење.

Па зар је то његова заслуга? Његов прадед је имао права да се поноси, али он не; његов је прадед погинуо да би мој газда, као његов потомак, могао бити слободан. И он је слободан, али шта ради у тој слободи? Украде туђе врљике, седне и он на кола, па ја вучем и њега и врљике, а он на колима спава. Сад је продао врљике, пије ракију, не ради ништа и поноси се светлом прошлошћу.

А колико је у устанку мојих старих поклано да се борци хране, па зар нису и моји стари, у то време, вукли ратне потребе, топове, храну, џебану, па нама ипак не пада на ум да се китимо њиховим заслугама, јер ми се нисмо изменили, ми и данас вршимо своју дужност као год и наши стари што су је савесно и трпељиво вршили.
Поносе се патњама својих предака, петстогодишњим робовањем.

Мој род пати откад постоји, памтимо ми и дандањи и робујемо, па ми то никад не ударисмо на велика звона.
Кажу, Турци их мучили, клали, ударали на коље, па и моје су старе клали и Срби и Турци, пекли, и на какве нас још муке нису ударали.
Поносе се вером, а не верују ни у шта. Што сам ја крив и мој цео род што нас не примају у хришћане.

Вера им каже „не укради", а ето мој газда краде и пије за те новце што је од крађе добио.

Вера им налаже да чине добро ближњем своме, н они један другом само зло чине. Код њих је најбољи човек, кога сматрају за пример врлине, ако само не чини зла, а већ, разуме се, да нико и не помишља да захтева од кога да, сем тога што никоме зла не чини, учини и добро.
И ето на шта су спали да су им примери врлина равни свакој бескорисној етвари, које само ником зла не чине.
Во дубоко уздахну и његов уздах подиже чак прашину с пута.

- Па зар онда - продужи он даље своје тужне мисли - нисмо ја и мој род бољи у томе од свију њих?

Ја нисам никога убио, никог оговорио, ником ништа нисам украо, нисам ииког отпустио из државне службе ни крива ни дужна, нисам направио дефицит у државној каси, нисам лажно банкротирао, нисам никад окивао и апсио невине људе, нисам оклеветао своје другове, нисам изневерио своје воловско начело, нисам лажно сведочио, нисам никад био министар и чинио зла земљи, а сем тога што нисам зла чинио, чиним добра и онима који мени зла чине.

Мајка ме отелила, па су ми одмах зли људи и млеко мајчино одузимали.

Бог је траву тек ваљда створио за нас волове, а не за људе, па нам и њу отимају. И ми, ипак, поред толиких ударања, вучемо људима кола, оремо им и хранимо их хлебом. Па, ипак, нико не признаје те наше заслуге за отаџбину...

- Ако је до поста, лепо, њима, људима, вера каже да посте све посте, а они ни то мало
поста неће да издрже, а ја и цео мој род постимо целог свога века, откад нас од сисе мајчине одбију.

Во обори главу и као да се нешто забрину, диже опет главу навише, шмркну љутито на нос и изгледаше као да се нечега важног присећа, па га то мучи; наједном мукну радосно:

- А, сад знам, мора то бити? - и продужи мисли:

- То је дакле: поносе се слободом и грађанским правима.

О томе морам озбиљно
размислити. Мисли, мисли, али не иде никако. -

У чему су та њихова права? Ако им полиција нареди да гласају, они гласају, а то толико могли бисмо и ми мукнути: „Зааа!". А ако им не нареди, не смеју да гласају, ни да се мешају у политику исто као и ми. Трпе и они апсу и ударце често ни криви ни дужни. Ми бар рикнемо и манемо репом, а они ни толико грађанске куражи немају.
Утом изиђе газда из ме'ане. Пијан, преплеће ногама, помутио очима, изговара неке
неразумљиве речи и, кривудајући, пође колима.
- Ето нашто је тај поносни потомак употребио слободу, коју су му крвљу преци извојевали.

Ајде, мој је газда пијан и краде, али на шта су је други употребили? Само да не раде ништа и да се поносе прошлошћу и заслугама својих старих, у којима они немају никаква удела ни колико ја.

А ми волови остали смо исто тако вредни и корисни рад ници као што су наши стари били. Волови смо, то јесте, али се ипак можемо поносити својим мучним данашњим радом и заслугама.

Во дубоко уздахну, и спреми врат за јарам.

Радоје Домановић
****

Ali ne , neću o politici, izbegavam , jer ne vodi ničemu takva vrsta diskusije, doći će izbori, pa će tu dobiti svako šta zaslužuje.
Ali , opet nisam siguran da bih trebao ustvari bilo šta da napišem, jer sve mi se čini da nema smisla , bolje da ćutim i da se sakrijem u mišiju rupu, na sigurno i da ne talasam previše. Da, možda će tako biti najbolje.
Jer mogao sam da vas davim nekim , tehničko-tehnološkim terminima, koji nisu baš popularni široj publici, ne ide, a za tako nešto sam i dobio potvrdu na jednom od blogova koji se bavio tematikom sličnoj onoj o kojoj i sam imam neka saznanja, pa kada sam postavio neka pitanja , gde su upotrebljeni neki tehnički izrazi, nije mi odgovoreno, pa sam došao do zaključka , da autor, koji se predstavio kao kompetentan da o tome priča, ili nije želeo da razume šta sam pitao, ili nije imao pojma o čemu pričam ili je to bio još samo jedan u nizu političkih pamfleta. ( "mIslim da je ovo poslednje presudno" )

Dodatak.

Ovde ćete pronaći verovatno mnogo gramatičkih grešaka, možda će neko pronaći da tekst nema formu. Ja sam ipak čovek koji se u jednom od svojih avatara ( real life) fokusirao na neke tehničke stvari, pa ima dosta pogrešaka, jezičkih, ne raspolažem tako fino izbalansiranim rečnikom, pa stoga ne zamerite na pogreškama, nisu namerne.

"Kada ljudi neku situaciju označe kao realnom, ona postaje realna po svojim posledicama".
Neko reče...jednom

Dodatak na dodatak.

obaveštavam neke da se ne plaše ,pošto očekujem da će ovaj tekst, kao i ovaj nalog biti obrisan, trener više neće kačiti muziku, ni slike, verujem da će mnogi odahnuti.
Potpis.
trener92 ( nekad bio samo trener ) a zauvek M.M ,sa kojekakvim ( ne toliko bitnim) predznacima ispred imena i prezimena

ipak dodatak broj 3: Ko je stigao sa čitanjem do ovde zaslužio je da posluša nešto od muzike