Poslednji pozdrav

-Momci ako se neko boji, ako ga je strah toliko da ne moze da se obuzda, neka se javi. Garantujem da ce vec sutra uvece biti kod kuce daleko od svega ovoga!- prozbori major komandir nase baterije. Nasta opsti tajac. Nas cetrdesetpetoro gledali smo se medjusobno, istim pogledom koji je govorio -Ajde ti prvi-. Ali, niko se ne javi tog 23.marta 1999.godine ni iz nase, ni iz ostalih baterija. Svi smo se nosili utehom da nece biti bombardovanja, ma samo ce nas iscimati kao oktobra prosle godine. Provescemo dvadesetak dana na terenu i to je to. I tako smo i govorili medju sobom. A straha je bilo. Pa covek izadje u mrak iza kuce pa mu nije sve jedno, a kamoli kad ide u "rat".

 -A kako da se javim, sta ako stvarno ne bude bombardovanja, ili jos gore ako ga bude, kako cu ispasti u ocima drugova?- motalo mi se po glavi kao i drugima.Nije meni do patriotizma, ne zanima me politika, ma ne zanima me uzrok, povod,....Pera mi je u vojsci postao kao brat kojeg nikada nisam imao. E zbog njega ne mogu da se javim, a ni on zbog mene.

Vrse se pripreme za prijem raketa. Pera i ja kao i ostale dzombe "ustupismo" nase obaveze mladjoj vojsci.

-Hajdemo do kantine, mozda radi, da popijemo po caj, ubi me ovaj vetar smrzo sam se!-

 -A mozda i popijemo.-odgovorih ironicno. Na satu je 22:30, ceo puk je pod uzbunom, a on bi da pije hibiskus. Podjoh, u svakom slucaju bolje da prepesacim pola kilometra nego da rintam tamo u hangaru. Na moje iznenadjenje kantina je stvarno radila, cak je i Kosta imao vec spremljenog caja, kao da je vreme odmora, posle rucka, kada vojska ima dva sata "voljno".

-Sta mislis oce li nas stvarno bombardovati?- postavih pitanje

-Oce k...c, da su hteli vec bi nas razbili ko bugarsku skupstinu jos u oktobru, nego ovi nasi prave dramu, sve ti je to propaganda!- odgovori on tonom iskusnog analiticara, trenutne politicke situacije u zemlji i svetu. Malo po malo razgovor skrete na neke sasvim obicne teme.

 -Alo vas dvojica, jeste li normalni! Nigde ne mozemo da vas nadjemo, ajde krecemo na teren samo na vas cekamo!- obrati nam se Alimpije onako zadihan, sa vrata.

U trku izadjosmo napolje. Alimpije usput objasnjava idemo u Pomazatin, selo par kilometara od kasarne. Dok smo prolazili pored kapije doviknuh Peri:

 -Ajde ti po lanser, ja te cekam ovde!-

 -Oooo zemo neces ni da se javis!- zacuh glas iz mraka. Bio je to Gosha. I on je iz Kragujevca kao i ja, ne poznajemo se bas najbolje, ali vezuje nas to sto smo sa istog prostora, iz istoga grada. Rukovasmo se, razmenismo par recenica. U tom zabrunda dobro poznati zvuk motora iza mene.

 -Uskaci!- zacuh Perin glas kroz riku motora i tutnjavu gusenicara koji prolazise kroz kapiju u koloni. Uvukoh se na svoje mesto i kroz poklopac dobacih -Vidimo se zemo!- on odmahnu rukom u znak pozdrava.

Vise se nikada nismo videli.........

Milovanovic Goran-Golman (od miloste zvani Gosha)

 Ostao je u kasarni, po naredjenju komande ili cijem vec, da cuva objekat kao i desetak njegovih drugova iz jedinice. Cuvali su objekat iz kog je sve sto je u vojsci bilo upotrebljivo, izvuceno iz kasarne. Bili su na tom mestu i kad je objekat gadjan, a ostali su i posle toga. Na dan kada je tomahawk pogodio bunker u kome se Gosha nalazio, vise nije imalo sta da se cuva, sve je bilo izbombardovano i sravnjeno sa zemljom, a on je po necijoj volji i naredjenju morao da bude tu i da cuva "nista". Tesko ranjen, prebacen je u bolnicu. Podlegao je ranama.

Slava mu!