Posle blagovesti

                  O Jehova, Ti stvori prve od nas po obličju svojemu, muško i žensko stvori ih i reče im: rađajte se i množite se i napunite zemlju.

                  Slušajući Tvoj glas u plemenu mome Avraam rodi Isaka, a ovaj sebi rodi sina Jakova, Jakov rodi Judu i braću njegovu, Juda rodi Faresa i Zaru s Tamarom, a Fares rodi Esrema, Esrem Arama, Aram Aminadava, njemu se rodi sin Naason, a ovome Salomon, Salomon rodi Vooza, Vooz Ovida s Rutom, Ovid rodi Jeseja, Jesej Davida cara i tako sve do Jakova, oca mojega, koji rodi mene Josifa.

                  A koga ću roditi ja nesrećnik kad je, evo, izabranica moja, pre nego što legoh s njom prve noći, pod srcem već nosila plod tuđeg semena.

                 Greh je moj velik Gospode, ali ne znam kada i šta sam zgrešio da me stigne tolika kazna?

                  Ti znaš da nisam birao ženu po bogatstvu, jer bi onda molio oca da za mene isprosi Saru iz doma Jelisejevih, njen miraz bi bio najveći – jedinica je u starog oca i vremenite majke. Otac je govorio: samo ono što sam zaseješ i uzgojiš činiće dobro i tvom telu i tvojoj duši,  tudji maslinjaci i vinogradi gorak plod rađaju.

                  Nisam birao ni po lepoti – Debora, najlepša devojka u Nazaretu zamutila je pamet mnogim momcima. Meni nije. Jer, otac mi je govorio da za lepoticom, i kad je udata, jednako glavu okreću bogati trgovac i carinik, putnik namernik i smerni isposnik.

                  Da sam tražio otresitu i učenu – izabrao bi Rut kći Jefremovu, ali šta će drvodelji učena žena kad nam ionako Svetu knjigu u Hramu govori rabin za svaki sabat i o svim praznicima.                                                                                                                                        

                  Mislio sam: za mene drvodelju je skromna i zdrava devojka koja će da me poštuje, da nam rađa decu, sprema obede i uzgaja baštu... i naravno, po Tvom zakonu i našem običaju, da bude od drugog netaknuta.

                  Kad su je roditelji o Jom Kipuru prvi put poveli u Hram i kad sam je na izlazu video pomislih: to je ona koju tražiš, Gospod ti je šalje. Nisam gledao ni njen stas, ni grudi, ni kosu, već samo oči, a iz njih je izvirala blagost i lepim činila sve što bi pogledom dotakla. Oči su nam se na trenutak srele, njeno se lice oblilo rumenilom, a moje je srce zaigralo.

                  Te su jeseni maslinjaci i vinogradi poneli krupnije plodove  nego prethodnih godina, i moj otac reče: «Ko se oženi do Roš-hašana imaće zdrav porod.» Znao sam šta mi je činiti.                                      

                   Iste večeri, tiho i sa poštovanjem, koje zaslužuju njegove sede vlasi i njegova dobrota, izrekao sam svoju želju. «U Nazaretu ima i bogatijih i lepših,» kušao je otac čvrstinu mog izbora. Odgovorio sam onako kako me je učio – da je lepota prolazna, a da su Bogu miliji pošteni siromasi nego tašti bogataši. «Ako se i njen otac složi, biće po tvome» kratko je odgovorio, a ja sam znao da je zadovoljan mojim izborom i da ga nisam razočarao.

                 Dane do svadbe provodio sam vredno radeći kako i priliči skromnom i ozbiljnom mladiću, budućem mužu i ocu porodice. Ponekad, ipak, ni dleto ni čekić nisu me slušali i sve mi se činilo da vidim svoju izabranicu gde u našem vrtu mirisnim ljiljanima ukrašava kosu, ili kako, uz prigušenu svetlost luči, priprema postelju i doteruje nam uzglavlje.

                  Konačno je došao i dan svadbe:  pesma... Hram... rabin... slomljena čaša...vino... igra...

                  Uveče, pri kraju svadbene svetkovine, povukli smo se u našu odaju, moja izabranica i ja, da započnemo život muža i žene kako to red i običaji nalažu. I dok je u mojim ušima još uvek odjekivao poj kantora iz sinagoge i mešao se sa svadbenim pesmama iz dvorišta očeve kuće, a srce puno miline ubrzano kucalo, moja žena progovori: «Mužu i gospodaru moj, u ovo što ću ti sada reći moraš verovati jednako čvrsto kao što sam i ja verovala kada je meni bilo rečeno.»

                   A onda, o Bože moj, izgovorila je reči koje su mi pomutile razum i zatrovale dušu.       

 Govorila je o mladiću, po imenu Gavrilo, lepšem od najlepše devojke, a koji je nju iznenada posetio, o purpurnom svetlucanju nad njegovim ramenima, o umilnom glasu kojim joj se obratio, o rečima punim uvažavanja, o nadprirodnom usudu, o duhu svetom koji će doći na nju i silom najvišeg oseniće je i kako će biti blagoslovena i ona i plod utrobe njene. Dok je to govorio mladić je klečao pred njom i ljubio rub njene haljne, a ona, iako uplašena i začuđena, sve je poverovala, jer nekom kao što je taj zlatokosi mladić mora se verovati. Uskoro se pokazalo, kako mi je dalje govorila, da je sve to bila istina, jer eto ona sad, iako od muškarca netaknuta, pod srcem nosi plod koji je blagosiljan.

                  O Bože Izrailjev, nisam dalje mogao slušati, morao sam otići, bežati bilo kud, što dalje od nje, od roditeljske kuće, od Nazareta, od ljudi...

                   I eto me sad, Gospode, gde danima lutam zdrobljene duše i krvavih nogu, ali mir svoj ne nalazim.

                   Nadprirodan usud! Izuzetna sudbuna! Sila najviša koja je došla na nju i osenila je!

                   Kako je mogla poverovati u takve laži?

                   I ko je taj mladić?

                   Kako se stvorio u njenim odajama?

                   Da nije kakav čudotvorac, kad je tako brzo uspeo da je opčini i svom ralu otvori put u neuzoranu livadu?

                   Nije li to, ipak, samo lukavstvo devojke koja, od drugog obljubljena pa ostavljena, sada traži poštenog mladića za muža?

                   A možda joj taj zlatokosi Gavrilo nije ni prvi ni jedini?

                   Ko zna koliko je takvih prošlo kroz njene odaje?

                   Da nije ona od onih žena koje, poput grešne Rahele, svoje telo nude svim muškarcima redom, ne zbog novca, već zbog usuda koji ih na to tera? 

                   Zarija, kojeg je moj otac Jakov učio drvodeljstvu, bio je sa jednom takvom grešnicom i po njegovoj priči, ona je, pre no što su se i razdvojili, bludnim pogledom već tražila drugog muškarca da se i njemu poda.

                     O Bože, moja izabranica ne može biti takva grešnica. Njene oči ne bi mogle sakriti laž, a kamoli bludne želje.

                     Znači li to da ona ipak  govori istinu?

                     Nije li i rabin više puta govorio o proročanstvu koje kaže: «Eto, djevojka će zatrudnjeti i rodiće sina, i nadjenuće mu ime Emanuilo, koje će reći: s nama Bog».

                     Ali zašto bi baš ona bila izabrana i blagoslovena među svim ženama?

                     Kako da joj verujem, kad joj ne bi poverovao ni ludi Dekla, koji je po Tvojoj volji takav, i u koga je manje pameti nego u jareta.

                     Adam je poverovao Evi i kušao zabranjeni plod, a Ti si ga, o Jehova, izgnao iz Edema.

                     Koja će mene stići kazna ako poverujem u laži moje žene?

                     A koja će me tek kazna stići ako joj ne verujem, a njena je svaka reč istinita?

                     Istino! Ne ištem da te ima, ne ištem da te nema, ištem da ne znam šta jeste šta nije, ištem da ne znam šta iskati je...

                     Gospode, samo Te molim: pusti san na moje skrhano telo i dušu rasrtganu sumnjom.

                                                        *

                     I pusti san Gospod na njegove umorne oči i  javi mu se u snu anđeo Gospodnji govoreći: Josife, sine Davidov! ne boj se uzeti Marije žene svoje; jer ono što se u njoj začelo od Duha je svetoga.

.....................................

Danas su Blagovesti dan kada je, prema tumačenju hrišćanskih crkvi, započelo spašavanje ljudskog roda.

Blagovesti i čin bezgrešnog začeća , koji je usledio nešto kasnije, oduvek su tumačeni na različite, po pravilu dijametralno suprotstavljene, načine. Za umetnike, slikare, vajare, pisce, kompozitore... i jedno i drugo su večita inspiracija.

U njihovim delima, kao ni u svetim hrišćanskim knjigama, retko gde se pojavljuje  Josif, Marijin muž. Pitao sam se kako se osećao taj dobri čovek i marljivi drvodelja kad je čuo blagovesti od svoje žene Marije.

Jedan od mogućih odgovora je i ova moja priča.