O decaku, pecurkama i nervoznom coveku...

Stizem rano ujutru u planinski gradic Palenke. Smestam se u naselju Pan-Chan blizu Majanskih rusevina. U dzungli, van grada. Drvena kolibica, krevet i ventilator. Ostavljam stvari i peske idem nekoliko kilometara do rusevina. Napolju je vec hiljadu stepeni. Snimam piramide i razne detalje.

U povratku do naselja nalecem na mladog Majanca. Pojavljuje se iznenada, kao neki sumski duh. Pametne oci, prijatan osmeh. Pokazuje mi rukom da skrenem sa staze i podjem negde za njim. Prvo se neckam, ali onda ipak odlucim da ga pratim stazicom koja nas odvaja od puta i vodi dublje u dzunglu.

Hodamo desetak minuta kroz memljivu vlagu biljki koje trule i isparavaju. Pitam se zasto idem za ovim momkom...

Konacno izbijamo na malu zaravan. Mladic mi kaze da sednemo i da “malo porazgovaramo”.

- Ti kao da si nervozan covek – kaze mi. Smeje se. I meni je smesno.

- Jesam, cesto se nerviram – kazem mu.

- Posmatrao sam te tamo na rusevinama - pokazuje rukom negde desno od nas. - Isao si kao neki pomahnitali majmun sa tom tvojom kamerom. Skoro da si vikao na ljude da se sklone, pa da mozes da snimas to sto si hteo da snimas. Moja sestra ti je rekla da sednes i odmoris se ispod drveta, ali nisi je cuo ni razumeo. Htela je da ti kaze da se saberes i da nadjes postovanje prema mestima koja posecujes. Posebno sada kada si ovde.

Cutim.

- Ako hoces, probaj ovo – pruza mi braonkasto-sivu pecurku. To je sveta biljka koja je mom narodu jednom pomogla da shvati svet u kome su ziveli kao ljudska bica. Pojedi je celu, sa sve peteljkom.

Jedem je kao sto mi je receno. Ukus zemlje pomesane sa pepelom. Decak se smeje. Oci mu sijaju.

Branimo se od komaraca i jedemo pecurke.

Posle sedme, decak mi kaze da je vreme da se pozdravimo i da se vratim u kolibicu.

- Uskoro ces biti veoma umoran – kaze mi. Kada ti bude bas tesko, posmatraj biljke i pij dosta vode. Srecno! Pronadji postovanje.

Zaista, vec na putu do kolibice, osecam se sve umorniji. Kupujem tri flase vode.

Sedim neko vreme na kamenom stepeniku kupatila i gledam kroz prozor u ogromno zeleno lisce i crvene cvetove. Slusam zvuke i kada konstatujem da sporo dolaze do mene "shvatam" da sam u nekom “drugom” stanju svesti. Lezem na krevet sa zeljom da malo odremam, jer je umor koji osecam vec neizdrzljiv. Ipak, strah me je da se prepustim snu. Razmisljam da sam se otrovao od ovih pecurki i da sam zbog toga tako umoran. Onda sebe uveravam da sam umoran jer sam prethodne noci putovao 11 sati autobusom iz Chetumala, a onda po vrucincini jutros pesacio 3-4 sata po dzungli.

Konacno, ustajem, gledam se u ogledalu. Kazem sebi "Budi miran."

Opet lezem na krevet i jedva drzim oci otvorene. Konacno vise ni to ne mogu. Lezim tako kao pred san, lebdim negde medju malim svetlecim bicima (lice mi na Zvoncice). Hiljade njih. Pozivaju me da se opustim i da ostanem tu gde sam. Onda pomislim da zapravo umirem otrovan. Pre nego sto u panici opet ustanem iz kreveta, pozdravljam se sa Zvoncicama i kazem im da "moje vreme nije jos stiglo". One trepere kao svetleci prah. Radosno.

Opet sedam na kameni stepenik kupatila. Gledam u biljke napolju. Odjednom shvatam da sve te biljke daju samo ljubav i da je ta ljubav nesto bez imena i o cemu ne vredi mnogo govoriti. Ceo svet je ljubav. To kao da ovde, u kolibici, sada sasvim shvatam. Ono sto ne shvatam je da postoji nasilje u svetu. Otkud nasilje ? Odjednom stize i tuga. Osecanje osujecenosti sveta i svih nas, u ljubavi. Uvek i na svaki nacin. Zestok osecaj. Pratim ga. Razmisljam o svireposti Majanskih rituala. Otkud tolike krvne zrtve ? Davi me nekakva strasna tuga.... Onda opet strah da sam se otrovao. Razmisljam da izadjem iz kolibice i zamolim nekoga, bilo koga, da mi pomogne. Umesto toga, gledam se u ogledalu i pijem vodu.

Razmisljam o strahovima koje osecam. Sebi kazem - Ovaj nemir koji osecas  je zatvorenost tvog bica. Tu zatvorenost stvaraju strahovi koji su tvoji. Ta zatvorenost mora da postoji da bi tvoje bice imalo svest o sebi. Da bi tvoje bice imalo identitet. Da bi ti bio ti. I ne samo to - osim “oblikovanja” identiteta, strahovi su tu da ljude sacuvaju od nekakve razorne istine koja trazi da od nas uzme sve, a prvo bas taj identitet. Strahovi su ono cime sebe "stitimo". imaju svoju svrhu, pripadaju samo nama, a kada nam vise nisu potrebni, nestaju. Kada nas porobe, nestajemo mi.   

Ljudska bica su predatori, razmisljam dalje. Ubijaju i tako prezivljavaju. Opet, religije ljudskih bica imaju ideale koji nisu predatorski – jednakost svih svesnih bica, samilost, nenasilje, ljubav.... Otkud predatorskoj rasi nepredatorski ideali ? Otkuda tako nesto ? Kako to da nepredatorski ideali karakterisu vecinu ubijanja medju ljudima – od ubijanja zbog pojilista do ubijanja zbog Boga, nacije ili demokratije ?

Mozda su pecurke pomogle Majama da shvate da ce ljudska bica morati da se promene da bi nekako mogla da prevazidju upravo ono zahvaljujuci cemu opstaju u svetu - svoj egoizam i predatorstvo. Inace, unistice svet. Drugim recima, svet bi mogao da unistiti sam sebe preko ljudskih bica. Zbog toga ce ljubav, tj., svet, promeniti ljudska bica. Da bi svet opstao.

Eto, nisam smeo da se prepustim “onom” svetu koji su mi najavljivale Majanske zvoncice, ali je pecurka, tako mala i skrivena u senci ogromnog drveca i paprati gde raste, ipak mogla da mi posvedoci ljubav kojom svet sebe cuva i spasava. Ipak, opirem se sve vreme. Zelim da sve to prestane i da budem kao pre. Misli same nadiru. I slike ljudi. Ljudi koji su mi znacili ili mi znace u zivotu. Shvatam da sam u ljubavi takav kakav sam prema sebi u ovoj kolibi sada. I otvoren i zatvoren. Fragmentaran.

Onda ugledam trag suncevih zraka koji se provlace ispod vrata kolibice i kao laseri prelaze preko kamenog poda. Blistaju kao zlato. Velika sreca me obuzima. Shvatam da Maje nisu nestale. Oni su i dalje tu. U svemu ovom ovde i sada. A, posebno u ovim zracima Sunca.

Sve u svetu ima svrhu. Svrha je oslobodjenost od straha. Istinska istina je da na pocetku, u sredini i na kraju sveta postoji samo ljubav. Dakle, svemu i svacemu se treba zahvaljivati. I strahovima. Jer, i oni su ljubav, na kraju krajeva. 

Posmatram moje slozene stvari – sveske i knjige na stocicu, torbu na podu, odecu obesenu o ekser na zidu, cvece u vazi, ventilator na plafonu, oker boju zidova kupatila i zeleno-crveni svet napolju - i svemu tome se zahvaljujem.

I onom mladom Majancu koji se jutros pojavio onako iznenada i odnekle se zahvaljujem. I pecurkama koje sam pojeo se zahvaljujem.... Bolje mi je.

Izlazim iz kolibice i odlazim da nesto veceram. Vec je oko 8 uvece.

 (Jukatan, jul 2007)