PRAVIĆU SE ENGLEZ AKO ME NE VOLITE!!! (IX)

siv i miniran

Odatle smo se zaputili u Knin. Tamo vlada neka čuda atmosfera. Biće da su mi takve osećaje ulili propaganda. Ili najveća hrvatska zastava koja se vijori na tvrđavi i koja nam je dobro poznata jer se uvek prikazuje njeno postavljanje kad se obeležava godišnjica Oluje. Ona je višenamenski simbol nove Hrvatske. Za mene ona je simbol proterivanja Srba. Izmišljanje priče o NDH i ostalim stvarima koje već mogu da se podvedu pod politiku. I jedino što znam je da su proterali tolike ljude, ko zna koliko njih ubili, koliko kuća i imanja zaposeli i ceo svet ih slavi, dok smo mi poluljudi, životinje, stoka od naroda. A u dubini duše, mislim da smo isti, samo su oni lukaviji, kao neke tužibabe u školi predstavili su sebe kao mučene i teško oštećene, kao dete koje plače pred roditeljima tužakajući sestru ili brata a onda ode roditelju iza leđa i pokvareno se smeje gledajući grdnju ili tuču.

Odatle smo otišli u Plavno, rodno mesto njegove bake i deke po ocu. Tužno neko mesto gde smo videli samo jednu baku. I uopšte, očigledno je da oni ulažu uglavnom u primorje dok im je kopneni deo prilično zapušten. Naravno ne mesta u blizini nacionalnih parkova nego ovako malo dalje od glavnijih puteva gde slabo koji stranac zaluta. Putem nas je pratila kiša sve do Plitvica. Kao pozna jesen - tmurno i hladno. Tu smo pokušavali da nađemo kamp na koji su upućivali putokazi ali nekako nesrećno raspoređeni. Napokon smo ga našli i on nije pitao za cenu. Ja sam bila protiv postavljanja šatora. Em je bilo neviđeno blato, em sam videla nekoliko znakova upozorenja na medvede. Tu smo čak i upali na neko klizavo brdašce i tek kasnije mi je objasnio da smo mogli da se isprevrćemo da nije bilo pogon vuče na sva četiri točka. Usledilo je prvo spavanje u zelenom zmaju.

Subota, 08.09.

Iako je planirano ipak nismo videli Plitvička jezera. Ulaznica je bilo strašno skupa a mislim da je i premor činio polako svoje. Nastavljajući dalje put Karlovaca naišli smo na liniju fronta gde se pripremaju da otvore muzej na otvorenom sa tenkovima, kamionima, obeležjima svakave vrste.

Karlovac nije ništa posebno, manje mesto sa prekopanim ulicama i čudnim usmeravanjima za kretanje. Odatle smo ubrzo stigli do Zagreba gde smo se natankovali i krenuli ka Jasenovcu.

Jedna moja ekskurzija je bila na tu temu - Jasenovac, Plitvička jezera pa sve do Bihaća. Bilo je to davnih dana. Tada je sve ovo izgledalo skroz drugačije.

Obuzela me neverica kad sam ugledala oko spomenika znake minskih polja. Muzej u kome su nam pričali preživeli logoraši i puštali nam zloglasne filmove je zatvoren, a ispred njega su napravljena igrališta. Deluje nestvarno. Kao da sam došla na pogrešno mesto. Ko je smislio da je ispravno brisati istoriju? Hoće li se time izbrisati i genocid koji je napravljen u Drugom svetskom ratu? Sram ih bilo.

Odatle smo otišli u Vukovar. Za to bi rekla sram nas bilo. Strašno na šta ono liči. Većinu zgrada popravljaju al stvarno je svaka kuća pogođena.

Odatle prateći naše vojne pohode iz devedesetih idemo ka Tovarniku. Međutim, naši carinici nas ne puštaju da prođemo jer mu je isteklo osiguranje za auto i šalju nas na drugi prelaz.

Put od granice do Beograda je bezvezan blago rečeno. Rupa do rupe, neosvetljeno, prava zemlja u propadanju. Zemlja nezainteresovanih i nemarnih ljudi. Jaki smo samo na priči ali ne i na radu.

ZAKLJUČAK
BILO JE OVO NEVEROVATNO DIVNO PUTOVANJE BEZ OBZIRA NA PAR ZABORAVLJENIH DETALJČIĆA
BILO JE OVO PUTOVANJE NA KOME SMO BILI NAJBLISKIJI OD SVIH PUTOVANJA DO SADA. ON KAŽE DA JE TO ZBOG PENZIONERSKOG OKRUŽENJA HEHEHE
SVIĐA MI SE FILOZOFIJA KAMPERA I NJIHOV STIL ŽIVOTA (NAROČITO DEO OKO OSKUDNOG OBLAČENJA U KAMPOVIMA) i NJIHOVA SLOBODA U NAJŠIREM SMISLU TE REČI
I TO BI BILO SVE STO SAM VAM IMALA RECI OVOGA PUTA.