Istočnjačke religije, čemu? (II)

                                                       Obožavajući božanstvo, čovek i sam postaje božanstvo (Upanišade)

1. Smatra se da je Indija kolevka indoevropskog čoveka, a važi i za «carstvo religija». Zajedno sa Kinom, ona spada u najstarije značajnije civilizacije koje traju. Svojevremeno, bila je antipod Antičkoj Grčkoj.

Izgleda da su Indijci, za razliku od druga dva velika azijska naroda danas, Kineza i Japanaca, mnogo skloniji dubokoj religioznosti i razmišljanjima o apstraktnim sadržajima, što se manifestuje u njihovim verskim učenjima. Zapravo, ni u jednoj drugoj azijskoj zemlji u poslednje tri-četiri hiljade godina religija nije bila tako važna i tako moćna kao u Indiji. I nigde nije bila uzvišenija, niti je inspirisala tako duboka filozofska razmišljanja. Stoga mnogi smatraju da su Indijci najreligiozniji i najfilozofskiji od svih naroda sveta, pa snažna duhovnost, kristalno jasna misao i sveta kreativnost Indije uzbudjuju učene ljude širom planete.

Indiju (koja je danas druga najmnogoljudnija zemlja na svetu, sa preko jedne milijarde stanovnika) karakterišu velike raznolikosti. Duh prilagodljivosti Indijaca učinio je da hinduizam, kao najvažnija indijska religija, postane prvenstveno «skup filozofija, religija, mitologija i magija». Za razliku od biblijskih religija, hinduizam nije striktno religija kako se to na Zapadu shvata, više je stvar ponašanja nego verovanja ljudi. Naime, Hinduse (poklonike hinduizma) više povezuje ono što rade nego onu u šta veruju, premda je vrlo malo toga što svi praktikuju i u šta svi veruju. Otuda proističe širok racionalistički pristup Indijaca religiji.

Obično se kaže da tradicionalni indijsko-filozofski sistem nije protiv života, ali smatra da je život patnja i da se spokojstvo može naći samo u dubokim meditacijama. Zato hinduizam uči kako da se svakolika božanska mudrost pomiri s velikom ljudskom patnjom. A patnja je svevremena i sveprisutna, naročito u - zemlji Indiji.

Vil Djurant (Will Durant), američki pisac, istoričar i filozof, koji je (u saradnji sa suprugom Arijel) napisao jedanaestotomnu, svetski poznatu «Istoriju civilizacije», smatra da su indijska verovanja duboko obeležena nepovoljnim klimatskim uslovima. On kaže: «Od Delhija do Sri Lanke preovladavajuća činjenica jeste vrućina, vrućina koja slabi telo, skraćuje mladost, utiče na najspokojniju religiju i filozofiju stanovništva. Jedino olakšanje od vrućine je da čovek mirno sedi, ne čini ništa, ne želi ništa. U takvim teškim vremenskim uslovima, bedni ljudi su bili skloni da život vide kao bolnu kaznu pre nego kao nekakvu nagradu. U letnjim mesecima monsunski vetar može doneti osvežavajuću vlažnost i plodne kiše s mora. Medjutim, kada se monsun izjalovi, Indija gladuje i - sanja o nirvani». Takav prilaz, po kome je indijsko religijsko-filozofsko učenje reakcija na teške životne prilike, jeste tačan i nije tačan, jer ima još naroda u drugim krajevima sveta, koji žive u izuzetno teškim klimatskim uslovima i u večnom siromaštvu, a njihova religijsko-filozofska učenja jesu plitka.

Indijci su uspeli, na način koji im je najviše odgovarao u datim uslovima, da stvore jednu od najvećih trajnih civilizacija na svetu, sa svojim markantnim religijsko-filozofskim sistemom. Taj sistem, raznovrstan ali kompaktan, podložen je mnogim modifikacijama koje mu, ipak, ne mogu nauditi.

Indija je od vajkada pridavala izuzetnu važnost visokoj umnoj koncentraciji, moralnoj disciplini, fizičkim vežbama, izvodjenju ravnoteže u fizičkoj i duhovnoj strukturi čoveka. Tako veština joge, tipična za Indijce, budi uspavana čula čoveka kako bi mu omogućila da dovede sebe «u sklad sa uzvišenim vibracijama vasione».

Filozofsko-religijski pristup Indijaca umnogome se razlikuje, naravno, od pristupa ljudi na Zapadu. S tim u vezi, neki učeni ljudi na Zapadu stavljaju primedbu «da je indijska misao mistična, a ne racionalna, da se bazira više na metafizici nego na logici i da sadrži više mitologije nego metafizike». Sa svoje strane, indijski mislioci zapadnu metafiziku smatraju «intelektualnom gimnastikom», koja nije u stanju da dospe do logične suptilnosti najklasičnije tradicije indijske filozofije.

Naime, kao složen religijsko-filozofski sistem, hinduizam zbunjuje zapadnog čoveka svojom kosmogonijom i ikonografijom, svojom veoma komplikovanom mitologijom, a i time što predstavlja niz metafizičkih sistema koji se često uzajamno isključuju. Hinduistički panteon bogova jeste (verovatno) najmnogobrojniji u velikim svetskim religijama. Stoga se postavlja pitanje da li i u kojoj meri Zapadnjak može shvatiti indijska verska učenja?

Karl G. Jung, baveći se odnosom psihologije i religije a poznajući dobro istočnjačke religije, smatrao je da zapadni čovek nije u stanju da integralno prihvati indijska verska učenja i da ostane - normalan, zbog toga što takva učenja nisu u skladu sa najdubljim slojevima ljudske ličnosti evropskog čoveka. Verovatno je to u značajnoj meri tačno, premda meni izgledao kao preterivanje. Pitanje bi se moglo postaviti i obrnuto: da li bi Indijac bio u stanju da integralno prihvati hrišćanska verska učenja i da ostane normalan? Pritom, pored ostalog, imam u vidu reči danskog filozofa i teologa Serena Kirkegora (Søren Kierkegaard): «Ako smem nešto prebaciti hrišćanstvu, evo: kako je hrišćanstvu mogla doći ideja da je ono mogućno za sve ljude, ili makar samo za mnoge? Hrišćanstvo koje Hristos propoveda, niko na može izdržati. Kada ga apostoli propovedaju, već je lakše primiti ga. A kad ga neka budala propoveda, eto nas hiljade hrišćana». Naime, ja smatram da Zapadnjak može shvatiti, kada je Indija u pitanju, više nego što se misli da može, samo ako hoće. S druge strane, verujem da polazno stanovište zapadnog čoveka treba da bude pokušaj da spozna indijska velika učenja u meri u kojoj to može, s tim da ne insistira na integralnom, jer integralnog spoznavanja zapravo i - nema. Makoliko se čovek trudio, nešto uvek ostaje nedokučeno i neshvaćeno, u upravo to mu omogućuje da ostane normalan. Uostalom, ja smatram da ni u jednoj religiji nije dobro - sve shvatiti.

Mnoge stvari iz domena religija jesu izvan granica uporedivosti. Neki religijski analitičari s pravom kažu da je logika u religiji defanzivno oružje, da izvesnost vernika nije izvesnost matematičara i fizičara. Stoga, ne treba uporedjivati izvesnost vernika u indijskim, s jedne, i biblijskim religijama, s druge strane.

2. Na Istoku se kaže: «Kada mudrac pokazuje mesec, budala vidi samo prst». Kada se razmatra hinduizam, suštinu treba tražiti izvan pojavnog izuzetno velikog mnoštva bogova i paganskih, odnosno primitivnih običaja.

Hinduizam, religija traženja krajnje realnosti, nastao je pre više od tri hiljade godina, mada su njegovi današnji oblici iz novijeg vremena. Ime potiče od starog sanskritskog naziva za «stanovnike područja oko reke Inda», lokacije najstarije znane indijske civilizacije, koja se nalazi u današnjem Pakistanu. Pored animizma (prastarog verovanja da sva živa stvorenja, pa i stvari, imaju dušu), iz koga je delom potekao, hinduizam se smatra najstarijom velikom  religijom na svetu.

Nema osnivača, kao ostale velike svetske religije. Nema organizacijsku povezanost, ni hijerhiju. Umesto jedne, ima više svetih knjiga. Ne postoji kompaktan skup doktrina za sve vernike, već velika raznolikost  verovanja i praktikovanja. Razne sekte i filozofske škole medjusobno se znatno razlikuju, ali ne optužuju jedna drugu za otpadništvo, ne proganjaju se, već opstaju.

U pitanju je sistem koji pokriva ceo čovekov život. Pored religijsko-filozofskih, objedinjuje i društvene, ekonomske, književne, umetničke i druge aspekte čovekovog življenja i delovanja. A u religijskom smislu predstavlja širi skup doktrina, kultova i načina življenja. Naime, kao drvo koje se u mnogim milenijima i vekovima granalo u širinu, hinduizam postavlja dosta striktna pravila ponašanja. Kao što sam već rekao, više uzima u obzir ponašanje nego verovanje njegovih pripadnika, što ga razlikuje od mnogih drugih velikih religija.

Hindusi smatraju da je sadašnji svet manje-više iluzoran, da je cilj svakog čoveka da se izbavi iz ciklusa ponovnih rodjenja i da su najuzvišenije vrednosti u svojoj biti - duhovne. Takva verovanja su postala instinktivna, sa njima se živi, i sve ostalo ima manje značaja.

Hindus je spreman da se divi božanskome u raznim životnim manifestacijama, a ostavlja drugima, Hindusima i ne-Hindusima, da traže u tim manifestacijama ono što njima odgovara. Tako on može prihvatiti i ne-hinduistička verovanja, ako mu odgovaraju, a da ne prestane da bude Hindus. A ako tudje bogove, ideje i verovanja ne prihvata, to čini zato što ih ne smatra adekvatnim, njemu odgovarajućim, a ne zato što ih smatra pogrešnim ili besmislenim. Takav stav čini osnov široke hinduističke tolerancije velikih različitosti.

3. Da bi se razumeo hinduizam, potrebno je poznavati pojmove reinkarnacije, karme i dharme, sa religijsko-filozofskog aspekta, kao i kastinskog sistema - sa socijalnog aspekta.

Jedna od glavnih odrednica hinduizma jeste reinkarnacija - verovanje u seljenje duše posle smrti. Veruje se da sva živa bića imaju isti suštinu. Pojedinac prolazi kroz cikluse rodjenja i smrti (samsara). Smrt se ne smatra krajem, ona je samo zaustavljanje u lancu neprekidnosti, element u ciklusu beskonačne cirkulacije, posle koga, pre ili kasnije, dolazi novi život. Rodjenje i smrt su dve komplementarne realnosti, a sam život se smatra medjustanjem izmedju rodjenja i smrti. Kada napusti telo, svaka pojedinačna čovekova duša dobija novi oblik, s tim što se može više puta vraćati nastanjenjem u bića višeg, istog ili nižeg reda - u ljudskom ili nekom drugom obliku. Zapravo, čovek se nikada ne radja potpuno isti i nikada potpuno drugi, što se smatra jednom od dobrih strana reinkarnacije.

Oblike reinkarnacije odredjuje zbir rdjavih i dobrih dela svakog čoveka - njegova karma, koja je, inače, jedna od osnovnih postavki indijske filozofske misli. Ono što pojedinac čini u sadašnjem životu utiče na njegov budući život, nekako u stilu poslovice poznate širom sveta «Kako čovek posadi, dako će požnjeti». Jedna indijska izreka kaže: «Ljudi se radjaju prema svojim delima - pametni, glupi, nemi, gluvi, lepi, nakazni». Dobra karma obezbedjuje srećnu reinkarnaciju, pa čovek može biti nešto više nego što je prethodno bio; srednja karma obezbedjuje uglavnom isto stanje kao i ranije, a loša karma obezbedjuje da se čovek rodi kao otpadnik, a možda i kao neka životinja - glista, majušni insekt ili čak kao neko povrće.

Karma svakog pojedinca doprinosi različitosti ljudskog roda. Teorijski gledano,  moralna vrednost ljudskog delovanja odredjuje tok zbivanja u društvu i u prirodi. To se tesno vezuje sa spasenjem, koje se nastoji postići verskim delovanjem i razmišljanjem. Hindusi veruju da «nema nezaslužene kazne, baš kao što nema ni nezaslužene sreće». Ima ljudi koji tvrde da se sećaju nekih dogadjaja iz svojih prethodnih života, ili im se tako čini. Slepi prosjak na pretrpanim ulicama nekog indijskog grada, na pitanje kako je izgubio vid, obično skrušeno odgovara: «Pretpostavljam da sam u prethodnom životu počinio neki zločin, te sada ispaštam».

U vezi sa institucijom reinkarnacije, Bhagavad-Gita, jedan od najuzvišenijih indijskih filozofskih spevova, kaže: «Kao što čovek odbacuje nošena odela i uzima druga, nova duša, odbacujući svoje korišćeno telo, putuje u drugima koja su nova. Oštro oružje je ne preseca, vatra je ne sagoreva, voda je ne kvasi, kao što je ni vetar ne suši. Neophodna, uvek prisutna, čvrsta, nepokolebljiva, ona je večna. Uistinu, za onoga ko je rodjen smrt je sigurna, i sigurno je ponovno rodjenje za onoga koji je umro».

Dharma je, takodje, odrednica od vrhunske važnosti u životima Hindusa. Ima značenje večnog zakona vasione, morala, neizbežne dužnosti, istine, što bi u hrišćanstvu donekle odgovaralo pojmu «Božije volje».

Vladika Nikolaj Velimirović, koji je pisao o istočnjačkim religijama, kaže: «U Indiji ljudi veruju u tri neobične stvarnosti, i prema njima upravljaju ceo svoj život, lični i socijalni. Te tri mistične stvarnosti jesu: karma (sudba), dharma (dužnostI i reinkarnacija (ponovno rodjenje po smrti u novom telu, bilo ljudskom ili neljudskom)... Karma, dharma i reinkarnacija su kao jedan zatvoreni trougao koji opredeljuje sve, objašnjava sve i uspokojava sve».

Sledeća karakteristika hinduizma jeste izraženi kastinski sistem društva. Od najstarijih vremena indijsko društvo se teorijski deli na četiri klase: (1) sveštenike, učitelje i druga intelektualna zanimanja (bramine); (2) ratnike, kraljeve i plemstvo (kšatrije); (3) zanatlije, trgovce i ljude koji se bave drugim profesijama (vaišje) i (4) zemljoradnike, sluge i druge (šudre). Tu podelu na četiri grupe, shodno sa odlikama i radom (grupu ljudi visoke inteligencije, grupu administratora, grupu proizvodjača i obične radnike) Hindusi smatraju prirodnom. Kasta (varna, u značenju «boja») odredjuje mesto čoveka u društvu, njegova prava, zanimanje, ponašanje, njegov spoljašnji izgled (odelo, znak na čelu, nakit), ishranu i sl. Mada su u duhovnom pogledu svi ljudi jednaki, samo pripadnici prve tri klase imaju pravo da studiraju svete knjige Vede. Svako živo biće ima svoje sopstvo (dušu) i pravo da se razvija, da u okviru svojih mogućnosti ispuni svoj život. Što je kasta viša to njeni pripadnici imaju veće društvene obaveze. Smatra se da prema prirodnoj hijerarhiji, jedan moralni standard ne može važiti za sve ljude. Svako treba da radi ono što mu njegova priroda (status) nalaže. Tako bramin čini greh ako ratuje, što nije slučaj sa kšatrijom, koji je predodredjen da ratuje «za pravu stvar, ako nema drugih mogućnosti». U medjuvremnu, kaste su se proširile na mnoge potkaste. Na dnu, izvan kasti, jesu parije, odnosno «nedodirljivi» (haridjani, koje je Mahatma Gandi nazivao «decom božijom», boreći se za popravljanje njihovog položaja). Kaste su nasledne, nema mešanja, pripadnici jedne kaste druže se i sklapaju brakove samo medjusobno. Za narušavanje kastinskih normi sledi stroga kazna i mučni obredi «očišćenja» prekršioca, ili isključenja iz kaste. Mada je u novije vreme država dekretima pokušavala da ublaži razlike kastinskog sistema, on faktički i dalje postoji kao integralni deo indijskog društva (naročito po pitanju braka. Medjutim, kako faktički kasta kšatrija više ne postoji, u poslednje vreme ostale su samo dve velike kastinske celine: bramini, kao duhovni i društveni  vladari, i pod njima čak preko 3.000 raznih kasti, koje obuhvataju sve ostale; dakle, bramini - verrsus ostali ). Većina Hindusa taj sistem ne smatra nepravednim zato što, verujući u reinkarnaciju, smatra da rodjenje pojedinca u odredjenoj kasti zavisi od njegove karme, odnosno od dobrih/loših dela vršenih u prethodnom životu. Tako doktrina karme na zadovoljavajući način objašnjava vidne nejednakosti ljudskih sudbina, što, izgleda, nijedno drugo tumačenje ne može valjano objasniti.

Naime, Hindusi smatraju da svi njihovi bogovi potiču od Jednoga, od Brahmana, apsolutnog Bića i Nebića, «Duše sveta iz koje sve potiče i kojoj se sve vraća», s tim što njihova predstava o Brahmanu, kao bezličnoj sili, jeste sasvim drukčija od naše predstave o Bogu. Bogovi u hinduizmu čine da «stvaranje i uništenje budu jedan ciklus, u kome nema početka ni kraja», a čovek se smatra samo malim, ali značajnim delom vasione.

Smatra se da su Brahman i svet po sebi isto, razlikuju se samo po obliku. Jedna pesma kaže da je «ceo svet san Brahmana». Iz njega potiču sva bića i sve stvari i u njegovo krilo imaju se, pre ili posle, vratiti. Povratak u Brahmana je stapanje s Apsolutom, što je, ujedno, i oslobodjenje od zla.

Prema Upanišadama, koje čine deo hinduističkih svetih knjiga, Brahman je duhovni princip svemira, rasprostire se po njemu, on sam je svemir («On je ispod, on je iznad, on je na istoku, on je na zapadu, on je na jugu, on je na severu... zaista, on je ceo svet»). Sjedinjenje s Brahmanom ustvari znači da duša pojedinca (atman) postane deo Brahmana, a time i sam Brahman, jer Brahman i atman jesu, na kraju krajeva, isto.

Osnovni smisao hinduizma jeste da pomogne čoveku da se oslobodi stanja samsare i karme, da duša napusti telo u kome je zatvorena kako bi dostigla osobodjenje, stanje blaženstva (mokšu), što obično dolazi - posle smrti. (U stilu Njegoševe reči: «vaskrsenja ne biva bez smrti»).

Teško je dati definiciju mokše. M. K. Sen kaže: «Taj ideal oslobadjanja nije negativno stanje. To je stanje dovršenosti, ili punoće postojanja, oslobodjenog od ropstva karmi, pa tako i od ponovnog radjanja. U hinduističkoj metafizici se prihvata reinkarnacija, a mokša, kao i budistička ideja nirvane, jeste oslobodjenje od nje». A vladika Nikolaj Velimirović mokšu tumači kao «uspokojenje duše, koje čovek postiže odrešenjem od svega zemaljskoga i svetskoga».

5. S obzirom da tri glavna životna procesa za Hinduse jesu stvaranje, očuvanje i uništenje svega živog, to postoji Trimurti, božansko trojstvo: Brahma (ne treba ga brkati sa Brahmanom) je stvoritelj, Višnu je čuvar/održavalac i Šiva je rušilac.Ovi procesi su neraskidivo vezani, jer sve što postoji i biva u vremenu mora imati svoj kraj u vremenu, a svaki kraj jeste ujedno i novi početak.Uništenje se shvata kao osnova stvaranja, kao zakon života, bez koga se ne bi moglo ni zamisliti kretanje napred i usavršavanje. Stoga se često Trimurti likovno prikazuje kao jedno telo sa tri glave.

Mada je Brahma-stvoritelj  prvi u Trimurtiju, u širokim masama on nema značaja, te je ostao u pozadini. Njemu se ne podižu hramovi niti se njegovo ime izgovara u molitvama. (Eksperti u tome nalaze sličnost  sa hrišćanstvom, u kome se ne podižu crkve u čast Boga Oca, već jedino u čast Isusa Hrista, Bogorodice i svetaca).

Višnu je četvororuki bog, kao i većina drugih bogova (bogove, dakle, karakteriše «anatomsko obilje», jer mnogi od njih imaju po četiri ruke, više lica i očiju, što bi trebalo da bude znak moći, višestrukih aktivnosti i velikog znanja); ima tamnu kožu koja se preliva u plave tonove. Postoji zato da pomaže ljudima. On je mio, prostosrdačan, čak ponekad sklon svakodnevnim nestašlucima. Konstantno radi za dobrobit čovečanstva, njegov moto je «Nijedan moj sledbenik nije izgubljen». Ima deset inkarnacija-avatara. Njegova supruga je boginja Lakšmi, zaštitnica sreće i bogatstva, koja je ljupka i uvek zrači zadovoljstvom.

Najpoznatija inkarnacija Višnua jeste Krišna (iz Bhagavad-Gite), mada je u narodu popularnija inkarnacija Rame (iz epa Ramajane). Krišna je izuzetno kompleksno božanstvo, sa isprepletenim božanskim i ljudskim svojstvima. On neodoljivo privlači sve žene, udate i neudate, koje se zovu gopi (kravarice). Njegova glavna ljubavnica je Radha, pa se u mnogim spisima nalaze opširna i detaljna opisivanja seksualnih aktivnosti koje graciozno izvode božanski ljubavnici, uzori svakom hinduskom bračnom paru. Takodje, Krišna i Radha su često predstavljani u slikarstvu i vajarstvu. Da kažem još i to da je jedna od inkarnacija Višnua (deveta po redu) i - Buda, čime se tvrdi da je budizam, ustvari, jedan od izdanaka samog hinduizma.  

Šiva je manje pristupačan od Višnua, i daleko ga je teže shvatiti. On je najkompleksnije i najsofisticiranije božanstvo u hinduizmu. Njegove karakteristike su sila i žestina. On je rušilac, ali i obnavljivač, jer, kako piše u svetim knjigama, «Nijedno razaranje nije definitivno, niti je ijedno stvaranje kompletno». Njegova stvaralačka funkcija je oličena u muškom polnom organu, organu plodjenja (lingam). Ta «služba falusu» označava poštovanje oplodilačkih moći u svetu prirode. Kameni stubovi izvajani u obliku lingama, ili lingam u vidu manje figure, zauzimaju vidno mesto u Šivinim hramovima i domaćim oltarima Hindusa. Šivin verni pratilac je bikčić Nandi, simbol snage, koji ima izrazito naglašeno polno obeležje. Zapravo lingam i Nandi simbolizuju oplodnju i snagu. Joni (žensko polno obeležje) često je prisutno tamo gde i lingam, ali na manje vidljiv način, a ponegde se prikazuje sa lingamom duboko zarivenim u nju. Hindusi u tome ne vide ništa opsceno (kao što hrišćani ne vide ničeg lascivnog u posmatranju Bogorodice, ili bilo koje žene, koja doji bebu). Šivina pratilja se pojavljuje pod različitim imenima, najčešće kao boginja Šakti (Devi). Kao i Šiva, ta boginja može biti milosrdna, ali i zločesta. Negde se pojavljuje kao Velika majka, ili kao ovaploćenje božanske energije, a negde kao Kali, boginja smrti, krvožedna žena-div, s crnom kožom i isplaženim jezikom, crvenim od krvi; ona oko vrata nosi ogrlicu sa ljudskim lobanjama. Boginja Kali je izuzetno popularna i slavljena «kao jedan od simbola najuzvišenijih istina», ma šta to moglo da znači.

Poklonici boga Višnua (vaišnave) su najbrojniji medju Hindusima (oko 80 posto), a ostali su poklonici Šive (šaive) i boginje Devi/Šakti (šakte). Prema nekim mišljenjima pomenute tri hinduističke sekte (vaišnavizam, šaivizam i šaktizam) danas imaju toliko zajedničkog i različitog koliko i katolicizam, protestantizam i pravoslavlje u hrišćanstvu.

7. Hinduizam, kao religija, umnogome je zaslužan za očuvanje Indije uopšte. U tome, najvažniju ulogu imaju bramini-sveštenici. Oni poseduje veliko znanje iz svetih knjiga Veda. Njihova kasta vekovima je čuvala indijske kulturne tradicije, istovremeno obezbedjući time svoje privilegije i dajući vladajući sloj zemlji (pored sveštenika - zemljišne velikoposednike, političare, sudije, pesnike, naučnike i druge).

Isidora Sekulić hinduizam vidi kao religiju koja «ovaj svet ne zove svetom greha, nego svetom zabluda», religiju koja upućuje da treba «izaći iz neznanja». Ona kaže: «Ali ne u smislu da se iz neznanja udje u znanje stečeno razumom i iskustvom, jer znanje, istina i suština stvari stoje odmaknuto od onoga što intelekt vidi. Gledati treba 'očima srca', kako je govorio Blez Paskal. Gledanje treba da bude složena aktivnost individue i bića, intelekta i religioznog osećanja. Znanje, dakle, nije dovoljno. Iša upanišada kaže: 'U slepu tamu ulaze oni koji se klanjaju neznanju, a u još veću tamu idu oni koji uživaju u znanju'».

Na kraju, da kažem da se obično kaže da Hindusi sebe smatraju onima koji (1) veruju u Vede, (2) slede put kasti (dharma), i (3) imaju za cilj ljubav prema bogovima, kojima se mole vršeći rituale i koje bogove razumeju kao krajnju realnost. Ono što je skoro svim Hindusima zajedničko jeste poštovanje bramina i krava, zatim apstiniranje od jedenja mesa (naročito govedjeg) i brakovi unutar kasti. U zoru, većina peva himnu suncu (gajatri) i moli se jednom od tri božanstva - Višnuu, Šivi ili boginji Devi. Medjutim, umesto glavnim božanstvima, mnogi molitve upućuju nekome od hiljade manjih bogova, koji se razlikuju od oblasti do oblasti, od sela do sela, a ponekad čak i od porodice do porodice. U pitanju je princip: moj bog ne mora biti tvoj bog, ali Brahman je jedan. A  najpoznatija mantra (kratka molitva) je Om ili Aum, slog koji ima posebno (magično) značenje za svakog Hindusa. Izgovara se u svakoj prilici i na svakom mestu, na početku i na kraju meditacije, pevanja i svake aktivnosti prema bogovima.  

Za sve Hinduse reka Gang ima značaj svete reke. Stoga se takoreći svakodnevno u njoj obavlja uobičajen obred kupanja hiljada i hiljada vernika. Najsvetiji grad na Gangu jeste Benares, mesto koje svaki Hindus želi da poseti (pa i da umre u njemu).

Sledi nastavak o svetim hinduističkim knjigama i epovima Mahabharati i Ramajani.