Hvala mom svekru, gde čuo i gde ne čuo

Ja se zovem Evdokija, svi me zovu Seka, imam 89 godina i rodila sam četvoro dece, jedno mi ostalo da ga anđeli čuvaju, odneo ga šarlah, troje su me učinili bakom i prabakom, a sad mi je i praunuka trudna...

Gost na blogu: Kengurica 452

E, deco moja, šta se sve dešava...

Ja se zovem Evdokija, svi me zovu Seka, imam 89 godina i rodila sam četvoro dece, jedno mi ostalo da ga anđeli čuvaju, odneo ga šarlah, troje su me učinili bakom i prabakom, a sad mi je i praunuka trudna... Vidim ja da ova moja unuka, Djina, malo-malo pa mrko gleda u kompjutor, pa je pitam šta je... Dade mi naočare, ja pročitah.... Gospod nek im oprosti, tim zlotvorima bez duše, mi žene nećemo! Svaki dan, kad ima ko da mi pusti, ja čitam, sve sam priče pročitala, i moram reći, tugo, da je moj porođaj, pre 71 godine, u Crnoj Gori bio blagoslov i blaženstvo. Porodila sam se u kući, bez struje i vode, noću, uz petrolejku i bila sam najsrećnija pod nebom! Čitam tu, kod vas, kako je neka majka zamerila Crnogorcima nešto, pa me svrbi jezik da kažem kako je to rađati kod PRAVIH Crnogoraca...

Jesen na Bjelim poljima je kao u Srbiji ciča zima! Oktobar, to je 50 km od Kotora u planinu, duva toliko da lomi... Ja mlada, 19 godina, iz Kragujevca, završila malo škole i dadoše me mom lepotanu, Mitru, da me vodi kući... Joj mene kad sam videla gde sam se udala... Visoko, daleko.... Pola godine kasnije, ja se malo svikla kad mi nema mesečnice. Svekrva mi dade neki čaj, ja dušu povratih, a ona se smeje, kaže, biće to dobro, jaka si, i noseća... Ama peti mesec sam bila ko steona krava, veći stomak nego ja cela, a samo mi se spava, gde sednem tu sam već zaspala... A mislila sam da me svekar i ne voli mnogo, sve me gledao ispod oka, pa kaže ženi njoj ne daj nikakav posao, ta će i suknju da zapali, samo spava... Osmi mjesec, ja više i ne izlazim iz kuće, to je septembar a ja kao omamljena, samo otvorim oči da idem napolje sporadi sebe i kad mi svekrva donese da jedem, a hranila me kao dete, sve u krevetu i kuvano... Maše sirota glavom, kaže da nije dobro tolika beba, puknuću...

Na dve nedelje pre porođaja, umre mi svekrva. Svekar dovede žene iz sela da je opreme i obuku, sutra je ukop, došle i narikače i krenile od puta da kukaju. Izlete svekar sa puškom, viče, ko zakuka da će mu skiniti glavu, noseća mu snaja u kući, straviće se i ona i djete... Nije dao ni kovčeg ni mrca u kuću, sve vozi po kiši u crkvu...

Dve nedelje kasnije, ja vidim, krenulo... Bila je tu sa mnom strina, da redi kuću i da se nađe meni, ja ne ustajem više nego tri puta na dan. Počelo je oko podne, ja bi da ćutim, ama ne može, boli da mrem, a živa sam. Tu noć, dođe svekar, kaže, ja ću spavati u štali kod krava a ti se deri koliko ti trebuje, ne stidi se od mene, znam da stežeš zube od srama... plačem ja od bola, od muke...

Jutro je, ništa bolje, a ona strina što me čuva samo viče ćuti, tako mora, ćuti tako treba... Vidim ja njoj je samo da ja ćutim i da je ne grdi moj svekar što se mučim, vidim ja da je moja glava na tankom... Skupim suknje i otvorim onaj prozor što gleda na štalu, viknem koliko mogu Danilo, oče, pomagaj, umreh!! Da kažem da mi je muž bio poslom na moru i da smo bili sami svekar, strinka i ja. Izlete, kao da je obučen sedeo uza vrata, ulete u kuću, a ja klečim, plačem, kažem pucaj mi međ oči, ja više ne mogu... On ne zna kuda bi, gde da me prihvati, kaže možes li do mraka da mi obećaš da ćeš biti jaka, a ja prežem konja i idem po doktora... Ja samo ponavljam pomagaj, pomagaj... Doveo je doktora pre mraka, polomio konje ali ga je doveo... Stisnu doktor, pritisnu negde, nešto, ne znam, izađe devojka, čujem plače, živa je... Strinka zlurado cikće kroz vrata da je žensko, džaba si platio doktora, svekar pita za mene... Doktor kaže da ima još jedno djete, rađa se i dečak... Čujem strinku kako ih pere, mene doktor ušiva, govori da ne puštam muža u postelju bar dva meseca, da sam jadna kao krpa pokidana... Svekar kao lud, samo pita za mene, jel živa zdrava...

Sutra ujutru, svekar sedla konja doktoru, daje mu tri dukata i prati ga... Kad se vratio, strina mu govori da svima kaže da je dečak stariji, da ga ne bude sramota, prvo pa žensko... Joj, te reči da ste čuli, tu viku i prasak... Gađao je zdjelom, kašikom, ma i kamenom bi da ga je bilo u kuhinji... Kletinjo, zmijo, veštice, da su obe devojke neka su žive, to su deca iz moje kuće!!! Oterao je bez dara i pratnje...

Devojčica mi je imala neku kožnu bolest, tada nije bilo apoteka kao danas, mazali smo je ovčijom mašću a deda je išao u Kotor i kupovao svilu, da je sve povijam u svilene pelene i povoje da mu ostane prva unuka... Kad se moj muž vratio, kad je čuo kako je bilo, jako se uplašio... Kad su prošla skoro dva meseca, usred zime, ja nešto prokrvarila... Šta ću sad? Nema više doktora blizu, ono je bio doktor u gostima, na slavi kod rodbine, što me porodio, sad je doktor u Kotoru, a to je dan i po puta tamo i toliko nazad, sneg je do kolena... Ja se stisla, kažem mužu da meni, onako, ženski, nije baš dobro, da me odvede bar kod babice u selo da me pogleda... Skoci muž, Mitar moj lepi, sva mi deca na njega krupna i visoka, ode da preže kola... Ja motam decu, šta ću, moram ih poneti, nije selo daleko, ama nema ko da ih pazi, sami smo sa svekrom... Vidim, eto mog svekra vraća se u kuću, sa vrata gruva... snajo, tebi to nešto od poroda? Ma jeste, kažem, nije strašno, no me strah... Slušaj, kad nemaš pameti ko ni ćurka, danima se savijaš do crne zemlje, nijesam ja ćorav! No, idite po Smilju (komšinica na 5 km, mlada devojka od 16 godina, ali ima petoro mlađih pa zna oko beba), pa ćemo Smilja i ja paziti djecu a ti i Mitar pravac Kotor! Ja sam te pravu uzeo i doveo, ne dam da me tvoja majka kune! Tresnu vratima i ode... Tri dana smo muž i ja bili u Kotoru, kad sam došla Smilja me dočekala mrtva umorna... Priča, kako je đedo ložio peć, pola šume izgorjelo da se djeca ne prehlade njemu na dušu, kako je budio svakih sat vremena, po vascijelu noć, da vidi djecu i da ih obiđe, kako je terao da ih hrani i kad ćute, da ne budu gladni...

Odužih, a nisam htela. Pazio me, i svekar i muž, kasnije sa drugom djecom, pa i kad smo prešli u Srbiju, u Beograd da živimo, i kad je rat bio i posle... 

Eto, tako su se djeca radjala u Bjelim poljima... Hvala mom svekru, gde čuo i gde ne čuo...

A vi deco... Nek vam je Gospod u pomoć... Izgleda da svaka ima svoju strinku da je pakosti i mustra, ama nema svaka svekra da je brani...

Čuvajte se deco, pozdrav od Seke.

**********

Poštovana Branka,

Poslala sam Vam moju priču, a moja baka je insistirala da Vam pošaljemo i njenu. Najlepše Vas molim, samo imam jedno pitanje: kada planirate da dodate još priča na sajt? Koliko vidim, Vi periodično dodajete po 50ak priča, samo me zanima kad možemo da očekujemo nove priče, moja baka po tri puta dnevno vuče laptop po kući i tera unuke i praunučad da joj otvaraju Vaš sajt.

Hvala unapred, neću da Vam oduzimam dragoceno vreme

Pozdrav
Djina