Pariz u brojevima (7)

Sreda - 7. dan

Slobodne od muzeja, za danas nemamo plan. Idemo malo kroz nas kraj, resile smo, van uobicajenih staza koje smo vec stvorile za ovih nekoliko dana. Te uobicajene staze su izlazak na Rue du Louvre koja bi nas dalje odvela do Rue Montorgueil, i izlazak na Rue Saint-Honoré preko koje put vodi ka Luvru, i do metro stanice. Danas idemo pozadi, iza zgrade, a prolazimo prvo kroz onaj pasaz koji smo otkrile. Ni drugi, ni treci ni bilo koji po redu utisak ne kvari neobicnu, tihu lepotu tog mesta. I dalje je sve zatvoreno. Nismo puno odmakle kad smo na jednom visokom, starom zidu videle nesto sto nas je puno obradovalo, i sto se ne bi ocekivalo da jedan tako oronuli zid moze da nosi.

Kakav je ovo grad, smesile smo se jedna drugoj. Isle smo malo ovamo, pa onamo, i odjednom se nasle pod kolonadama, a iza kolonada su se sirili jedna velika palata i park. Palais Royal je sagradjen u ranom 17-om veku, kao rezidencija Kardinala Richelieu, koji je zario i takse uzimao tadasnjem francuskom zivlju kao glavna politicka figura perioda. Na kraju zivota on zavestava palatu francuskoj kruni, u koju se useljava kraljica Ana od Austrije nakon smrti Luja XIII sa svojim sinovima, Lujem XIV koji je jos mali, i mladjim Filipom, koji je imao titulu duc d'Anjou. Burna istorija i dalje pravi lom svuda naokolo, a u ovu palatu se od bura sklanjaju naizmenicno princeze i kraljice svakojake, da sacekaju da se struje stisaju. Zivot ne ceka, u medjuvremenu deca rastu, zene se i udaju, uvek iz strateskih, politickih i finansijskih razloga. Mali vojvoda Filip je kao odrastao postao Philippe de France, duc d'Orléans, i ozenio se cerkom svoje tetke, engleske kraljice. Palata postaje rezidencija kuce Orléans, u kojoj se odvijaju raskosne zabave, intrige, preljube svih mogucih kombinacija, podvodjenja najlepsih primeraka kralju, deca nastavljaju da se radjaju, mnoga medju njima sa kraljevskim genima, tajna vencanja, zvanicna vencanja... aristokratiji zivot nije bio dosadan, ako je verovati istoriji. Jedan kasniji Filip Orleanski, ljubomoran sto on nije kralj, stice sumnjivu popularnost tokom Revolucije kao Philippe Égalité (kada mu je verovatno bilo drago da nije bio kralj), ali racuna da podrska masa moze puno toga da pokrije, i otvara baste palate za javnost, uposljava arhitektu da ih prosiri, ujednaci strukture oko njih, zasadi sta treba, i stvori jos jedan od omiljenih delova Pariza. Pod kolonadama su butici, kafei, dva pozorista, medju njima Comédie-Française, a u neka ranija vremena Molier je postavljao svoje predstave za kralja i zainteresovane. Ovde se nalazi i jedan od najstarijih i legendarnih restorana u Parizu: Le Grand Vefour. Otvoren 1784. pod imenom Café des Chartres, i od pocetka je luksuzno steciste najvidjenijih Parizana. Napoleon i Josephine, Voltaire, svi drugi kraljevi i kraljice u prolazu ili izbeglistu u Parizu, a kasnijih decenija i vekova i drugi ljudi koji se upisuju u istoriju grada: Victor Hugo, Alexander Dumas, Balzac, George Sand, Chopin, André Malroux, Colette, Jean Cocteau, de Beauvoir, Sartre, i tako dalje. Restoran prelazi iz ruku u ruke, opada u sjaju i ponovo raste, i danas je jedna od gastronomskih institucija Pariza.

Ne znajuci nista od toga, mi uzivamo u nasoj setnji. Moderna je donela i neka svoja obelezja. Prugasti crno-beli betonski stubovi razlicitih visina, od sasvim niskih do visokih kao postolja za neznanog junaka, pokrivaju siroki prostor, i deca se upinju da se popnu na sto visi. Ministarski tipovi koji rade u Ministarstvu Kulture kome je sada sediste u palati prolaze bez zurbe, kao i gradjanstvo, turisti i golubovi. Pod kolonadama i dalje borave razliciti butici. Jedan medju njima - La Petite Robe Noir - sadrzi kolekciju neophodnih crnih haljinica kroz istoriju 20-og veka, pocev od Coco Chanel, koja je kreirala koncept 1920-tih. Imaju i moderne varijacije. Kraj tog butika je jedan drugi posvecen teatralnim kostimima. U jednom prolazu nailazimo na minijaturnu juvelirsku radnju koju drzi jedna lepa madame u izvesnim godinama, u savrsenoj bluzi i elegantnoj uskoj suknji, nasminkana, prefinjena, kao da na njenim delikatnim ramenima pociva takva jedna tradicija - pojaviti se izjutra i otkljucati vrata te radnjice svakog dana. Cim smo prosle malo dalje naisle smo na nesto zeleno. Café Pistache. Nismo bile gladne, ali tu se moramo vratiti jednom. Sledeceg dana, ili sledece godine, kad god. Provukle smo se kroz druge prolaze, malo zagubile, izasle na jednu veliku ulicu ali nam se to nije svidjalo, opet se uvukle u prolaz pa izasle na istu ulicu ali sa druge strane, i tako je proslo prepodne. Za rucak smo se vratile kod nase madame boulangère, jer su salate odlicne, ali veliko je zadovoljstvo stati u red i poruciti. Sa njenom blago valovitom svetlom kosom i cvrkutavim glasom, ona nam zasladi dan.

Popodne smo krenule drugom ulicom, u novom pravcu. Ka Operi. Jos iz daleka se vidi, zlatna i grandiozna. Trotoari su siroki ali puni su ljudi koji hodaju, sede na stolicama ispred kafea, zivo je i intenzivno. Bacile smo pogled na Operu, impresionirane kako i prilici, i skrenule sa Place de l'Opera na Rue de la Paix. Ona vodi na Place Vendôme, veliki trg u cijem sredistu je la Colonne Vendôme, sa sudbinom pomalo smesnom, pomalo tuznom sa ove distance. Smestena je tu po naredjenju Napoleona na ime vecne slave povodom bitke kod Austerlitz-a. Napravljena od topovskih ploca koje su zaplenjene neprijatelju, na vrhu te gvozdjurije sepurio se samoproklamovani car. Cara su skidali i ponovo vracali tokom eksplozivnog 19-og veka, proleterijat je hteo i topove uklonjene kao simbol imperijalistickog ludila koje je kostalo desetine hiljada zivota neimenovanih jadnika, ali vlasti nisu dugo trajale u tom periodu, i svaka nova je menjala ono sto je prethodna uradila - ako su ovi postavili oni su skidali, ako su oni skinuli, ovi su opet vratili. I tako se ljudska vrsta krvavo zabavlja vec dugo vremena. Trg jeste lep, sirok, miran, urban u onom prefinjenom smislu vekovne tradicije. Na njemu je cuveni Hôtel Ritz. Ima skupih butika, ali ubrzo shvatamo da je celi trg, apsolutno celi trg ispunjen iskljucivo ekskluzivnim juvelirnicama. U njih se ne ulazi kao sto smo usle u Cartier pre neki dan - uniformisani vratar nam je otvorio vrata i lepo nas pozdravio. Ovde se vrata otvaraju pomocu dugmeta. Unutra su zablindirani dragulji, musterije i osoblje, uvek u crnom, daleko brojnije od musterija. Musterije su vecinom sa Bliskog Istoka. Sve je diskretno: kretanje osoblja, signali koje daju jedni drugima, ispunjavanje zelja, cene - i sve zablindirano. Izlazi se kad te puste da izadjes. Klinki je sve bilo zanimljivo, mene je odjednom pokrio apsurd kao olovno zvono. Ne ovog doba - ovaj trg je udovoljavao ukusima manjine unazad par vekova - vec kompletni, zaglusujuci, topovski apsurd ljudske nekulture. One civilizacijske, od samog pocetka. ‘Ajdemo odavde, insistirala sam i vukla klinku za ruku. Dalje od ove perverzne ilustracije. Ovo je cilj, crème da le crème ljudskih suza, krvi i znoja, da ih cuvaju iza debelog stakla, garantuju ekskluzivnost, i zivot iznad zivota drugih, i to je takva jedna duboka, neizbrisiva, neprolazna tuga. Kao da sam videla neko od onih miticnih grotla ili cudovista koji ti ostave neki oziljak, beleg, ili uzmu nesto iz duse kad si vec bila toliko glupa da pridjes blize. I zao mi je. Da sam videla. I da je tako kako jeste.
Na putu ka Rue de Rivoli videli smo jedan par s ledja: on u finom odelu, prav i vrlo vazan, drzi pod rukom svoju nagradu, mladju zenu na visokim stiklama koju je potrebno drzati jer ne bi mogla da hoda, ona se zahvalno privila uz njega, mozda je upravo dobila poklon u jednoj od radnji na trgu. Svako sa svojom nagradom. Pateticna prestarela deca, ali simpaticni su tako podupiruci jedno drugom sujetu. Mi smo isle ka luna parku koji posecujemo dosta redovno. Klinka trci da kupi svoju kartu, ja se spustam sa strane na betonski deo ograde, posmatram nju i ostali svet koji ovde, ne mnogo daleko od Place Vendôme, izgleda drugacije. Jedna pariska baka je dovela svoju unuku, i sedeci malo dalje od mene, posmatra istu sliku kao i ja. Devojcica prilazi mojoj klinki, govori joj nesto, i znam da se klinka zbunila, jer zna malo francuskog ali lepo je da joj je devojcica prisla. Podseticu je kasnije da je to isto i sama radila kad je bila manja. Na ringispilu se vrte i mladi i stari, i sav taj kitsch preteranog sjaja koji je trade-mark svakog luna parka na svetu mi je odjednom mnogo lep.

Na putu kuci pokusavamo da odlucimo kuda na veceru. Umorne smo za velike podvige, ne ide nam se na metro, i odlucile smo se za jedan café koji smo videle u ulici Montorgueil. Setile smo se da ih je Clotilde opisala pozitivno, i to je vise nego dovoljno. I onda smo vec prakticno pred ulazom u nasu zgradu shvatile da smo zaboravile dzemper. U luna parku, verovatno, koji je odatle bar dvadeset minuta hoda. Gde, kako...ja sam ga u stvari zaboravila, ali umorna sam i ljuta sto ga uvek ja nosim. Vaspitne metode ce morati da sacekaju - klinka hoda ispred mene, skoro trci, ja zurim da je ne izgubim u gomili i kako smo blize luna parku sve me veci strah ispunjava. Nece valjda ovo biti jedna od onih situacija gde zbog izgubljenog dzempera ostane trauma za celi zivot, i dzaba i Pariz i sve lepe price, ona ce samo ovo zapamtiti. Dzemperic joj lepo stoji, ali... Na stazi kraj luna parka ona sada trci kao da joj zivot od toga zavisi, ja gledam za njom i molim, molim, molim dobre ljude da je on jos tamo. Nestala je kroz kapiju, jedan minut, dva, predugo, verovatno ga ne moze naci, i eno je konacno - sa dzemperom. Poletele smo jedna ka drugoj, zagrlile se, izljubile, ona place, ja sam tu negde, stisnut izmedju nas je zagubljeni blesavi dzemper i mi zahvaljujemo glasno dobrim Parizanima i dobrim turistima za ovo fino ljudsko delo. Neko ga je prebacio bio preko ograde da tu saceka vlasnike. Previse emocija oko jednog dzempera, po svim merilima.
Najbolja stvar u celoj prici je bio happy end, i mi smo opet pune energije, ljubavi, i svega sjajno pozitivnog.

Du Pain Quotidien u ulici Montorgueil je jedna od vise lokacija ove kombinacije pekare i café-a sa modernim senzibilitetom za zdravu ishranu. Ispred imaju tri stocica na tanusnom prostoru - dva jedan kraj drugog, i treci sa druge strane vrata. Za jednim od ona dva je sedela Parizanka koja mi je licila na Simone de Beauvoir verovatno zato sto ne znam nijednu intelektualnu Parizanku sa tom specificnom aurom dobrog poznavaoca zivota i sveta, i hrapavim glasom od duvana koji naziva stvari pravim imenom, pa se prisecam slicnih likova iz filmova i literature. Mi nismo htele da jedna od nas okrene ledja ulici, pa smo se malo vrpoljile kako da se smestimo, medjutim ona je tu rekla na oporom engleskom kome svaka rec obiluje francuskim naglaskom da ona upravo odlazi. Posle ovoliko dana u Parizu ni klinka ni ja ne razumemo zasto nam se odmah svi obracaju na engleskom. Zar je tako ocigledno? Da znamo sta nas odaje, skinule bi, odlepile, ili prekrile necim da se ne vidi, ali pojma nemamo a ne znamo dovoljno francuskog da pitamo.

Smestile smo se, porucile salate sa nekim ukusnim kombinacijama sireva, casu vina i limunadu, i vrlo zadovoljno gledamo svet kako prolazi. To je bilo negde oko pola osam, i ulica je bila podjednako puna kao i u svako drugo doba dana kad smo se tu nasle. Ali postojala je jedna uocljiva razlika. Svaka druga osoba je nosila baguette. U Parizu smo, u popularnoj gastronomskoj ulici, svaki drugi suvenir iz ovog grada ima negde nacrtanu tu tanku dugacku veknicu hleba - ne bi trebalo da bude neobicno, ali videti to uzivo je nesto sasvim drugo. Nije samo broj ljudi bio neverovatan, bilo ih je kao statista na snimanju ‘La Baguette', vec kako su svi ti ljudi bili razliciti. I jos, skoro niko medju njima nije nosio nista drugo. Gde god da su krenuli, tamo ih je cekalo sve, osim bageta. To su bile mladje zene, starije zene, muskarci u sirokom rasponu godina, beli, crni, zagasiti, plavi, smedji ljudi, dugacke kose, ili noseva, kovrdzavi, zgodni, nezgodni, u ravnim cipelama, na visokim stiklama, u odelima, u jeans-u, uz ulicu, niz ulicu - ceo svet je nosio svoju baguette tamo gde se na njih cekalo. Brojale smo ih. Za deset minuta bilo ih je petnaestoro. A tada je vec opao bio intenzitet. Smejale smo se, jele nase salate, i uzivale neizmerno u toj vojsci naoruzanoj stapicem hleba za jedno lepo vece u Parizu.

Po dezert smo otisle na drugo mesto. Stohrer's je cuvena patisserie i gurmanska radnja u Rue Montorgueil, otvorena 1730. godine od strane poslasticara Luja XIII-og. Cuvaju svoje recepte i tradiciju, na istom mestu, i opet su otvoreni posle zasluzenog odmora. Porucile smo svaka svoj izbor, odnele kutijicu kuci, i u-zi-va-le.

Pariz u brojevima (1)                            Pariz u brojevima (2)
Pariz u brojevima (3)                            Pariz u brojevima (4)
Pariz u brojevima (5)                            Pariz u brojevima (6)