Monogamija je ekonomična!

''Bolje dobro obešen nego loše oženjen'' je izjava koja se pripisuje Serenu Kjerkegoru, čuvenom filozofu. Navodno, Kjerkegor se pokazao i na delu, jer je, da bi ''nesmetano'' mogao da se bavi filozofijom, svoju devojku ''ustupio'' svom najboljem drugu za ženu. [1]Sudeći barem po najnovijim studijama, koja se bave ekonomakim implikacijama poligamije, najbolji drug velikog danskog filozofa je dobro i ekonomski prošao vezivajući se samo za jednu ženu.

Naime, istraživanja pokazuju da je poligamija u ''zapadnim'' zemljama postala prošlost upravo zato što srednja klasa iz ekonomskih (a ne etičkih) razloga sebi nije mogla da dozvoli više nego jednu ženu. U bogatim zemljama ''cena'' edukovane žene je tako visoka da će svi, osim ektremno imućnih, moći sebi da priušte ''samo'' jednu. Dakle, današnji kulturni obrazac ''zapadnog sveta'' (pa i Srbije), prema kome je neprihvatljivo imati istovremeno više bračnih (pa i vanbračnih) partnera, je pragmatski postavljen i posledica je ekonomske logike.

Međutim, ne treba zanemarati ni ''zasluge'' poligamije. Prema studiji N. Lagerlofa, upravo je višeženstvo bilo značajan faktor kumuliranja neophodne količine znanja za industrijsku revoluciju. Naime, akumulacija znanja zavisi od broja ljudi angažovanih na intelektalnim aktivnostima. U davna vremena to su mogli biti samo bogataši, odnosno posednici zemlje, koji su sebi mogli priuštiti luksuz da misle. Količina znanja je, dakle, mogla rasti samo sa porastom klase zemljovlasnika. Budući da je vladala poligamija, bogati zemljovlasnici su mogli imati više žena i samim tim i više dece što je vodilo laganom rastu broja zemljovlasnika i potencijalnih intelektualaca te i ukupne količine znanja. U određenom momentu, količina znanja i ekonomskih dobara u jednoj civilizaciji može preći kritični nivo i čak i oni bez zemlje mogu sebi priuštiti intelektualni rad (što se tada, istina, smatralo teškim neradom). Ovo vodi ubrzanom povećanju ukupne količine znanja, privrednom rastu i industrijskoj revoluciji i, konačnom, napustanju poligamije.

Prema recentnoj studiji Erika Goulda (i saradnika) masovna poligamija, koja još uvek egzistira u Subsaharskoj Africi, Egiptu ili pacifičkim ostvrskim mikro-državama otežava privredama ovih zemalja da se izvuku uz začaranog kruga siromaštva. Ova praksa omogućava bogatim ljudima da obimne resurse usmeravaju u kvantitet (neproduktivno trošeći novac na izdržavanje velikog broja žena i dece) umesto na kvalitet potomstva (ulagajući u njihovu punu socijalizaciju i edukaciju). Poligamija je štetna za društvo i zato što siromašnije muškarce ostavlja bez bračnih partnera, što umanjuje njihove ekonomske potencijale i doprinos društvu.

Podrobno istraživanje vršeno je u Obali Slonovače, gde, u proseku, četiri od deset žena ''dele'' svoje muževe sa drugim ženama. U ovoj zemlji, bogatiji (posebno veliki zemlovlsanici ili ''problematični biznismeni'') poseduju, u proseku, više žena dok su oni školovaniji skloni da imaju manje žena. Naime, muškarci sa višim stepeneom obrazovanja uglavnom teže da imaju ''kvalitetne'' žene, tj one sa dobrim obrazovanjem, zbog toga što na taj način stiču daleko veće šanse da im deca budu vaspitanija, obrazovanija i sa višim potencijalima za buduću zaradu. Budući da takve žene, kao i svaka kvalitetna roba ili usluga, imaju ''višu cenu'', čak i bogatiji će biti sposobni da imaju samo jednu takvu. S druge strane, oni koji nisu edukovani pronalaze da je najbolji način da maksimiziraju svoj budući dohodak tako što će se koncentrisati da ''proizvode'' što veći broj dece što je, naravno, lakše ako imaju više žena. U zaključku ovog opsežnog istraživanja daje se preporuka vladama zemalja ''trećeg sveta'' da više ulažu u edukaciju što će pomoći da ljudi budu skloni da traže sebi jednu obrazovanu ženu a ne veliki broj neobrazovanih.

Etički aspekt ekonomskog posmatranja problema

Zaključci prethodne studije, svakako, nisu neupitni. Postavlja sa pitanje da li se žene ili muškarci (u svojstvu partnera) mogu posmatrati kao oskudni resurs? Da li se osnovni aksiom ekonomske filozofije (definisanje vrednosti) može primeniti i na bazične ljudske relacije?

Ekononisti smatraju da se ekonomska pravila mogu primeniti na sve oskudne i korisne stvari, odnosno resurse. Tako, npr, iako je vazduh najkorisnija stvar bez koje je život nezamisliv ona nema vrednost jer nije oskudna (izuzevši planinare ili kosmonaute, odnosno futurističke kolonije na Marsu ili Mesecu).[2] Žena, po ovoj logici, može vrlo lako da ispunjava oba kriterijuma. Pored toga, ovo se istraživanje kosi sa moralističkim pogledom na svet, koji se, pored ostalog bazira na verovanju da ekonomsko rezonovanje ne može objasniti sve aspekte ljudskog ponašanja.[3]

Dakle: One woman, no cry!