???

Dan za danom kao u "Velikom bratu" imao sam manje privatnosti nego ikada. Snimanja, intervjui, razgovori sa klincima po skolama, prijemi kod lokalnih budzovana, ... Posto sam se kao dobar pionir primerno vladao tokom prethodnih dana snimanja, po zoloskim vrtovima sa zmijama, krokodilima, slonovima, lavovima, pokazao se kao postojan dok smo snimali po zamkovima i hramovima mnogih dinastija i sto nisam krao srebrne viljuske po prijemima, dobio sam od matorog Lukija, svevideceg rezisera, slobodno popodne i vece. Poljski kolos Gregor Peksa, uvek raspolozen za avanturu, na jedan je prihvatio moj predlog da procunjamo malo Bangkokom. Bez dvoumljenja smo se opredelili za onaj deo grada koji se ne preporučuje turistima. Nismo bas zašli u geto, ali smo definitivno zagrebali deo multimilionskog grada gde kulise postavljene za turiste prestaju i pocinje paravi zivot megalopolisa. Onako ogromni i već naviknuti na zaprepascene poglede lokalnog stanovnistva kao da su videli tele sa dve glave, Peksa i moja malenkost sa nasih 300 kg ciste misicne mase radoznalo smo se gegali zivim ulicma pijacnog dela Bangkoka. Da bi prizor bio upečatljiviji, Peksa se za svaki slučaj i obukao kao poljski turista sa sve braon sandalama i belim čarapama. Oko nas masa ljudi u rutinskoj dnevnoj nabavci zivotnih namernica. Totalno nadrealnu scenu pijace na kojoj se prodaju zivotinje u delovima i na komad, a takodje i biljke koje nisam video ni na televiziji partili smo sa bezbedne lokacije iskusnih profesionalnih badigarda. Nije nešto bila nategnuta situacija ali sama cinjenica da smo mi turisti u delu grada gde je rekreativni sport pljačkanje turista nas je drzala na oprezu. Malo nas hrabri sto u haosu ljudske košnice vidimo policajca. Saobraćaj koji iz moje perspektive čist kolaps,  za brkatog zaznojenog saobracajca na sred raskrsnice je samo "another day in the office".

U istom kadru sa garavim saobracajcem koji vesto oponasa dirigenta rastimovanog romskog orkestra vidimo buckastog tipa čvršće gradje kako ide ulicom i mal-malo udara šamar jednom od svoja dva pratioca. Onda se buca nesto kao iznervira i pridje nekom od parkiranih automobila i udarcem noge polomi staklo na vozacevoj strani pa se vrati i osamari svog miljenika. Peksa i ja  se bavimo profesijama koje ne isticu nespremnost i strah u prvi plan pa i ne pokazujemo cudjenje, bas kao i niko od prolaznika.

Kada smo izgubili debeljka iz vidnog polja u masi ljudi na ulicama, paznju nam je privukla mala, improvizovana tezga na samom plocniku. Ne toliko sama tezga koliko cena jednog od suvenira vrlo sumnjivog kvaliteta. Na novinskom papiru nehajno postavljenom na betonu bilo je par prilicno bezveznih suvenira sa cenom 2 - 3 dolara. Medju njima se izdvajala  kartonska lutka sa cenom 100 dolara. Morao sam da pitam zašto je taj kartonski pajac 20 - 30 puta skuplji od svoje braće po kvalitetu izrade. Prodavac je bez reči pritisnuo dugme na nečemu za šta se ispostavilo da je nekakav radio uredjaj a mozda i cd plejer. Kartonski lutak je u sedećem položaju počeo da klacka nogice i rukice prateći ritam muzike. Naravno da sam pomislio da je zakačen na tanke strune kao sto su bili junaci mog detinjstva u pozoristu lutaka i da se vešti pijačni trgovac poigrava sa nama. Pokretom ruke koji je treba da preseče putanju zamišljenih struna presekao sam samo vazduh. Moje zaprepašćenje se uvećalo kada je kartonac ustao i počeo nespretno da igra u ritmu muzike. Za peksu ne znam ali za mene znam da nisam nit pio nit drogirao. Malo sam samo pregladneo.  Gledamo lutku, gledamo se medjusobno pa gledamo malog tamnoputog trgovca sa spicastim brkovima. Brka nas kulira. Opet probam u vazduhu da nadjem strune i ništa. Kada sam hteo da uzmem u ruke lutka prodavac je reagovao i gestom objasnio da mogu da proverim lutka kad ugasi muziku. I zaista, kada je muzika ugašena lutak se polako spustio na novinski papir. Pažljivo sam uzeo u ruke kartonsku maketu lutke koju bi bolje napravila i deca u osnovnoj školi na času opštetehničkog obrazovanja. Na moje zaprepašćenje nikakav motor ili nešto slično nije bio u kartonskom triku. Ponudio sam 50$ da kupim štos. Prodavac je odbio nevesto glumeći gnušanje. Pojačao sam ponudu na 70. Opet ništa. I dalje traži 100$ da kupimo foru. Dok je sledeća potencijalna mušterija zaprepašćeno gledala novi ples kutijice za kaladont probao sam da pronadjem eventualne ventilatore koji pokreču plesača. Nije ih bilo. Osećaj tihe panike pred neobjašnjivim sam vrlo slabo potiskivao. Da l' nakon godina i godina skolovanja ne mogu da provalim tajlandski pijačni trik?

Iz meni danas nepoznatih razloga zainatio sam se i nisam hteo da platim 100 dolara. Zakucao sam se u ponudi na 70. Čak i kad smo fintirali nezainteresovani odlazak tajlandski iluzionista namazan svim bojama nije reagovao. Na kraju smo ipak otišli s pijace. Nikada nisamuspeo  skroz da potisnem veliku radoznalost. Mislim da i kada budem umirao u 103. godini da cu se setiti se ove misterije. Kako jebeni kartonski patuljak igra uz muziku a nema nikakav pogon u sebi?