Filozofija i nauka kažu da u sve treba sumnjati (de omnibus dubitandum). Za crkvu je sumnja u Isusovo vaskrsenje veliki greh. Zbog izrečene sumnje mnogi su pred svetom inkvizicijom umirali u mukama i goreli na lomačama. Ipak, i Isusovi učenici, a posebno jedan - neverni Toma, u početku su sumnjali u njegovo vaskrsenje. Sumnja, dakle, ne bi trebala biti greh. Jer, sumnjam znači mislim, a mislim, znači jesam (cogito, ergo sum). Pred svaki Uskrs ponovo se pitam, šta je bolje verovati ili sumnjati i da li je čoveku uopšte dato da bira između sumnje i vere?
Ovih dana hrišćani slave svoj najveći prazmik: Vaskrsenje Isusa Hrista. Za njih je to krunski dokaz da je Isus Nazarećanin zaista sin božji i da je poslat od oca da izbavi čovečanstvo. Iako u Otkrovenju sv. Jovana Bogoslova stoji da je Isus prvenac iz mrtvijeh (Otkrovenje 1:5), Isusovo vaskrsenje nije ni jedino, a ni prvo biblijsko vaskrsenje. Ono jeste naspoznatije, ali je tek sedmo po redu.
Tri vaskrsenja opisana su u Starom, a četiri u Novom zavetu.
Prvo vaskrsenje učinio je starozavtni prorok Ilija.
Velikom čudesima Ilija je dokzao silu i vlast Božju. Zatvorio je nebo i kiša nije padala tri i po godine, a ognjem sa neba zapalio je žrtvu Bogu svome. Molitvom je potom poslao kišu na zemlju, čudesno umnožio brašno i ulje u kući udovice u Sarpeti, i vaskrsao joj umrlog sina. Inače, ta udovica iz Sarpete (mali gradić između Tira i Sidona) je proroka Iliju smestila u svoju kuću i brinula se o njemu.
Drugo vaskrsenje pripisuje se proroku Jeliseju.
Treće starozavetno vaskrsenje također je vezano za proroka Jeliseja, odnosno njegove posmrtne ostatke.
Dve godine po prorkovoj smrti, zbog ratnih okolnosti i u žurbi, jednog su mrtvaca sahranili u prorokov grob. Čim je mrtvac dotakao prorokove kosti odmah je oživeo. Na osnovu ovog događaja postoji verovanje u čudesnu moć svetačkih kostiju (svete mošti).
Isus je, pre nego je i sam vaskrsao, podigao iz mrtvih troje ljudi.
Prvo je podigao iz mrtvih jednog mladića, sina udovice iz grada Naina, a vaskrsenje je opisao jevanđelist Luka: I pristupivši prihvati se za sanduk, a nosioci stadoše, i reče: momče! Tebi govorim, ustani. I sjede mrtvac i stade govoriti, i dade ga materi njegovoj.( Luka 7:11-15).
Drugo Isusovo, a peto biblijsko vaskrsenje, je vaskrsenje kćerke Jairove (Luka 8: 49-55).
Najpoznatije Isusovo čudo - vaskrsenje Lazara iz Vitanije je treće Iusovo delo vaskrsenja i šesti biblijski slučaj ustajanja iz mrtvih. Oživljavanje Lazara detaljno je opisao evanđelist Jovan (11: 33-44). Prema kasnijim tumačenjima Lazar iz Vitanije je ustvari Isusov najmlađi i najomiljeniji učenik Jovan (Ivan), koga je njegov Ravi zvao Lazarom (u smislu nadaren, bogat duhom, jurodiv) i koga je pripremao za posebnu misiju.
Sedmo po redu i najveće je vaskrsenje Isusovo.
Prema hrišćanskom učenju ono se razlikuje od prethodnih, jer je Isus vaskrsnuo da nikada više ne umre. On je pobedio smrt i zato je, kako kaže Jovan Bogoslov, prvenac iz mrtvih.
-------------------------------
Fenomen uskrsavanja je stara i vrlo dobro poznata praksa indijskih, persijskih i egipatskih duhovnih škola daleko pre Isusa.
Uskrsavanje se sastojalo u sledećem: Stanje duboke usnulosti postiže se složenim postupcima hipnoze. Svi vitalni organi i srce rade vrlo usporenim ritmom. U takvom stanju učenik na mirnom, izolovanom mestu ostaje dva do četiri dana. Cilj je da učenik savlada poslednji test i razvije sposbnost duhovnog viđenja, kako bi po povratku u stvarnost mogao svedočiti o onostranom.
Filozofija i nauka kažu da u sve treba sumnjati (de omnibus dubitandum). Za crkvu sumnja u vaskrsenje Isusa Hrista je greh. Zbog izrečene sumnje mnogi su pred svetom inkvizicijom umirali u mukama i goreli na lomačama. Ipak, i Isusovi učenici, a posebno jedan - neverni Toma, u početku su sumnjali u njegovo vaskrsenje. Sumnja, dakle, ne bi trebala biti greh. Jer, sumnjam znači mislim, a mislim, znači jesam (cogito, ergo sum).
Oni koji ne sumnjaju veruju. I to čvrsto veruju i danas, dvadeset i više vekova posle događaja opisanih u bibliji ili kuranu. Čvrstina njihove vere, kažu, najbolje se vidi u Jerusalimu, svetom gradu tri velike religije.
Ispred ostataka zapadnog zida Solomonovog hrama, poznatijeg kao Zid plača, moli se stotine Jevreja. Hasidi, ortodoksni vernici, posle završene molitve u pukotine zida ostavljaju pisane poruke svom bogu Jahvi.
Ispred hrišćanske crkve na Golgoti je rupa u zemlji, gde je, veruje se, bio poboden krst na kome je Isus razapet. U dugačkom redu stoje vernici i čekaju da bi u to sveto mesto gurnuli svoje ruke, a u Crkvi Svetog Groba čuvari Svetog Groba i danas čuvaju Isusov prazan grob.
Na brdu Morija, gde je starozavetni Avram, kao dokaz svoje vere Bogu, hteo da žrtvuje svog sina Isaka, nalazi se džamija Al Aksa. Prorok Muhamed je iz Meke na brdo Morija doleteo na svom krilatom konju Buraku. Ispred džamije Al Aksa u kamenu su, veruje se, ostali otisci kopita Muhamedovog krilatog konja.
Posle muka na Golgoti, Isus se, veruju hrišćani, vazneo na nebo i seo sa desne strane svom Ocu. Muhamed se, veruju muslimani, zlatnim lestvicama popeo na nebo i otišao na razgovor sa Alahom.
Pred svaki Uskrs ponovo se pitam, šta je bolje verovati ili sumnjati i da li je čoveku uopšte dato da bira između sumnje i vere?
