Praznik

Postoji nekoliko svetlih trenutaka u mome zivotu, a vecina je zabelezena negde u ovo vreme, u aprilu i maju, oko prolecnih praznika, drzavnih i bozijih.

Uskrsa se secam kroz miris sveze nabrane trave i tatin osmeh dok je kidamo u basti, prijatan bol u kolenima dok klecim na tvrdom podu i pravim sa mamom gnezdo, kolenice, ren, mamine iskidane najlonke i lukovicu, baku i deku.
Maj je bio u istim bojama, ovamo crvena jaja, onamo crvene marame, ali mi u skoli nismo crtali motive uskrsnje, vec samo Tita i radnike. Prvi maj, Praznik rada i dvadeset i pet dana kasnije Dan mladosti, rodjendan Druga Tita, osecali smo svecanije od sopstvenog rodjendana. Za razliku od ovog drugog, koji je ukljucivao par drugara iz razreda, prababinu cokoladu upakovanu u onaj zuti papir iz radnje i sendvice sa jajima i rendanim sirom, Dan mladosti je imao svecanu medjunarodnu notu sa rendanim socijalnim uspehom radnicke klase, koja je ginula da se izbori za osmocasovno radno vreme, a koje danas nemilice tegle na deset i dvanaest, zlotvori. Taj je Praznik rada bio simbol necega sto nikako nismo mogli razumeti, jer smo bili previse mali za sve te tekovine i revolucije I bio je svaciji, svetski. Dan mladosti je bio samo nas, jugoslovenski, jer se samo ovde Tito rodio 25. maja, a rodjendan je bio samo za porodicu I drugare.

A onda, u maju je i Broz umro. Ne kazem da je bio praznik ali se, eto, nekako secam da se to desilo 4. Maja 1980. Secam tacno gde sam bila. Mama i tata su imali na veceri prijatelje koji nisu uspeli da dodju u Kamenicki park na prvomajski rostilj, a ja i brat od strica smo isli u "Backa" bioskop da gledamo "U Zmajevom gnjezdu", sa jos dvadesetak mornara iz obliznje mornarice. Na putu do kuce smo, prirodno, uvezbavali najosnovnije udarce, zmajev dah, potez zgloba za suriken, blagi dodir ispod nosa, gde je kanula krv I ubitacan pogled, kada shvatismo da pored nas ceo put protrcavaju ljudi jecajuci. Culi smo negde na pola puta i potrcali smo kuci u nadi da cemo bas mi da im saopstimo tako tuzne I vazne vesti...Ali, avaj, moji su, valjda pripremljeni dugom i teskom bolescu, nastavili da prijatno caskaju sa drustvom. Doslo je ovim redom: pod prozorom miris cevapa, smeh, ujed za srce.

A onda, samo par dana kasnije, postala sam disident. U skoli je, kao i svuda u zenemeloj zemlji, bilo organizovano upisivanje u Knjigu zalosti, a kako nije bilo na dobrovoljnoj bazi, napravio se red dug vise stotine djaka. Zaboravila sam na tugu i u besu, da se napravim vazna pred osmacima, rekla "E, jebala vas knjiga zalosti". To je cuo, naravno, najarcani dezurni iz MZ I rekao mi je da ce raportirati direktoru, te da ce smrt biti spora i bolna, a cula na nesrecu i neka dvojkasica, koja mi je nesto kasnije prisla rekavsi kako se za mene, vukovca, pripremaju neke nevidjene sankcije. Srce mi se zgrcilo i setila sam se, ako mi verujete, Snezane kada ju je lovac odveo u sumu I krenuo sa nozem na nju da joj vadi srce. On se u bajci sazalio, a ja sam se okretala u vreloj nadi, koja mi je pekla celo telo, da ce mi neko prici i reci mi da je sala...

Cista srca, kao Snezana, prvo sam otrcala kuci, bez torbe, ne bi li brzo rekla tati sta sam uradila, da ne cuje od drugih, to mu je uvek jacalo gnev. Tata me gledao kratko, uzdahnuo i poneo sa kao pravi tata, mili moj taja koji me zna me poznaje bolje od mene same. Poslao me da se umijem I nazad po torbu. Osetila sam olaksanje kao da mi je neko skinuo metalni oklop, ali misija prociscenja nije bila ni blizu svog kraja. Popila sam malo vode I kenula nazad na front, po torbu. Osim toga, trebalo je jos sa direktorom videti sta mi sledi. Racunala sam i njega da kupim na pokajanje, pa sam pozurila da stignem pre onog dezurnog Kerbera iz Mesne zajednice. Dodjem do skole, utrcim I pravo kod direktora, koji me sa pogledao onako uplasenu i zadihanu I, kako mi je znao ime jer sam bila vecito ne nekim takmicenjima literarnim, rekao "Sta je bilo Vlasto?"

I tu je pionirka Vlasta pocela da place, izvinjava i obecava kako nece vise nikada i kako nisam htela, i sramota me je i jesam iskreno tuzna zbog Tita...I onda sam samo u trenutku u njegovom pogledu videla da blage veze nema o cemu pricam i da je onaj skot iz MZ samo primenio metodu zastrasivanja, a ona kucka dvojkasica nasla nacin da me upropasti, bar za jedan dan. Ooooo, da sam imala suriken, u oko bih joj ga bacila. Direktor je ispao baja, ispratio me kao i cale, a ja sam krenula da ubijem i poslednjeg neprijatelja i oslobodim selo. Stajala je na dvoristu, nasmejana I izgledala kao da se ne seca sta je uradila. Naravno, rekla je to iz zlobe, ali nije pomisljala da cu se ja samotransportovati prvim vlakom do Golog otoka...
-Ej, znas ono sto si mi rekla danas, da me je zvao direktor zbog psovke I da ce me kazniti..
-Da?
-E, pa ja sam bila sada kod njega, on ne zna nista i shvatio je da si ti to meni podmetnula, I rekao je da takav postupak zasluzuje najvecu kaznu. Rekao je da mu se odmah javis.
Otrcala je prema zgradi sa suzama u ocima, a ja puna srca kuci, da igram baGminton pod budnim okom bake koja na samlici sa komsinicama razmenjuje strahote o drugima, cije samlice izostadose toga dana. Ne znam sta se desilo, ali mogu da zamislim direktorovo lice kada mu je jos jedna slinava ucenica upala u kabinet, a i njeno, kada je shvatila da je sama sela u vlak...

I eto, to mi je jedna od jacih majskih emocija, ako zanemarimo onu kada sam pokraj puta videla Tita u kolima i kada sam drugom prilikom ucestvovala na sletu.

I naravno, svaki 1. maj kada smo porodicno isli preko, u Kamenicki park. Kockasto cebe, rostilj, ringispil, traubi soda, lopta, baGminton, guzva, dim i nasmejani, zajedno, mama i tata. I moje dete, bice sedmi put za dve nedelje, kako svakog 1.maja sa mamom, tatom i njihovim drustvom ide na rostilj, ne znajuci zasto, kao sto ni ja nisam znala.

A nije lose ni to sto se ne radi. I to volem.