Београд је пре 65 година на Ускрс бомбардовала савезничка авијација у Другом светском рату. У нападу учествовало на стотине бомбардера, а првог дана напада на Београд бачено више од 1.500 тона бомби.
Данас се навршава 65 година откако је Београд у Другом светском рату, на православни Ускрс 1944, бомбардовала "савезничка" авијација, наводно ради уништења војних и привредних објеката и зграда у које су Немци сместили администрацију.
Евидентирано је да је погинуло 1.160 српских цивила, као и 18 Немаца, али тачан број никада није утврђен, док је у бомбардовању рањено 1.400 становника престонице.
У нападу је учествовало на стотине бомбардера, а првог дана напада на Београд бачено је више од 1.500 тона бомби, чији су "теписи" широко захватали стамбене четврти.
Никакве праве селекције циљева очигледно није било, па су разаране болнице, а породилиште у Крунској улици је до темеља разорено.
У згради данашњег Завода за заштиту здравља студената у то време су се налазили Градско породилиште и Станица за хитну помоћ и, према доступним подацима, у бомбардовању су настрадале 22 породиље и 22 новорођенчади млађих од осам дана и две породице које су им биле у посети.
Погођени су и једно обданиште, трг Славија, Немањина и Дечанска улица, Бајлонијева пијаца, Пашино брдо, Зелени венац, Железничка станица, Народно позориште, Сењак и улице Милешевска, Кнез Михајлова, Краљице Наталије, Милоша Великог и Сарајевска.
У "савезничким" бомбардовањима Београда од 16. априла до средине септембра 1944, погинуло је, према проценама, више од 4.500 становника престонице, која је од Ускрса 1941. до краја Другог светског рата
„Од Енглеза они се надаху слободи, не знајући да та нада право у смрт води”. Овај, помало скривени натпис са београдског Новог гробља подсећа на један, данас готово заборављени догађај – савезничко бомбардовање Београда које се догодило пре тачно 64 године, на православни Васкрс 16. и 17. априла 1944.
Подсетимо, тог 16. априла освануо је леп, пролећни дан. Била је недеља, први дан православног Васкрса, па су улице и храмови били пуни људи. А онда се, на небу изнад града појавио велики број авиона Б17 и Б24 познатијих као „летеће тврђаве”. Они су и раније прелетали Србију на свом путу према Румунији где су бомбардовали нафтне платформе, тако да на њих у почетку нико није обраћао велику пажњу.
Али, овога пута мета „летећих тврђава” био је Београд на који су, убрзо почели да падају теписи бомби. Оне су погодиле све делове града, па су тог и наредног дана страдала читава стамбена насеља (укључујући и Пашино брдо, радничко предграђе у којем није било војних циљева), као и породилиште у Крунској, Болница за унутрашње болести, дечји домови у Звечанској и Млетачкој улици, школе, цркве, па и логор Старо сајмиште, где је смрт нашло 60 логораша. Сматра се да је у бомбардовањима 16. и 17. априла погинуло око 1.500 Београђана, тако да је, по последицама оно било погубно као и нацистичко из 1941. године.
Београд је поново био мета „савезника” 18. маја, као и 6. и 8. септембра, а њихови авиони разарали су и друга места. Посебно тешко страдао је Лесковац, а бомбардовани су и Ниш, Смедерево, Краљево, као и градови у Црној Гори, пре свих Подгорица и Никшић.
Зашто су савезници бомбардовали градове у Србији? Око тог питања историчари ни данас не могу сасвим да се усагласе. Свако бомбардовање, кажу стручњаци, има свој економски, војни и политички циљ. Војни циљ у овом случају могао је бити уништавање појединих фабрика које су радиле за Немце и пресецање комуникација пред очекивано повлачење немачких трупа из Грчке. Политички циљ био је, по мишљењу већине историчара, показивање премоћи у ваздуху, али и давање подршке једној од страна у рату у Југославији (у овом случају партизанима). С тим у вези неки историчари сматрају да су мете и циљеви бирани уз сагласност Врховног штаба, па и Тита лично, док други кажу да за то нема доказа.
Наравно, било би неозбиљно тврдити да су 1944. бомбардовани само српски градови. Страдала су (додуше у мањој мери) и друга места са простора бивше Југославије, попут Задра, као и градови у Француској, Румунији... Али, то не умањује значај и трагику ових догађаја, које су пратила велика разарања, мали губици окупатора, као и одређена симболика, попут циничне пароле „Срећан Ускрс” која је, тврде неки од сведока, нађена на једној неексплодираној бомби.
Могу ли се из ових догађаја извући и неке поуке применљиве у наше време? Ма колико то изгледало необично, због промењених историјских околности стиче се утисак да донекле ипак могу. Једна од главних поука могла би бити да нема вечних савезника, да „велики играчи” на светској сцени углавном воде рачуна само о својим интересима и да се, у склопу њих, позиција, а тиме и судбина малих народа лако може преокренути.
С тим у вези намеће се и питање (које је данас, такође, веома актуелно) да ли је у тешким ситуацијама паметније поступати онако како најјачи кажу (што неки наши суседи, изгледа одавно примењују) или је боље остати веран својим идеалима и принципима без обзира на жртве. На то је питање много теже одговорити, а трагичне жртве, попут оних из савезничког бомбардовања дају аргументе и „прагматичарима” и „идеалистима” за њихове тврдње. Оно што, међутим, можемо је да тим жртвама, данас бар запалимо свећу.