Raspeće - iz pravog ugla

Mir Božji - Hristos Voskrese & čestitke za Uskršnje praznike svim pravoslavnim vernicima, nevernicima, ljudima dobre volje - medj' Srbaljima & Komšijama (turska reč, nap. Mung), The Srbaljskim, gde god da su!

Eto, izgovorih to i šta sad? Ma, pičimo dalje, brrrrateeee! Ih, jedva čekam utorak - prvi radni dan nakon uskršnje euforije, ne bih li uterao dugove od prevaranata & foliranata koji izbegavaju da plate ono za šta su "pošteno" potpisali (i pečatima svojih firmi overili, tug Mung.) poslovne ugovore sa mojom firmom, kao i da mi kapne još neka bar sivkasta parica od koje će bar pola pod "dobrovoljnom" prisilom otići kojekakvim mafijaškim krugovima, raznim zločinačkim udruženjima gradjana"... E, nije baš tako!

Oko ovog Uskrsa dobih neki čudan podsticaj da malo dublje razmišljam o fenomenu Isusa Hrista, The Razapetog. Surova presuda & kazna Brata, The Velikog izvršena nad tim nadčovekom koji je hodao ovom našom pregrejanom & raznim pošastima zagadjenom planetom nije samo briga i pitanje hrišćanstva. Nije ni pitanje samo "protivničkih" religija, niti samo za istoričare, arheologe, antropologe, sudske patologe, političare... Humani istinoljubac & pravdoborac, kako ga istoričari & crkveni velikodostjnici opisuju (u šta ja čvrsto i verujem, nap. Mung.), kojeg naširoko zloupotrebljavaju i krajnje cinično se sa njim sprdaju sve više uz dana u dan, pitanje je & briga svih nas.

Polazim od sebe, svog iskustva... Saam sam razapinjan nebrojeno puta u životu. I većina tih raspeća su, čini mi se, bila užasnija nego da su me baš kao Hrista zakovali za krst i tri dana držali bez vode dok ne crknem. Da ne bih ispao Mučenik, The Vrhovni ili da mi neki dežurni cinici ne bi priipsali neku sajko-dijagnozu, napominjen da znam još mnogo humanoida koji su i gore prolazili od mene. Dakle, nije se desilo samo onda & tamo, već se dešava stalno i svuda. A ipak, slučaj najvećeg ekumenskog Šmekera, The Vitlejemskog, od početaka Hrišćanstva, koristi kao opomena koliko čovek može biti velik i koliko "čovek" može biti hulja, djubre, monstrum...

Stalno se opominje na Hristovo nepravedno stradanje samo zato što je imao osećaj za ostala ljudska bića, baš onaj osećaj koji nas čini jedinstvenom vrstom, navodno savršenijom od svih ostalih životinjskih vrsta; zato što je želeo pravedni(ji) svet; zato što je prezirao hipokriziju i cinizam; konačno, zato što se u prvom ešalonu borio protiv Djavola, The Velikog (kojeg neki u današnje vreme, od milošte, nazivaju i bratom, už. Mung.) Opominje se neumorno, ali... ništa. Nije dovoljno, očigledno!

Ljudi i "ljudi"- i vernici iz svih konfesija i ateisti, umesto da se danas - na dan kada je najveća priznata žrtva u borbi za dobro u istoriji takozvane ljudske rase ponovo oživela i poletela u večnu legendu - nakrkamo holesterolom, nalijemo kojekakavim tekućinama i kezimo kao da se ništa loše nikada
nije desilo olako čestitajući Uskrs prijateljima i komšijama, hajde da se donekle napregnemo i prvo malo ozbiljnije zamislimo nad tim čovekom, njegovim delom i sudbinom, zatim da stanemo pred ogledalo i, konačno, iskreno odamo svu poštu i počast tom judejskom momku koji je u mnogome zadužio ovaj (polu)svet.

Mungos, The Poštovalac