Crtice iz Barselone 1

Barselona je jedan od najprivlačnijih gradova Evrope. U narednim tekstovima, pokušaću da vam je predstavim kroz nekoliko crtica sa našeg porodičnog odmora.

Kule u vazduhu 

Kastels (castells) je naziv poznate katalonske tradicije, osobene za centralni i južni deo oblasti, koja seže do dvesta godina unazad. I danas, udruženja kastelsa koje zovu koles (colles) okupljaju se o praznicima i tokom festivala, po gradovima i selima, oko izazova da sagrade kulu od ljudskih tela kao primer saradnje i timskog rada. Timovi se i takmiče međusobno, što je posebno zanimljivo za gledanje i navijanje. 

Osnovni zadatak svakog tima je da "sazida" kulu od ljudskih tela sa što više spratova. Kule od ljudskih tela idu i do deset nivoa. Donji, osnovni, koji daje stabilnost celoj konstrukciji, zove se baiksos i pinja, a nad njim se uzdižu nivoi sa po 3 do 5 ljudi: segons i folre, pa tercos, kvarts, kints, sesens, dosos, aiksekados i na vrhu enksaneta. Donje nivoe čine oni temeljni, a onda se na njih nadgradjuju oni jači, mišićavi, ali ne teški, kao da su građeni od jakih užadi, da bi se na njihova ramena peli sve lakši, mladji i tananiji. Poslednje nivoe grade deca, neka još ne stasala za osnovnu školu. Jedino ona imaju zaštitne kacige. Kad se oni popnu na vrh, mahnu rukom - što je znak da je zadatak izvršen. To onda publika burno pozdravlja aplauzom. Medjutim, do punog završetka posla potrebno je da se kula razgradi, pa se tako spratovi jedan po jedan, obrnutim putem, vraćaju na zemlju. 

Domaćini imaju običaj da kažu da su kastelsi skup timskog rada, zadovoljstva obavljenim poslom, lične odgovornosti i doprinosa zajedničkom ostvarenju, odanosti kulturnim i istorijskim korenima i podsticaja izazovima za budućnost. Poseban element je prenošenje tradicija sa generacije na generaciju. Još od malih nogu svako ima svoje mesto u zajednici. Oni jači, stariji, čine osnovu, dok oni mladi, mali, laki idu na vrh, svesni da od malena imaju svoje odgovorno mesto u zajednici i da će sa godinama i odrastanjem sebe sve više ugrađivati u temelj društva. Takodje, i žene imaju svoje mesto u ljudskoj kuli, i to na svim nivoima! 

Svako se može priključiti kastelsu. Prirodno, kao početnik možete samo pojačati donji nivo i tako pomoći da oni na većim visinama imaju sigurnost. Dovoljno je samo da pognete glavu, raširite ruke i grudima gurate na sredini. 

Kastelsi postoje u Barseloni još od 19. veka. Nisu baš na vrhu u takmičarskom prestižu, ali su posebna atrakcija ako ih vidite u gradu. Obavezno se nadmeću u vreme najvećih gradskih praznika - Sveta Eulalia u februaru i La Merse u septembru, a možete ih videti u malim festivalima u predgrađu i okolnim selima. 

Mi smo naišli na oveću grupu članova kolesa Kastelers de Barselona (Castellers de Barcelona). Oni su najveća organizovana grupa penjača u gradu. Formirani su pre tačno 40 godina, u vreme opšteg nacionalnog buđenja Katalonaca i verovatno su tada bili neki spoj nacionalnog ponosa, borbe za slobobodu izražavanja katalonske kulture i akcije za očuvanje identiteta. 

Ceo mali trg na raskrsnici Avenguda del Portal del Angel i Ulice Santa Ana crveneo se i beleo od njihovih košulja i pantalona. Po boji košulje mogla se prepoznati pripadnost i predanost ideji: oni sa izbledelim košuljama bili su očigledno ponosni na svoj dugogodišnji staž. Bilo ih je različitih uzrasta, po nekoliko generacija, od dostojanstvene gospode do dece koja su već u ranim godinama bila obučena u karatkerističnu nošnju. Svi su se strpljivo pripremali, umotavali pojaseve, ćaskali, stvarajući opuštenu prijateljsku atmosferu pred izazov koji ih je čekao. Za raspoloženje, veselje i ritam zadužen je mladi orkestar sa tradicionalni  instrumentima. 

Jedan markantan postariji gospodin išao je naokolo, delio letke tima i strpljivo pozirao mnogobrojnim turistima. U razgovoru sa mojom kćerkom, dao joj je nekoliko prospekata sa željom da ih podelimo i tako širimo istinu o samosvojstvenosti Katalonije.

 

Gospodski korak sardane 

Koreni sardane, tradicionalne katalonske igre potiču iz severnog regiona Emporda. Za razliku od žustrog i individualnog kastiljanskog flamenka, sardanja je tipična mediteranska kolektivna igra. Okupljeni narod se uhvati u kolo i onda prati strogo određeni redosled koraka - nešto izmedju gospodske i žive seoske igre sa poskocima. 

Sve otpočinje reskim zvukom male drvene frule flabiol, kojoj se postpepeni priključuju ostali članovi (uglavnom) duvačkog orkestra. Muzika je poletna i živa, a igrači odlože svoje stvari u sredniu i uhvate se u krug cupkajući u skladu sa ritmom, veseli i razdragani. Osnovni korak je kreće nogom iza oslone i neko m vrstom makazica vodi igrače u desno, da bi se zatim istim korakom vratili u levo. Ceo sklop se naizmenično ponavlja. 

Uobičajeno mesto za igranje sardane je trg ispred Katedrale, nedeljom u podne, gde smo zatekli masu naroda i prilično zreo orkestar koji je stvorio odličnu atmosferu. Pored igrača, turisti i mnogobrojni lokalni kibiceri preplave trg doprenoseći šarenilu i veselju.

 

Barem nekoliko metara pod morem 

U luci, na molu Espanja, čim predjete most Iktineo, iznenadiće vas drvena podmornica! Možda niste znali da je Barselona bila dom Narcisa Monturiola i Esturiola, koji je pravi predak Kapetana Nema i drugih podmorničara sveta. Ovaj zanesenjak (koji je inače imao problema zbog borbe za prava žena i radnika, a zanosio se i stvaranju utopijskog Društva Amerika) ceo svoj život bio je posvetio smeloj zamisli da napravi plovilo koje će se kretati ispod površine mora. 

Tako je 1856. godine otpočeo sa izgradnjom svoje prve podmornice po kojoj je gorepomenuti most i dobio ime - Iktanea. Izradjena od drveta, oblika ribe, duga nekih 6 metara, ova mašinerija položila je ispit krećući se pod vodom gonjena snagom ljudskih mišica. Zbog problema sa količinom raspoloživog kiseonika, podmornica nije ostajala dugo u moru, ali to nije smetalo smelom Narcisu da napravi preko 50 porinuća. 

Mada je njegov uspeh pobrao opšte divljenje, to nije išlo tako lako sa sredstvima tako da je naredni korak morao sam da finansira. Ipak, nedugo zatim, 1864. godine zaplovio je Iktaneo II. Napredak je bio izuzetan: ova 17 metara duga šklopocija išla je na paru, a Narcis je uspeo čak i da napravi sistem za prečišćavanje vazduha i dobijanje kiseonika što je mogućavalo duži ostanak pod vodom. Nažalost, pored pohvala sa svih strana, ni vojska niti iko drugi nije želeo da finansijski podrži dalja istraživanja, tako da je jadni Narcis ubrzo finansijski propao. Ipak, Barselona mu je mnogo godina kasnije podigla svojevrsan spomenik - repliku njegovog originalnog pronalaska.