Slušaj amo! Dok. A38119263 iz arhiva Srpske akademije nauka

Slusaj amo, Vesna! Pratis li ti ovaj razvoj dogadjaja?

"... Pa šta mi plaćamo toliki porez, kad je tuđe!? Jel tako?"

Ja sam juce citao ovaj tekst...Moj otac ga ima kuci poslednjih 20 godina:) Odavno sam ga citao i juce sam ga nasao kod kuce kada sam sredjivao neki orman...

Svaka mu cast.

Citao sam ovaj govor pre par godina... u Politici ako se ne varam ...
Hvala sto si ga postavio na blog! Ovo je pravi dizac morala!

Otprilike sličan govor ja danas premotavam u glavi - nekim drugim povodom :))))
E. Luka - nek si rek'o!
I Dejane - nek' si nam postovao. Hvala.

ali ovo je moja asocijacija... ako može...

(april 1941.)
...
"Pošao sam na komandno mesto puka. Tamo sam našao samo jednog narednika koji je bio delovođa u štabu puka. Kada sam ga pitao za komandanta i ađutanta, odgovorio je:
"Kud koji, mili moji."
Upitao sam da li je tačno da je Majetić izvršio samoubistvo. On me je pogledao kao da sam pao s Marsa.
"Taj! E, neće se taj ubiti, gospodine poručniče", rekao je to s ironijom, a onda se uozbiljio: "To se ubio potpukovnik Mažuranić, komandant 90. pešadijskog puka."
Vraćao sam se u četu, razmišljajući o potpukovniku Mažuraniću.
Tada sam o njemu znao malo. U toku mobilizacije, pošto je 33. pešadijski puk davao kadrovsko jezgro za 90. pešadijski puk, odveo sam deo voda za vezu u 90. pešadijski puk. Tom prilikom sam se javio potpukovniku Mažuraniću, i on me primio srdačno. Uočio sam da je na grudima imao više ratnih odlikovanja, po čemu sam zaključio da je učestvovao u ratu 1914—1918. godine.
U kontaktu sa komandirom kome sam predao vojnike, podoficire i deo sredstava veze, saznao sam da je Mažuranić svom puku 27. marta održao patriotski govor, posle čega je vojnoj muzici naredio da svira kolo, koje je on poveo, razdragan zbog ovog događaja. Jedan od oficira kojeg sam poznavao iz 33. pešadijskog puka, ili major Prelević ili kapetan Domazet, ispričao mi je da je Mažuranić iz porodice Mažuranića koja je dala i takvog velikana kao što je bio pesnik i ban Ivan Mažuranić.
Docnije, posle rata, saznao sam više o Bogoslavu Davidu Mažuraniću. Taj izuzetni čovek zaslužuje da se i o njemu bar nešto kaže. Bogoslav Mažuranić dobio je nadimak David da bi se razlikovao od dra Bogoslava, svog strica, koji je ujedno bio staratelj i vaspitač Davidov. U Novom Vinodolskom jedna ulica dobila je ime dra Bogoslava Mažuranića, koji je bio veliki narodni dobročinitelj i patriota. Lečio je mnoge besplatno, a 1912, posle balkanskog rata, pozvao je srpske ranjenike i invalide da se odmore i leče u odmaralištu u Novom Vinodolskom o trošku opštine i žitelja ovog mesta.
Takav čovek vaspitavao je Davida, svog sinovca i štićenika. I kako se kaže da iver ne pada daleko od klade, tako je i vaspitanje dobijeno u mladosti dalo dobre rezultate.
Kao svršeni đak trgovačke akademije, David je 1915. bio mobilisan u austrougarsku vojsku. Tu obavezu nije mogao izbeći, ali je zato, čim je došao na Ruski front, već u prvim borbama sa celim vodom prebegao Rusima.
Sećao se mladi devetnaestogodišnji David, rezervni lajtnant, i svog Novog Vinodolskog, i pričao o borbama senjskih i novljanskih uskoka na malim vratima u starom gradu Vinodolskom, kada su sasekli mnoge Mlečiće i vratili plen i roblje.
Sećao se David i po sto puta čitane knjige Smrt Smail-age Čengića, ponosan što potiče iz porodice koja je dala velikog pesnika Mažuranića.
Bio je među prvima koji su stupili u dobrovoljce. Nošen idejom slovenstva i pun mržnje protiv stranog tlačitelja, uskoro se našao u borbama u Dobrudži u sastavu slavne 1. dobrovoljačke divizije. Nestrpljivo je čekao kada će divizija biti upućena na front. Oduševljavao se Brusilovljevom ofanzivom 1916, pa je svojom hrabrošću i delom pokazao kako se bori za ideju jugoslovenstva.
Tako je već u avgustu 1916. imao priliku da se rame uz rame sa braćom Srbima i Rusima bori u Dobrudži protiv turskih i bugarskih napadača, jer je njegova divi-zija bila u sastavu 42. ruskog dobrudžanskog korpusa. Borbe su bile teške i krvave i trajale su od 1. septembra do sredine oktobra 1916. godine.
Prva dobrovoljačka divizija, prema prilično tačnim podacima, imala je u tim borbama 42 poginula oficira, 718 poginulih podoficira i vojnika, ranjena 203 oficira i oko 6.000 podoficira i vojnika i nestalih oko 1.500 oficira i vojnika. Sve skupa ovo čini oko 50% sastava divizije, što svedoči da su borbe sa Bugarima i Turcima bile žestoke.
Napadali su Turci i Bugari, a položaji su prelazili iz ruke u ruku. Svojom hrabrošću David se u tim borbama istakao i nagrađen je visokim odlikovanjima. Od 230 ruskih oficirskih ordena, dodeljenih za hrabrost u ovim borbama, Mažuranićeve grudi krasio je Orden sv. Ane II reda. To je zaista visoko odlikovanje kojim je Bogoslav Mažuranić odlikovan među prvima, još 1916. godine, a saveznička Rumunija odlikovala ga je Ordenom rumunske krune V reda sa mačevima.
Poznata je činjenica da su borbe u Dobrudži primorale neprijatelja da sa Solunskog fronta povuče četiri bugarske pešadijske i jednu konjičku diviziju, zatim dve turske i jednu nemačku pešadijsku diviziju. Već tada, posredno, dobrovoljci su učestvovali u borbama protiv Austrougarske Monarhije i nemačkog imperijalizma.
Posle ovih borbi dobrovoljačka divizija se spremala da se prebaci na Solunski front, što nisu sprečili ni dogadaji 1917. godine.
Ne ulazeći u detalje teškog puta koji je Bogoslav Ma-žuranić kao mlad rezervni potporučnik prešao od Dobru-dže, preko cele Rusije, i preplovio nekoliko mora, ističem da je takve ljude nosila velika ljubav prema rodnoj grudi i želja za oslobođenjem od austrougarsko-nemačkog jarma. Kako se borio Mažuranić, vidi se i iz naredbe komandanta Timočke divizije koju u celini citiram:
Naredba ad. Br. 56965
Komandanta Timočke divizije za 23. XII 1918. godine za sve jedinice ove komande.
Rezervni pešadijski potporučnik, vodnik mitraljeskog odeljenja 3. bataljona 15. puka Bogoslav Mažuranić u borbi 12. septembra tek. god. dobio je zadatak, da se sa položaja Beli Kamen kota 907 po završenom prebacivanju prve čete 3. bataljona u pravcu golog ćuvika, sa svojim vodom prebaci, prati je i vatrom svoga oruđa olakša zauzeće golog ćuvika ... Kada je prva četa htela preći suvu jarugu, koja je delila goli od zelenog ćuvika, neprijateljska pešadija i mitraljezi otvorili su ubitačnu vatru protivu ove čete, i dalje joj kretanje onemogućili, sopstvenom njegovom inicijativom odmah je prebacio 2 mitraljeza svoga voda na ćuvik jugozapadno od zelenog ćuvika, a pozadi prve čete i odatle je otvorio najjaču vatru na ne-prijateljske delove te ih je tom vatrom naterao na odstupanje i time omogućio prvoj četi zauzeće "golog ćuvika" i njeno prebacivanje sa ovog na "zeleni ćuvik".
U ovoj borbi svojom hrabrošću, hladnokrvnošću i solidnom spremom vrlo mnogo je doprineo našoj pobedi nad neprijateljem.
Ceneći napred izneta dela, ja pohvaljujem rez. pešad. potporučnika Bogoslava I. Mažuranića.
Komandant
Ađutant Njeg. Velič. Kralja đeneral Đura Dokić, s.r.
Za ovakvo držanje u ovoj i u drugim borbama 1919. godine dobio je David visoko ratno odlikovanje Belog orla sa mačevima, a odlikovala ga je i saveznička Grčka komanda Grčkim ratnim krstom.
Slučaj je hteo da je Bogoslav David Mažuranić, goneći razbijene austrougarske jedinice, borbena dejstva završio izbivši na položaje na Trsatu kod Sušaka. Boreći se za slobodu, došao je do svog Primorja.
Završio se rat a David je zavoleo oficirski poziv, pa je zamolio da bude preveden u aktivnu službu. Kraljevim ukazom je 1920. godine kao rezervni potporučnik preveden u čin aktivnog pešadijskog potporučnika.
Do rata 1941. godine Bogoslav Mažuranić je napredovao do čina potpukovnika.
Često je dolazio u svoj Novi Vinodolski. Mlađi ga se sećaju po vedrini i drugarstvu. Leti, pošto je u Novom Vinodolskom bilo odmaralište kraljice Marije, dolazila je iz Beograda vojna muzika "kraljeve garde" i svakodnevno svirala u parku ili pred crkvom u Starom gradu. David bi tada uvek tražio da sviraju "vranjanku" i druga narodna kola, koja bi on poveo sa ženom Jelenom, koja je bila Srbijanka, a mlađi su se hvatali u kolo i učili od njih.
Igrao je David i primorska kola uz svirku "supile", trudeći se da ne ustupa mlađima i pokazujući da nije zaboravio svoj kraj i svoje more.
Voleo je da sa svojim vršnjacima lovi na "sviću" i da se uz dobro crno primorsko vino i pršut proveseli.
Na službi je bio stalno u Srbiji, a pred rat u Glavnom generalštabu. Do Davida, kao i do većine drugih oficira, nisu dopirale napredne ideje. Na razne načine, počev od zabrane čitanja obične dnevne i druge štampe do zabrane bavljenja politikom, kao i propagandom pomoću antikomunističkog biltena itd., bili su izolovani i usmereni samo na odanost monarhiji.
U vreme ekspanzije Hitlerovog fašizma nije se moglo sprečiti da i tako izolovanom delu društva, kakva je bila bivša jugoslovenska vojska, ne budu poznati Hitlerovi stavovi: "Sloveni će raditi za nas, ukoliko nam nisu potrebni mogu da umru"; ili obećanja koja je davao svojim hordama: "Sve što je dobro na Istoku možete uzeti za Nemačku ili ubiti", itd.
Mažuranić, kao i većina rodoljuba, nije mnogo mislio o političkoj i idejnoj strani fašizma, on je za njega bio samo jedno novo izdanje porobljavanja drugih naroda. Nemačka soldateska ojačala je do neviđenih razmera i zapretila čitavoj Evropi.
Pubujući od Beograda do Banjaluke da bi primio dužnost komandanta 90. pešadijskog puka, po svom ratnom rasporedu, bio je spreman da svoj život opet založi u borbi protiv nemačkih osvajača, protiv Hitlerovog fašizma.
Sve je to izbilo u jednom trenu oduševljenja kada je stao pred stroj svog puka 27. marta 1941. i uzviknuo:
"Junaci! Došao je čas..." i produžio unoseći sebe, svoje rodoljublje i žar svog srca, da bi, na kraju, pozivajući svoj puk u borbu protiv fašizma i ne sluteći do čega će sve doći, uzviknuo: "Neka budu prokleti sve kukavice i izdajnici!"
Vojna muzika je na njegov znak zasvirala kolo i komandant je poveo.
O tom rodoljubivom govoru pričalo se po jedinicama Vrbaske divizije, koja se okupljala i razvijala po selima oko Banjaluke. I do mene je doprla ta vest kada sam bio službeno u 90. puku radi predaje kadrovaca i sredstava veze.
Učinio je potpukovnik Bogoslav David Mažuranić sve da svoj puk dovede na koncentracijski prostor i da posedne položaje određene ratmm planom. Sve je dobro pošlo, a onda je došlo naređenje o odstupanju pre nego što je i došlo do borbe.
Evo kako je opisao to jedan od učesnika tih događaja Dušan Stakić u "Politici":
"Moj zadatak je bio da na maršu presretnem 90. puk i da njegovom komandantu, pukovniku Mažuraniću, predam pismeno naređenje komandanta divizije. Umesto u Piškurevce, puk je imao da skrene i nastavi odstupanje kroz močvarni teren ka Savi, zapadno od Bosanskog Šamca. Tu novu maršrutu imao sam da objasnim na topografskoj karti.
Jureći lošim putem kroz slavonske šume pune baruština, presreo sam taj puk. Čim sam se predstavio pukovniku Mažuraniću i pokazao mu na karti pravce, on se zgranuo: 'Pobogu kapetane, kako da tuda povedem svoj puk? Ta i sami vidite da su to močvare!'
Rekao sam da sam to odmah shvatio, ali šta mogu kad tako naređuje general. 'Najzad, ovo vam je jedini izlaz, gospodine pukovniče! Preko Piškurevca vam je put presečen!'
On me je na to upitao šta se to dogodilo, jer ni o čemu nije bio obaveštavan. Rekao sam mu da su Nemci zauzeli Zagreb, da smo čuli preko radija Kvaternikovu proklamaciju o osnivanju 'nezavisne' ustaške države. Mažuranić je tužno zaklimao glavom. 'Toliko smo krvi prolili da stvorimo ovu Jugoslaviju, a sada se sve raspada! Pa šta oni tamo gore rade? Zašto su pukovi toliko vremena bili prepušteni sebi, bez orijentacije? Mi se moramo boriti, ne smemo dopustiti da izdajnici caruju!'"
Taj nered koji se sve više pretvarao u rasulo, obaveštenje da je Kvaternik proglasio "nezavisnu" Hrvatsku i razne petokolonaške vesti o prodorima Nemaca pogađale su i Davida u srce.
Takav čovek to nije mogao preživeti.
Napisao je kratko pismo svojoj ženi Jeleni i sestri Katici:
"Mile i dobre moje Jelena i Sejo,
Oprostite mi što vam ovakvom svojom odlukom pričinjavam ogroman bol, a neka mi oproste i svi drugi naši.
Sa ovdašnjim teškoćama, stvorenim improvizacijom, lutanjem i neorganizovanošću od strane viših pretpostavljenih starešma. ja posle 24 i 1/2 godine časne i poštene službe Kralju i Otadžbini — ne mogu više da se borim.
Slažite se i volite u uspomeni na mene.
Umirem misleći na Vas, Vaš Bogo David"
David se povukao u samoću. Verovatno su njegove misli krenule sudbonosnim tokom. Pred očima mu je lebdela slika njegovog puka. Pogledao je svoj mauzer na stolu. Na tren se u mislima preneo u prošlost na Solunski front. Kao da je video lik nasmejanog mladog francuskog oficira, ratnog druga, koji mu je poklonio taj mauzer.
A onda iz neke dubine izroniše slike sa Dobrudže. On, mlad, sa delegacijom ide kod Lenjina. Nejasno, kao u magli, pojavi se pred njim lik vođe ruske revolucije Lenjina , kao da ga i sada gleda, a nezaboravne reči iz daleke podsvesti postaše jasne. "Mladi prijatelji, vaša domovina je okupirana i vaš osnovni zadatak je oslobođenje vaše zemlje. Potom ćemo videti šta se može učiniti!"
Ne, Mažuranić neće u ropstvo. I takav čovek neće i ne može preživeti sramotu izdaje. Pogledao je još jedanput na pismo i kao da je imao još mnogo da napiše, ali ruka je dohvatila pištolj i jedan pucanj je zanavek ugasio njegov život.
Niko ga ne može osuditi što nije video izlaz, što nije mogao znati kakva će se borba još voditi i da će biti bačeni na kolena baš oni koji su tih dana pobedonosno jurili i po njegovoj otadžbini.
Umesto novih odlikovanja i priznanja koja bi, sigurno, ovaj hrabri i časni čovek dobio za nove podvige, postoji samo "Spomenica" kojom Prezidijum skupštine Srbije priznaje da je Bogoslav Mažuranić pao kao žrtva fašističkih okupatora i njihovih slugu.
Ovome bih mogao dodati i kao žrtva izdaje vojnog i političkog rukovodstva Kraljevine Jugoslavije.
David Bogoslav Mažuranić je umro, a njegov mauzer, čudnim sticajem okolnosti, dospeo je u ruke jedne partizanke Tene Verić, učiteljice iz Babine Glave, koja je s njim doživela oslobođenje."

Ratko Martinović: OD RAVNE GORE DO VRHOVNOG ŠTABA

ne puštam,,,

"Polovinom marta 1941, kad se saznalo da će se potpisati Trojni pakt, poručnici Kraljeve garde Zvonimir Vučković, Momčilo Smiljanić i Sava Konvalinka napustili su Beograd i otišli u Grčku — da se tamo, kao dobrovoljci, bore i za slobodu svoje zemlje. Na granici, ostavili su, sa svojim sabljama, i pismo za kneza Pavla ove sadržine: "Vaše Kraljevsko Visočanstvo! Izdaju koju spremate osudiće celi narod. Mi smo za nju saznali pre njenog izvršenja. I zato je odmah osuđujemo, napuštajući Kraljevu gardu kojom Vi komandujete. Odlazimo u Grčku. Stavićemo se prijateljima na raspoloženje za borbu protiv tiranije. A ako Vas narod kazni u času izdaje za Vaš zločin, vratićemo se u zemlju da se kao i naši očevi sa velikim neprijateljem naše slobode do poslednjeg daha borimo. Poručnici: Smiljanić, Konvalinka, Vučković."
Posle 27. marta, sva trojica vratila su se u Jugoslaviju. Vučković je u Mihailovićevom pokretu postao komandant Takovskog odreda. U toku Mihailovićevog pokušaja napada na Užice Vučković se sukobio kod sela Kamenice (požeški srez) sa partizanskim odredom. Od jednog zarobljenika saznaje da tom partizanskom jedinicom komanduje njegov drug i prijatelj Momčilo Smiljanić.
Posle ovog uvoda sledi Vučkovićeva priča:
"Dođe kurir na konju.
— Čiča (Draža Mihailović — nap. autora) je naredio da odmah krenete za Pranjane. Komunisti od Užica nadiru ka Ravnoj gori. Sad su negde oko Družetića.
Stigli smo u Pranjane. U zoru preduzesmo izviđanje. Celim odredom u pravcu sela Družetića. Na sredini puta, kod sela Kamenice, sukobismo se u susretu. Izmešali smo se potpuno. Ni po čemu se nismo razlikovali. Odelo isto, psovke iste. U takvim gužvama uvek je najviše žrtava. Docnije su izmišljene neke oznake; ali ni to nije pomoglo. U toj prvoj zbrci jedva sam se snašao. Razvih odred u strelce. Komunisti uradiše isto. Širina fronta tačno nam se poklapala. Puškarali smo se, ali se skoro niko nije kretao. Dovedoše mi dva zarobljenika. Bledi i uplašeni. Jedan, dečko od šesnaost godina, poče da plače. Sažalih se na njega. Dadoh mu parče proje i počeh ga ispitivati.
— Odakle si, mladiću?
— Iz Sevojna.
— A kako ti je ime?
— Miloš.
Prezimena nije mogao da se seti.
— Iz koje si jedinice?
Ni to nije umeo da mi odgovori.
— Pa ko ti je komandant?
— Drug Momčilo ...
— Koji Momčilo?
— Jedan visoki, ima gardisku uniformu.
— Da nije Smiljanić? — izrekoh ja skoro slučajno.
— Jest, jest, Smiljanić, iz Ravni.
— Ma jesi li ti siguran da je to poručnik Momčilo Smiljanić? — ponovo se obratih Milošu. Dečko se začudi i, rekao bih, još više uplaši, pa poče da muca:
— Jesam, druže ... gospodine ...
Dalje ga nisam slušao. Njegov glas se gubio, kao u magli pred uspomenama koje provališe snažno u meni. Momčilo, moj nerazdvojni drug, moj brat, sada je tu, nedaleko od mene. Videh nas kako zajedno sa poručnikom Savom sedimo u vozu, kojim smo napustili Beograd u nameri da se prebacimo u Grčku. Osećali smo isto. Nismo mogli da se pomirimo sa mišlju da će naša zemlja potpisati Trojni pakt. Iako oficiri Kraljeve garde, osećali smo da nas nikakva obaveza ne vezuje za one koji paktiraju sa Hitlerom. Zatim, prelazak granice, sa pismom koje smo ostavili na našim sabljama. Pa onda zaprepašćeni Grci i njihovo oduševljenje. Solun i Atina, svuda zajedno, svuda nerazdvojni, uvereni da smo dobro postupili. Najzad 27. mart, naš povratak u zemlju, i rastanak radi odlaska na front. Još sam osećao njegov bratski zagrljaj na rastanku. Otada se nismo videli. Mnogo sam mislio na njega, raspitivao se na sve strane.
Želja da ga vidim, govorim sa njim, bila je jača od svega.
Svukoh se sa grebena i napisah na jednoj cedulji:
"Momčilo, ja sam ovde. Prestani da pucaš. Treba da se vidimo. Mnogo štosta imam da ti kažem. 1 ti meni sigurno. Sastaćemo se na sredini. Kod ćuprije na Smrduši. I to odmah. Požuri. Tvoj Zvonko."
Naredim našima da prekinu vatru. 1 oni s druge strane ućutaše se.
— Milošu, ti si slobodan. Ovo pismo odnesi tvome komandantu. A onda idi kući. Majka ti je sigurno mnogo zabrinuta.
Miloš me poljubi u ruku, promuca nešto i krenu uz vrzinu, kolebajući se, kao da ne veruje da je to sve istina. Videh ga kad stiže do njihove linije.
— Ljubiša, tu je Momčilo. Sad ćemo do njega. Ali Ljubiša, naš bivši posilni, nije me razumeo. Dugo je trebalo da mu objasnim.
— E, ako je on tamo, gospodine, nemoj da mu veruješ. Da povedemo mi jednu trojku sa puškomitraljezom.
Vatra beše potpuno prestala. Ljubiša i ja krenusmo napred. Malo nesigurno, približavali smo se mostu. Stigosmo... Naslonismo se na ogradu drvene ćuprije, da se bar koliko-toliko zaklonimo. Pogledao sam krišom u pravcu komunista.
Levo od sebe začuh zveku oružja i žagor glasova. Grupa od desetak ljudi približavala nam se. Momčilo, viši od svih, išao je poslednji. Potrčah mu u susret, sam, bez Ljubiše, koga kao da je nešto prikovalo za zemlju. Razdvojih grupu i poleteh ka Momčilu. Gledao me je hladno, i kao da me ne poznaje. Kad htedoh da ga zagrlim, odmače glavu. Zastao sam kao ukopan. Da li je to Momčilo, ili sam u uzbuđenju prišao drugome? Jest. to je Momčilo. Čuh ga kako mi reče:
— Zdravo, druže! Za koga se boriš? Za kapital... Za Engleze... Za Kralja... Za zlato... Za đubre... kao što ste svi vi sa Ravne gore ...
Koliko je govorio, ja ne znam.
Nešto se toga dana srušilo u meni. Nastavili smo borbu. Krvnički i bez milosti. Četrnaest mrtvih, dvostruki broj ranjenih i nekoliko zarobljenih, bili su moji gubici. Momčilovi, svakako približni. Ali sam Pranjane izgubio.
Spremao sarn se da Pranjane preotmem u toku noći i po svaku cenu. Hrabrio sam vojnike: "Sad ili nikad." Ta namera je, međutim, bila osujećena. Kurir iz Glavnog štaba doneo mi je depešu: "Primirje sa Komunistima."
U Gornjem Milanovcu živeo je prota Stranjaković. Njegova žena Milica sestra je Momčilova. Iz jednog pisma koje od nje dobih, saznadoh za sudbinu svoga druga. Ranjen, krije se oko svoje kuće u Ravnima. Razmišljao sam šta da uradim. Bio sam svestan da želim da ga spasem. Odlučih da se poverim Čiči koji se zatekao tu u kući, sa Seničarom i radio-telegrafistom Lekićem.
— Dovedi ga kod sebe.
Odmah sam uputio narednika Krstu Kljajića sa desetak vojnika u Ravni, po Momčila.
— Vodite računa o njemu. Ništa mu se ne sme usput desiti! — naredih im pred polazak.
Po mom računu, trebalo im je četiri dana da obave posao. Vratili su se dan ranije. Sačekao sam ih pred kolibom.
Neodlučan i zbunjen, bez oka i šake, Momčilo je stajao preda mnom. Posle one borbe kod Pranjana, otišao je za Užice i sa četiri topa branio je Užice od pravca Valjeva. Iz jednog topa gađao je neprekidno. Neki seljak izvukao ga je ispod lafeta. Bez oka i bez jedne šake.
Razgovarao je, potom, i sa Mihailovićem. Momčilo se navraćao na politiku... To ga je, izgleda, mučilo više nego rane. Bio se razočarao u ljude. Ali i kao da je u njemu još bilo tragova vere u komunizam, u blagodeti koje bi on, ostvaren, mogao doneti ljudima.
Jedne noći, Kalabićev kurir iz Milanovca javi nam da se Nemci spremaju u poteru za nama. Morali smo menjati selo.
— Nađi mu kuću gde će se odmoriti. On je više mrtav nego živ! — reče mi Ostojić, pokazujući na Momčila.
Sklonio sam ga u jednu porodicu koja se znala i bila prijatelj sa Smiljanićevima odranije. Poverio sam ga Vasiliju, domaćinu:
— Daj mu svoje rublje, smesti ga u krevet. Ja idem na duže putovanje. Te noći smo se prebacili u selo Jablanicu, pet kilometara dalje. To je selo na tromeđi srezova ljubićkog, gružanskog i takovskog. Tu smo proveli dva dana, u jednoj kolibi na ogranku planine Vujan. Onda, selo Borač. Posle pet dana odsutnosti, našli smo se natrag u Lunjevici. Otišao sam da obiđem Momčila. Dočekala me je Vasilijeva žena, plačući. Momčila više nije bilo među živima. Mi smo bili jedva odmakli oid sela, kad je banula potera. Neko je Momčila izdao. Ubili su ga u krevetu."
"

Nikola Milovanović: DRAŽA MIHAILOVIĆ I RAVNOGORSKI POKRET

Izgleda i nama srce postalo Fiat u picku materijnu

Hm.....otprililke slicno se motivise vaskoliki srpski narod i ovih dana - sta je nase, sta je bilo nase i sta ce nase biti, kako niko nema ni srce ni qrac ni sta ti ja znam, kako su svi kukavice, kurve i ne znam sta jos.....Temisvar i Trst :)

Slušaj amo i šta se smeješ!
Svi vi znate da ima i drugih kojima se hoće naša zemlja, pizda im materina!

Slušaj amo i šta se smeješ! Svi vi znate da ima i drugih kojima se hoće naša zemlja, pizda im materina! Šta gore one ciganske kurve kažu da im pripada Srem, Banat i Baranja. Pa dobro, pizda im materina tatarska, što ne dođu da uzmu pola Slovenije i Hrvatske, jebali ih njihovi grofovi; jebo im pas mater njima i Hortiju i Telekiju i grofici Marici!

Kada je posle sednice Minstarskog saveta 1. aprila 1941. postalo očigledno da će Mađarska, i pored Ugovora o večnom prijateljstvu Mađarske i Jugoslavije potpisanog 13. decembra 1940, uzeti aktivnog učešća u predstojećoj agresiji na Jugoslaviju predsednik mađarske Vlade, grof Pal Teleki, je razočaran time izvršio samoubistvo. Za sobom je ostavio pismo regentu Mađarske admiralu Hortiju:

"Vaša ekselencijo!

Pogazili smo reč - iz kukavičluka - prema ugovoru o večitom miru koji se temelji na ugovoru u Mohaču. Narod to oseća a mi smo odbacili njegovu čast. Stali smo na stranu bitange - od postojećih gadosti nijedna reč nije prikladnija, ni za Mađare a ni za Nemce! Bićemo lešinari! Najprljaviji narod!
Nisam Vas odvratio.
Grešan sam.

Teleki Pal"

"To je naše!". Pa dobro sad, pička mu materina, šta je onda naše!? Za koji smo krasni kurac mi onda ovde i šta mi da branimo, kad ništa nije naše!? Pizda im materina! Pa šta mi plaćamo toliki porez, kad je tuđe!?

i ja bih vec jednom da znam sta je nase, a sta nije, da ne placam porez uludo. sto mi uopste placamo porez?

Pa kako ja za ovo nisam ranije znala?
Faraon i Fiat rulez.

Stvarno sjajan tekst, kao da je iz neke drame D.Kovačevića.
Najsladja preporuka koju sam dao na blogu zadnje vreme!
Verovatno nije baš svaka rečenica tačna i ima i malo mašte ali fenomenalno je!
Suština je bitna.

Iako je ovo samo jedan primer on pokazuje pravo lice 'vojnih velikana' o kojima nam danas pricaju bajke.. Zato meni svaki vojnik isti od Misica do Mladica. Preporucujem blogerima/blogerkama kad se sledeci put nadju pred malim ekranima dok RTS emituje jos jednu od bezbrojnih repriza o velikim srpskim ratnicima koji su slavno dali tudje zivote za otadzbinu da pri sebi obavezno imaju ovaj koristan tekstic.

Slusaj amo, vojska je najnazadniji deo drustva.....

Za koji smo krasni kurac mi onda ovde i šta mi da branimo, kad ništa nije naše!? Pizda im materina! Pa šta mi plaćamo toliki porez, kad je tuđe!? Jel tako?

..Taakoo jeee!...Covek je je bio genije...Svako od nas, u danasnje vreme, kad razmisli docice do tog zakljucka...Koga smo i sta smo mi sve branili da bi dosli do toga da, gde god se nalazimo u Srbiji, stignemo do nekog granicnog prelaza najvise za dva sata...

Jebo te ko te dao!

Djed Spasoje, caletov stric, po porodicnom predanju, stigao u Ameriku kao drugi Brajushkovic, za starijim bratom, do pola Titanikom a od pola plivajuci(?). Ono, dodushe, zena ga (moja) trazila u spisku putnika kad je sa decom bila na nekoj izlozhbi ovde u The Field Museum pre koju godinu i nije ga nashla. Opet, da l' beshe da nisu pravili spisak putnika trece klase ili im je bio nepotpun, ne secam se. Bilo kako bilo, stigao je nekako u Ameriku taman na vreme da se osushi i onako suv vrati natrag kad su pocheli balkanski ratovi. Da sluchajno sta ne propusti. Chim su se ratovi zavrshili evo ti njega natrag u Americi, ovoga puta na sigurnom i suvom, u apsani zbog, chini mi se, nekakvih demonstracija. Zadrzhashe ga malo poduzhe pa ne stizhe na vreme, Kralj Nikola ga prestizhe sa predajom dok je bio na pola puta tako se jedva nekako prikljuchio ovaj put Srpskoj vojsci na Krfu. Ako su mu promakli Mojkovac i Albanija nije zato vala Solun. Posle ga Kralj Aleksandar naseli na Kosovu, zli jezici kazu nebi lepo biolo da hapsi Solunca i Dobrovoljca zarad komitske shurevine. Taman da se ozeni i ostavi zenu sa jedinim detetom i (po treci put) ode u Ameriku na pechalbu. Ovaj put se zadrzao na sigurnom i suvom malo duze, nije imao pametnija posla nego da se uchlanjuje u Socijalistichku partiju Amerike. I josh mu na kraju boravka USofA uruchi besplatnu (i u jednom pravcu) kartu za kuci. Da ponovo vidi zenu i dete. Ni tu ga pundravci nisu napushtali pa reshi da se uchlani u KomPartiju. I tako mi Caletu spasi zivot. Jer i njega preporuchi za prijem pa ga Kralj Petar II (caleta mi) poshalje na zasluzheni radni odmor u nekakav logor na Homolju. Gde mi cale zakachi tifus i nekako prezivi. Sto mu posle dobro dodje kad je ranjen prelazio Neretvu sa tifusarima. Nego pusti sad caleta da vidimo sta je sa Spasojem. Nishta narochito, kad vec nije propustio prva tri rata sto bi sad propushtao cetvrti. Za sve cetiri godine nije imao nijedan neopravdani. Tu ga vec malo godine stigle, rane sezdesete, pa se primirio i olenjio. Taman toliko da ga u njegovoj 86-toj, u vreme najvecih Kosovskih Sloboda, odmah negde iza 74, izbace iz partije zbog nedolaska na sastanke. Zli jezici kazu zato sto je bio Naseljenik a partiju naglo popunili starosedeoci pa da ne smeta. On sam je pricao samo ovo poslednje, Ada pushti jadan, vidishli koje su mi godine dje cu tamo da im smetam. Umro je u devedeset drugoj, od tuge za sinom jedincem...

Tamo te 1940 - te godine.... Sad razumem (ne razumem - nego "razumem" ) šefa moga brata koji im na profesionalno pismo odgovara uvredljivim rečima - skoro istim koje se ovde pominju.... Kulturo,eve me.... (Manda u predstavi za jednu Novu godinu)....

слушај овамо
- у свим ратовима бившим а (недајбоже) и будућим аршини учесника су разврстани у 3 дефинисане категорије . . . шта ће неучествовањем изгубити, односно штаће учествовањем добити , и они коима се јебе за обе претходне.

и то је то.

Veoma dobar ulov, zajedno sa komentarima. Mozemo steci kvalifikovane utiske o mnogima ukljucujuci i o narodnom osecanju Dalmatinca Mazuranica. Problem je sto nasa proslost nije dovoljno osvetljena u skolskom sistemu pa su mnogi blogeri u mraku.

Evo jednog komentara na tekst.

Primetili ste da se nekoliko puta pominje Sv. Jeronim. Zasto bas njega spominje narod?

To je onaj isti svetac koji je preveo Vulgatu tj.prvi prevod jevandjela na vulgarnom tj. narodnom latinskom jeziku.
Rodjen je kod danasnje Bosanske Gradiske (ako nije preimenovana u Srpsku do sada). On je tema mnogih slika od Boschovih do Direrovih.

U slovenskoj istoriografskoj, crkvenoj i narodnoj tradiciji, tu ukljucujem cesku, poljsku i srpsku i druge, Sv. Jeronim je Sloven tj. NAS covek. Tako su smatrali i Akademici u 19tom veku. Tu tradiciju i znanje prekida rastuca dominacija germanske istoriografske paradigme koja dominira u centralnoj Evropi i NAROCITO u Rusiji zbog importovanja nemackih akademika.
nastavicu...