Izgubljeno dete uvidja ambise predstojećeg života (epilog)

Bili smo na putu. Sve smo videli. Sebe smo videli po prvi put. Pardon...videli smo jedno drugo.

Ja sam se skrivao, opet bežao u dim, ti si znala. Negde u senci crkve sam strepeo za sopstveni život, čekajući odgovor. Spreman sam da se pokajem, da odbacim sebe, da razapnem ego...

Je l' zna neko da mi kaže u kom trenutku u životu je shvatio da je postao čovek? Umorio sam samog sebe, ja sam od onih što hrle u optimizam naglavačke. I puno razmišljam...

Obećao sam da neću, ali šta ako se ponovo budem krio u dimu? Previše pitanja... 

Znam da sam uspeo da srušim celu tvrdjavu za koju sam sebe smatrao, ostale su ruševine zidova koje me ogradjuju i sprečavaju da i dalje vidim ceo svet koji želim da spoznam. Veliki deo mog života je od danas završen. Ovo je samo manifest moje duše, nekoga ko više nije dete, ko to ne želi da bude, koji želi da razume, i da ga razumeju. Nema sutra, nema juče. Nema ni ambisa.

Stara dosadna pesma

'Why go home?'

...milosti puna...