Програмске песме Лазе Костића

Лаза Костић генерацијама ужива статус једног од водећих српских песника, драматичара, омладинских идеолога, бораца за народно ослобођење, изузетних интелектуалаца које једна нација не рађа, већ дарује. Истовремено завереник, предавач, расколник од владајућих политичких струја, посвађан са вером и аскетски везан за њу, у целости предан лепоти и фасциниран голом ружноћом, чини се да Костић једину свој пун интегритет остварује као песник-мислилац: надахнути гигант који се не устручава да своје песничко вјерују претапа у најсмелије облике истинске поезије. 
Његова мисао, његова теорија света, изнесена у две филозофске књижице, дуго је била ниподаштавана као песничка мистификација и интелектуаална измаглица напрегнутог ексцентрика. Савременици су, све што је Костић радио и урадио олако схватали и проглашавали тлапњом и бесмислицом, претераношћу и акањем. Међутим, Лазина теорија света и лепоте у њему, естетичка основа лепоте и задатак песника да ту лепоту оваплоти, спадају у значајне прилоге европској мисли XIX века. Песникова доктрина, заснована на дубоком проучавању и оштроумном запажању, није само нека овлашна ћуд размаженог песника: она даје снагу и стабилност читавом песничком делу.
Генеза Костићевог интелектуалног развоја остварује се кроз филолошко и философско настојање да лепоту објасни и у лепоту зарони – изнад свега античку. Грчки еп, грчка лирика, грчка драма, грчка философија, били су му не само прва љубав, већ трајан узор. Један је од првих који схвата да сваки међуљудски однос, на скали од најмрачнијих, инцестуозних, крвничких, до скоро неубедљивих у свом чистом алтруизму и чистоти, постоји и опеван је у класичној грчкој трагедији, брижљиво препознат и артикулисан. И само рвање са Хомером и нама тако незгодним хексаметром није га напуштало од гимназијских дана па до старости.
Предавања и говори Костићеви (поменућемо говор 1877. у бечком Научном клубу, који је Лаза одржао на немачком – репрезентативан у смислу изношења уско српске тематике на германском латинском), рађени су по принципу не само грчких, већ и латинских беседника. Вођење, кључне тачке, аргументисање, излагање Костићево, одаје доста од логичности и реторике класичних писаца. Тежња да од наше народне епске традиције створи националну митологију у бити је такође паганско-античка.
На богатој античкој традицији, прожетом најчистијим опсервацијама и практичним применама и обрасцима основе лепоте, гради се и Костићев естетички Пантеон. Таква основа, уз непрестано усавршавање и асимилацију најмодернијих учења из различитих области, од медицине и ботанике, до логике и упоредне лингвистике, а надахнута особеним сензибилитетом за крвоток и дах свега што нас окружује, рађа филозофски систем који би, и да није увек изнова и изнова потврђиван самом уметношћу, нашао заслужно место у српској филозофској мисли. Поред Јолеса Андрејевића, професионалног естетичара (уз сво разумевање за Јолесов пионирски рад у нас, не можемо се отети утиску да његово мисионарство остаје у оквирима филозофа-епигона), Костића слободно можемо сматрати првим естетичарем међу Србима. Критикујући Дарвина, Хекела, Спенсера, Нодијеа, не либећи да се подсмева и Гренту Алену, првосвештенику физиолошког естетицизма, Лаза се ставља у ред светских стручњака.
На основу два филозофска списа која је објавио, Костићеви тумачи су препознали у њему древног ловца на почетне основе свега. И заиста, чини се да за Костића врховни закон представља укрштај, прожет античким терминима хармоније и симетрије. Велика поезија и настаје као плод укрштаја, маште и разума, мозга и срца, поезије и филозофије – укрштаја који је материјализован у антиномијама које загорчавају живот, а у уметничком делу постају хармонија и симетрија. Такав принцип Костић оличава у својим песничким делима, и сасвим разумљиво, такав принцип и постаје снажан разлог за сукоб са цветом српског песништва друге половине деветнаестог века, са свима чији песнички доживљај не одговара дораслој моћи разума, где једноставно речено, нема укрштаја.
У анализи Костићевих песама које подупиру тај , за врхунско песништво битни укрштај поезије и филозофије, требало би кренути хронолошким редом. Стога је »Певачка 'Имна Јовану Дамаскину«, написана када је Костић био у 24. години живота, интересантна и са књижевно- историјског гледишта, јер показује да је он већ тада носио у себи замисао укрштаја супротних сила као основног космичког закона. Његов филозофски правац одговарао је у потпуности законима његовог мишљења, које је опет, изражено у његовој поезији, која као и његова филозофија, обухвата полове. »Имна« у целини врви од укрштаја: студен и пламен, свест и подсвест, бескрајност и близина, дуго ћутање и изливање беспримерног богатства. Космички закон, укрштај и склад супротности оличени су у прастаром симболу – богу, који још код Хераклита (Костићевог омиљеног античког филозофа) представља и ноћ и дан, и зиму и лето, и рат и мир, и ситост и глад. Супротности се у песми постепено шире: прво је довољан један ред да их обухвати, затим се шире у два реда, па у четири; најзад, у осам редова, у две строфе, да би се у завршној строфи есенција сабила у најкраћи израз:
Богу зефира, богу олуја
Господу сфера звучнога мâ
Богу славуја и богу гуја, 
Господу тутња громовима:
Ти, клетво земне омане,
Ти, песмо небних снова,
Однес' му, свети Јоване,
И гласе наших бола!
- - - - - - - - - - -

Ниједан песник није непосредно ближи Хераклиту од Лазе Костића у овој песми; са разликом што Костић не подлеже фатализму живота и смрти где тријумфује живот – тежиште је на узајамној условљености ропства и ослобођења, са крајњим тријумфом ослобођења. Иако се у дну, у позадини и даље води борба супротности, ослобођење је свеобухватно обећање.

Поезија је по Костићевом мишљењу бесконачно кружење између два пола. У њеној жижи, у стваралачком грчу, сукобљавају се и разрешавају супротности искуства и фикције, нагона и интелекта, рационалног и ирационалног. У својој Књизи о Змају, Костић износи став да песнички занос није ни јава ни сан, већ неко треће стање душе, најдушевније стање. 

»У обичних људи иа два главна душевна стања: јава и сан. У необичних, особито песника и уметника, има још једно треће, то је – тако бих га ја назвао – занос, инспирација. То се стање разликује од оних двају обичних највише тим што је чисто душевно, док су она два више живчана, мождана, те се зато налазе и у животиња, па чак и у неког цвећа. Зато је, у здравог чељадета, и редовна, периодична, засобица јаве и сна. А занос, овај здрави, песнички занос, долази изненада, на махове... У песничком заносу не престаје свест, не гаси се воља, само што свест постаје другарица, управо службеница заносу, па га служи и кад је занос престао, тек после прича како је било.« 

Песма »Међу јавом и мед сном« најексплицитније показује Костићево схватање песничке инспирације, заправо објашњава процес настајања уметничког дела. Уводне инвокације на почетку сваке строфе (срце моје самохрано; срце моје, срце лудо, срце моје, срце кивно) изражавају песникову свест о беспоштедној војни срца и разума, у којој срце оличава ванвременску, неукротиву снагу. Степеновањем атрибута те суицидно-животворне силе (самохрано, лудо, кивно) отвара се један однос амбиваленције који песнику задаје велике јаде. Разум је једина противтежа срцу, онај катализатор који ће дамарима живота улити смисао и ред. Притом Костић не прижејкује зауздавање и кроћење срца – он их једноставно претпоставњља у антонимијском пару који би требало да форми целину. Једину у таквом антагонистичком споју, срце и разум успевају да буду контролори једно другом, али у најбољем смислу, лишени било какве рестрикције.

Песников очај због тобоже апсолутне доминације срца над разумом поседује извесну дозу стваралачког мазохизма, и попут фолклорних механизама - коме прети опасност од вукова надени му име Вук – придаје срцу разорну и неконтролисану снагу. Он заправо само жели идеално лоцирање сусрета две најјаче силе – прижељкује терен на коме је укрштај неспојивог могућ – треће стање, ничију земљу, чудесне пределе између сна и јаве. Сама песма постаје метапоетска, собом доноси одговор који песник тражи, самим тим што домаша највеће поетске домете.

Срце моје, срце кивно
убио те живи гром!
што се не даш мени живу
разбрати у плетиву
међу јавом и мед сном! 

Лаза Костић свим својим бићем, разбраја плетиво и недри песму несвакидашње дубине и лепоте. Показао је да није довољно записати сан: треба га преобразити у јаву, отелотворити га. Требало би учинити да сан оживи, да у њему буде све као да се заиста збива. То није ништа друго до уношење рационалне интервенције у поетски материјал, поетске организације тог материјала у коначан облик.

Основно начело, на коме гради цели свој поетски свет – укрштај, преплитање, Костић изванредно остварује и у, по многим проучаваоцима његовог дела најбољој песми, »Спомен на Руварца«. Остваривши пуну синтезу властите филозофије, завидне ерудиције, песничке аутентичности и смеле, у специфичним условима (песма је испевана поводом трагичне и преране смрти песниковог интимног друга) црнохуморне ироније, Костић налази начина да споји различите елементе на много супериорнији начин од такође ироничне, али одвише експлицитне песме »Над Костом Руварцем«. Основни преплет је између једног биографског повода помереног у сећању и замишљеног лирског Ја. На њему се граде остали преплетаји, који нису једноставни спојеви различитих алтернативних поставки, већ проблеми и виђење духовне ситуације времена. Смењивање, заправо мешање више јеванђеоских слика, чији паралелизам омогућава наткриљивање појединачне судбине која је у срцу песниковог доживљаја, доводе до постављања кључног питања о васкрсењу. На тој тачки – где је васкрсли костур најпозванији да искаже истину, ироничним испитивањем се магични circulus vituosis (костур одговара на питање о васкрсењу зато што је питање постављено управо због постојања поузданог сведока, костура самог) отвара и кристалише у оригинално песничко решење. Оваква палимпсестна структура песме се одржава у равнотежи својих разнородних елемената само зато што је иронија преузела на себе да посредује између њих. Иронија је плод разума, то специфично везивно ткиво које ће да оствари синтезу и коначан облик. Иронично Ја мора да се поигра са потпуном увереношћу у бесмртност душе, оно говори о телесном као о небитном, што је у складу са поимањем мистичног пута ка души, али потпуно супротно на основно осећање у песми. Раскол између осећања света, у коме неизвесност доминира над извесношћу када се појави питање о васкрсењу, иронијом се повезује у супериоран став над патетичним поимањем света. Остварени укрштај разграђује последња питања самог живота.

Поезија лазе Костића је један од најбољих примера сагласности једне високо интелектуалне, филозофске поетике и самог дела. У њој је смисао најдубљег космичког закона укрштаја супротности нашао плодно тло и уметничко оваплоћење. Таква поезија приводи човека крајњем филозофском решењу светске загонетке, одводи на врела почетака свега, кладенце на којима се међу првима мио титан, Прометеј, несуздрж, песник-мислилац, Лаза Костић.