Zvalo me iz škole. U formi učitelja fizičkog. Koji liči na onu bubu što klizi vodom. Obučen u belu trenerku. Elegantno mršav. Skoro iscrpljen. Nekada su učitelji fizičkog pod nosom gajili četke za cipele, bilo ih je ar u leđima, rukama dlakavih nadlanica su mogli sneg da lopataju. A sad, druga priča.
Ovaj dotični, kad mi se javi glasom šumske vile providnih krilaca, meni dođe da se rasplačem i da ga usvojim. Da mu skuvam pileću supu, očešljam ga glanc na razdeljak ki kraljića i da ga utešim ponavljalicom »neka, pusti ih«. A i ime mu vilinsko – Lorin. Što je još uvek bolje od ovdašnjeg običaja da se sinovima daje ime Nastja. Kad, recimo, ovdašnji poznati fudbaler Nastja koga skrši po terenu, ja se živa zaprepastim, ko bi od Anastazije očekivao takve manire...
Nego, 'de sam stala...da, grešni učitelj nema sreće, dobio je ovog mog razbojnika da mu bude razredni. Mada ni dotični nije baš naivan, nedostatak četke za cipele i genetski nenasleđenog ara voli da nadoknađuje pridevima koje kači deci. Da bi posle mogao da se čudi što mu deficitiraju prosvetni efekti.
Ipak, pomenuti nije uopšte tema ove priče, više kolateralna šteta. Tema je moj kućni stršljen, Mali sin, koji je i bio tema poziva. Vilenjak mi je, baš u kišan dan, sa pritiskom u podrumu, odjecao da se moj bilmez opet potukao. Ne nije samo on kriv, izazivao ga onaj drugi, napao ga, fasovali obojica. Dakle, lepo mi je zlo. Sto puta sam mu objašnjavala »Ne razgovaraj rukama«, džaba. Rodilo se sa takvim terijerskim nagonima, da je to čudo jedno. Ne pomaže ni što u kući, već skoro dve decenije, sprovodimo isključivo miroljubivu, istaknuto nenasilnu komunikaciju. Pribegavamo smaranju, kao vaspitnom oruđu. Sve objašnjavamo, pričamo, ne stajemo. Džaba. Samo li nasluti da bi iko mogao da ugrozi njegov integritet ili sestrin, stršljen brže od svetlosti počinje da se bori za svoja prava. Ne mož' da ga savataš.
Za razliku od njega, mnogo gabaritniji Prestolonaslednik ima narav veverice. Taman toliko je i opasan. Do te mere da sam ga potkupljivala čokoladnim jajima da se brani kada ga napadnu. Nije pomagalo. Za to vreme, ova pegava napast mi život krati. Narav mu k'o da jede petarde. Shvata samo onako kako mu nalaže karakter poskoka.
Pre tri-četiri godine sam dobila osećaj da je konačno ukapirao. Nakon podužeg predavanja na temu »Na reč odgovaraj rečju, a ne rukama, ako te napadnu brani se«, kada je prilikom mog osamnaestog ponavljanja, Mali sin već počeo da klima zaspano glavom držeći prst u nosu, pomislila sam da je konačno kapitulirao i shvatio da je legitimna samo samoodbrana. Za dva dana mi je uprizorio demanti. Pojavio se sav izdrpan i prljav.
- Zabranile mi učiteljice da igram fudbal dva dana u školskom dvorištu.
- Zašto?
- Potukao sam se.
- Zašto?
- Igrali smo fudbal i namerno me spotakao. Vidi kako sam razbio koleno. Još došao do mene i rekao mi da je namerno...
- I?
- I onda sam ja ustao, jurio sam ga, stigao sam ga i branio sam se.
Tri nove bore su mi se nakotile na čelu, dok sam pokušavala da objasnim svom predatoru da ne možeš nekog da juriš da bi se branio. Što njemu nikako nije bilo jasno. Kao ni samoodbrana u meri u kojoj si napadnut. Sve što sam imala da mu kažem je na kraju bilo: »Dva dana kod kuće da razmišljaš, nema napolje, operi to koleno i tako ti i treba.«
Eno ga tamo u sobi, izgrebanog lica. Najviše ga pogodilo što ga je neko udario u lice. Lepota mamina šminkerska. Pokvario mu pege plavom podlogom. Upalio mu ono muško dugmence za legendarni refren, sa kojim se valjda svako muško rodi: »Nije to ništa, da vidiš tek njega«.
Lepo mi je zlo. I kiša pada ne staje. I pritisak mi pao pod kolena. Još i ovaj razbojnik...Gledam ga dva dana i mislim se kud li mu dadoh ime Vuk? Da l' bi bio bolji da se zove Olivera? Ili bar Nastja?
Kad je bio mali, plakao je zavijajući, glavom podignutom ka plafonu. Sedeći na podu iza fotelje. Slučajni gosti koji su tome imali ponekad čast da prisustvuju su se, bez obzira na versku opredeljenost, zaprepašćeno krstili. Mi smo se navikli. Kao i na to da se njegova vučja narav i običaj da pokazuje zube i kad ih je imao manje od prstiju na jednoj ruci, promeni onog trenutka kad ugleda žalosnu scenu. Nikada nije voleo Diznijeve crtane, jer u njima ili nema mame ili ista strada u prvih pet minuta. Ni priču o Crvenkapi. Plakao je gledajući promo-spotove, prirodnjačkih tv kanala, za zaštitu životinja. Nežan je kao svila sve dok ga neko ne takne. Tada mu se skupe one pege k'o roj pčela, stisnu metlaste trepavice i vučjom brzinom kreće u napad. I trubi i pričaj, džaba.
Promenio je dlaku. Promenio je i zube. Ali, ćud kanda nikada neće promeniti. Vuk je Vuk.
