Sta sam duzan?

Mogu ja da volim neku birtiju mnogo, da mi je draza od rodjenog doma. Da radije idem tamo nego kuci. Da tamo spiskam celu platu. Da iako me konobar ponekad ukrade i ne bude bas uvek ljubazan a da ja opet dodjem. Moze ponekad da i stolnjak bude uflekan a da na casi vidim trag karmina neke preljubnice od juce. Mogu da podnesem i da u toj kafani i pice ponekad bude razblazeno, cene uvecane, kafa malo hladna a pivo malcice toplo. Mozda je ta kafana napravljena bas tu...bas tu gde sam nekad prvi put poljubio curicu iz drugog odelenja....gde smo se sa drugarima prvi put napili...bas tu gde sam u senci ogromnog platana drhtavim glasom zaprosio jednu devojku...i gde sam plakao kada mi je bas ta devojka rodila jednu malu bebu. Mogu da taj komad zemlje volim vise nego svoj zivot. Ali .. Ako dodju neki novi gazde kojima ce uvek biti malo to koliko im placam a uvek mnogo to sto mi daju, a ako njihovom kafanom pocnu da paradiraju gosti koji je ne postuju, ja tu vise nemam sta da trazim. Jednog dana konacno cu porazen i postidjen da ustanem sa stola i da pitam: "sta sam duzan, da platim". I da odem...i da se nikad vise ne vratim tamo....nikad vise...

Rodjen sam 1973. u zemlji koja se tada zvala SFRJ. Iste godine kada sam posao u skolu je pandrknuo "najveci sin nasih naroda i narodnosti" ali smo ipak u skoli od upoznavanja sa uciteljicom do, maltene, maturskog bala bili "dojeni" NJegovom demagogijom. To su sve stvari o kojima se vec decenijama razgovara i raspravlja i tema je vise nego prezvakana i odavno "pase", ali...ocemu se radi? Od Bukvara pa naovamo uceni smo da su za slobodu zivote dali najbolji sinovi ove zemlje (a oni najgori sto su ostali valjda su nam postali dede i ocevi), da zahvaljujuci njima "sada slobodno i ponosno koracamo ulicama naseg grada", da su oni polozili svoju krv da bi mi sada bili, jebem li ga sta, slobodni, sta li vec. Od samog pocetka niz tih prica mi nikako nije bio jasan, da li su zaista najbolji poginuli a najgori ostali da nam budu preci, da li bi mi sad bili robovi da nije bilo njih, da li ne bi mogli da "slobodno koracamo"?
Svejedno, bilo kako bilo, bio sam premali da bih to ukapirao, ali ono sto je ostalo kao eho u mojoj glavi odzvanjao mi je poput nekog prokletstva..."oni su nam dali, oni su za nas uradili...." dakle mi smo duzni, jel? U prvom osnovne bilo je da smo duzni "da marljivo ucimo i radimo, da budemo dobar i veran drug, bla bla bla" (zaboravio sam pionirsku zakletvu, bas cudno, a skoro je bilo), i jos smo se zaklinjali u to. Ej! Sa sedam godina mi smo se vec zaklinjali!! Toliko smo valjda puno bili duzni da smo i pored teske maloletnosti morali da se zaklinjemo.
Kasnije, kada su nas "primali" (namerno navodim PRIMALI jer nas, u stvari, niko nije primao vec nas na silu terao) u, kako se bese zvalo, omladinsku partiju (mladih komunista) ili tako nesto opet smo morali da se kunemo (da sa njegovog puta ne skrenemo) jer su nasi vrsnjaci u ratu vec prolivali krv i ginuli (k'o kurir pete cete).
Vec u drugom srednje otadzbina (kako monumentalna rec za onakav krsh od zemlje) nas je pozvala da joj vratimo dug. Sa sesnaest godina zavedeni smo u vojne knjige "indzijele" i time sebi obezbedili priliku da cim se pripuca da i mi casno poginemo da bi sutrasnje generacije mogle da "slobodno koracaju ulicama". Jos nisam ni zavrsio srednju, jos uvek sam se macevao sa Salingerkom oko keca iz matematike poziv da "vrnem" dug otadzbini je stigao.
I tako... u nedogled...
Zabolele bi me ruke kad bih trebao da navedem jos koliko puta je "otadzbina" trazila da joj vratim dug. Jer je svaki put bilo sve intenzivnije i cesce, "otadzbina" je sve cesce trazila da joj vracam dug i svaki put je ta kamata (ili glavnica, samo djavo licno zna sta je) bivala sve veca. Prvo vojne vezbe, pa malo ozbiljnije vojne vezbe, pa moguce ratne vezbe, pa na kraju i sam rat. E, tad sam rekao dosta! Jednostavno bacio sam pusku i ostale alate za vracanje dugova otadzbini i rekao NEĆU. Hapsite me, streljajte me ali ja vise nemam i ne mogu da dam. Mogu da dam i svoj zivot, OK daću i njega. Ali nemojte da mi trazite i tudje zivote, to ne mogu da platim.
I tako...tuzna i ruzna prica..ne bih sada da pricam nju..nikad je necu pricati...verovatno nikad.
U medjuvremenu smo uspeli da "s NJegovog puta skrenemo". Brzo smo skrenuli, samo dvadesetak godina kasnije. Sta je to dvadeset godina na lenjiru istorije. Mrvica. Novi vodje sa cijeg "puta ne smemo da skrenemo" su dosli. Mnogo su lepsi bili, doterani, pametni, skolovani po instranstvu, sa svetskim manirima. I lepo su pricali, i mi smo sve verovali, i opet smo bili spremni da damo svoje zivote da "slobodno koracamo". Nisu nas punili mrznjom, naprotiv, govorili su kako su svi dobri i bolji od nas, i kako trebamo na sve druge da se ugledamo osim na nas same. Usta su im bila puna demokratije i brige za sve nas. Za manjine, za obojene, za razlicite, za drugacije, za pedere, dzankije, sektase (ne secam se da li su nekad pomenuli i Srbe...hmmm, verovatno mi se TV bas tad kvario).
Ja se nisam mnogo sekirao za pomenute o kojima su se oni brinuli, mene je samo jedna stvar brinula: sta sam sad pa njima duzan? Nista nisu pominjali, nisu govorili da treba da polozim zivot zarad nekog mog duga, nista. I ja na trenutak pomislih, konacno! Nisam vise duzan! Konacno pocinje zivot! Jes da mi je vec tries' i koja al nema veze, bolje ikad nego nikad. Al ne lezi vraze...
Sa mracnog "komunjarskog" radnog mesta brzo sam otisao jer to je "rudiment" proslosti,nesto ruzno sto ionako mora da nestane. I ja sam se pomirio s tim. OK idemo dalje. Iz mracnog komunjarskog sistema uleteo sam u njihovu sarenu lazu zvanu kapitalizam. Na srpskom jeziku kada kazete kapitalizam mislite na robovlasnicki sistem u kome indijske parije izgledaju zasticene kao beli medved u odnosu na radnika u tom sistemu. Ali dobro rekoh, proci ce to brzo, bice bolje.
U robovlasnickom sistemu izdrzao sam par godina. Dotakao sam dno zivota i doziveo najteze poraze u zivotu kroz taj sistem. Nikako mi nje lezao. Nikako nisam mogao da se uklopim u sistem u kom moram da, zato sto kuci imam malu bebu i zenu studenta, trpim da neko brise patos mnome, da na meni leci svoje komplekse. Eto, nije mi islo. Ali dobro, i sam sam glasao za to pa se nisam ni mnogo bunio. Rekoh sebi, okreci drugi list. I tako i bese.
U mracne vode preduzetnistva upao sam 2006.godine. Ja i supruga, sa ustedjenih 100 evra i sa nadom da ce mi moji prethodni robovlasnici vratiti mojih krvavo zaradjenih 500 evra (mislim da ne mora da napominjem da nikada nisam dobio mojih 500 krvavo zaradjenih evra). I sa nadom da dolaze bolji dani.
Tako smo poceli.
Polako posao je isao, trudili smo se maksimalno. Radovali se svakom dinaru koji smo zaradili. Sa osmehom docekivali i ispracali svaku musteriju. Biznis se razvijao a nasa mala firmica se sirila. Stekli smo dovoljno para da se malo "skucimo". Imali smo dovoljno da mozemo da investiramo u nesto sto je neprocenjivo, dobili smo Milicu. Sve je bilo kao u bajci. Godinama niko nije pominjao nikakve dugove. Mislio sam da je konacno to to. Konacno vise nisam duzan otadzbini vise nista sto "slobodno koracam ulicama grada". Ali...
Novi "putevi sa kojih ne smemo da skrenemo" su postavljeni na novim postulatima. Na postulatima Novog svetskog poretka - na novcu. Nekoliko godina ja to nisam primecivao, nekako mi je taj mac lagano prolazio kroz utrobu a da nisam ni osetio kada mi ga je neko onako kukavicki, uz anestetike zvane demokratija i Evropa, zabio s ledja. Tek kasnije je pocelo da boli. I to jako.
Svakim danom postajem sve svesniji da sam, ocigledno, jos mnogo duzan. Svakog dana je novi porez, prirez, zarez. Poskupljenje, kriza, nivelacija, devalvacija, fluktuacija...I svaki put ja platim. Jer ja sam duzan. Da nije NJIH ja sad ne bih mogao da "slobodno koracam njihovim bankama i raznim upravama i direkcijama". I sve vise sam kao onaj lik iz Kafkinih romana. Vodaju me po raznim mracnim i duvanskim dimom natopljenim sluzbama i kancelarijama, tuze me i utuzuju, naplacuju i prninudno uzimaju svoj deo. A ja izgubljen, ne znam ni za sta sam kriv ni sta sam skrivio samo vicem "nisam kriv". Branim se a ne znam ni od cega ni zbog cega se branim. Ali eto, to se mora, jer da nije njih ja ne bih ni postojao..tako kazu. A svaki dan neki njihov hohstapler kupi neku kucu, stan, lokal, novog dzipa. Ili pola planine, pola grada. U mom kraju za to imaju poslovicu "dala baba dinar da udje u kolo, a sad daje pet da izadje ali ne moze".
I tako...opet sam duzan...
...nemam pojma zasto..ni koliko...ni kome...
Nista ne znam ... a moracu da saznam..
Jednom svugde dodje fajront...i u onim najgorim birtijama ima fajronta....i onda gazda kaze, sta je ko duzan...
I ja cu morati da saznam ... konacno..

Sta sam duzan ???

Hajde gazde!! Recite sta sam duzan.

Mogu ja da volim neku birtiju mnogo, da mi je draza od rodjenog doma. Da radije idem tamo nego kuci. Da tamo spiskam celu platu. Da iako me konobar ponekad ukrade i ne bude bas uvek ljubazan a da ja opet dodjem. Moze ponekad da i stolnjak bude uflekan a da na casi vidim trag karmina neke preljubnice od juce. Mogu da podnesem i da u toj kafani i pice ponekad bude razblazeno, cene uvecane, kafa malo hladna a pivo malcice toplo. Mozda je ta kafana napravljena bas tu...bas tu gde sam nekad prvi put poljubio curicu iz drugog odelenja....gde smo se sa drugarima prvi put napili...bas tu gde sam u senci ogromnog platana drhtavim glasom zaprosio jednu devojku...i gde sam plakao kada mi je bas ta devojka rodila jednu malu bebu. Mogu da taj komad zemlje volim vise nego svoj zivot. Ali .. Ako dodju neki novi gazde kojima ce uvek biti malo to koliko im placam a uvek mnogo to sto mi daju, a ako njihovom kafanom pocnu da paradiraju gosti koji je ne postuju, ja tu vise nemam sta da trazim. Jednog dana konacno cu porazen i postidjen da ustanem sa stola i da pitam: "sta sam duzan, da platim". I da odem...i da se nikad vise ne vratim tamo....nikad vise...

Ima jos kafana..mozda...neku mozda zavolim...Ali to je samo kafana...

Bojim se da dolazi dan...da ustanem sa svog stola...i da pitam velike gazde..

Sta sam duzan??

Dajte da platim ... pa da se razilazimo...dosta je bilo...