Kraj 1944.

Vid' ti nje! Kuva kavu u mrak, vuče to njeno sokoćalo, znam ja saće da sedne pa da pripitkuje... Ajde, šta sad oćeš da ti pričam? Oću, što da neću, za drugo više i nijesam...

Gost autor: baka Evdokija

Oktobar 44-te, ravno je četri godine kako sam kod oca. Rat je već na kraj, poneki se i vratili iz logori i zarobljeništvo, od mog Mitra mi stiže pismo da je u neki izbjeglički kamp i da ga čekam za koju nedjelju da mi dođe sa sanitetski voz. Javljaju da još gde gde ima četnika i bandi, ali već lakše se diše i malo se narod primirio, lakše se spava.

Taj mi mjesec stiže i poruka od mog Danila, laka mu crna zemlja, da je bolan i na umoru i da dođem. Svatila sam ja odma, kad je pisalo da ja dođem, da decu ne vodim. Još su bila zala vremena, nije za put ni ženi samoj a kamo i decu. A moj otac kao lud, ni da me prati ni da mi brani, al' prelomi pa mi kaže, Danilo ima samo Mitra, drugu decu uzo višnji i oni prvi rat, ajde ti, spremi suve rane i idi, možda ga i nađes živog.

Tako se ja spremim. Napekla mi majka leba, tri pogače, napunila bisage suvim paprikama, jevrejskim jajima, malo suvog mesa, a oco mi dao pet dukata, tada se više nije znalo koje pare vrede, a zlato uvek ima cenu. Pa odem u Crveni krst u Jagodinu i kažem kako je, da moram u Crnu Goru.

A i ovo moram da kažem. Tada je u Crvenom krstu radila Cana Babović, ona je bila neka vlast tamo, a ja sam znala da je njojzi sin u Rusiju, da ga tamo poslala da mu glavu sačuva što su ona i muž bili komunisti pre rata, znala sam da je dušna žena i da će da pomogne. Pa odem u Jagodinu, vidim, došli tu razni sa najgore muke, gladni, bosi, goli. A meni moja muka najgora, moram Danilu, sve mi ono kako me pazio pred očima. Uđem tamo, kažem koja sam, šta mi je muka, vidim, oni će mene da vrate kući, pa viknem malko, ja sam Mitra Bjelopavlića žena, kuma Buda Tomovića, on vi je bio komandant i komesar i komunista u Crnu Goru, idem Danilu što vi je krio pisma i panflete pre rata, a zovi ti Canu i kaži ko ti je u kancelariju, pa nju pitaj što ćeš sa mnom! Znala je Cana i Buda i mog Mitra, što im je rekla ne znam, ali drugi dan ja na kamion, pa u Crnu Goru. Davali me sa jedan kamion na drugi, i za dva dana ja dođoh pred Bjela polja. I nemoj to više da ponavljam, nije Bjelo polje, no zaselak, 7 kuća je bilo, više ga nema još od 54-te, a zvalo se Bjela polja, Poljice, kako oćeš.

Kad sam došla na puškomet do kuću, meni nešto pripalo muka. Setim se ono 38-me, kad me Mitar doveo prvi put, kako je bilo dvorište, pa štale, kuće... Sad sve propalo, opalo, kapija kriva, ograde nema, nije je valjda nesretnik ložio u nevolji. Dim iz odžaka, nema šta da ga vidiš, tanak, neka trava nikla po krov, a korova i divjake puno dvorište. Klecaju kolena, a neka me snaga ponela, potrčim... Gurnem vrata, moj dobri Danilo leži na oni krevet u sobu, strina Dujka što me porađala sedi uz vatru i nešto mu broji. Kad me video, sunce ga ozarilo, eto meni ćeri Evdokije... plakala sam ko bijeno dete, plakala i za Mitra što mi ga nema, i za moju strinu Latinku što je umrla malo pre tog, i za sve muke što sam imala, sve me stislo i plačem ja kao mala... Kad se malo pogledasmo, vidim ja da njemu strinka Dujka valja ko i meni za porođaj, pa je polako ispratim njenoj kući. A ona, zmija nevaljana, pita me, de su ti djeca, nesretnice, jesi li koje sačuvala, kad te nema tolike godine da pitaš za ovu kuću. Ispratim je, mislim se, idi ženo s milim Bogom, još koju zlu reč ubiće te Danilo ko tuđu...

A kad već pričam, ona, ta strina Dujka, je bila udovica od Danilovog brata. Sitna, mala, spečena, obudovjela mlada, djete joj, sin, bio u desetu godinu kad muž poginuo u oni prvi rat, kuća joj je bila dole prema selu. A kad se sin oženio, pakostila je snai kolko je mogla, ništa joj nije valjalo i prijalo, a nije smela mnogo nego krišom, kad su same, jer pred sinom nije smjela. A još kad je snaja, Nena, rodila četvero muških jedan drugom do uveta, skroz se prozlila, pa kad gođ je kome trebovala ženska ruka, sin je slao u pomoć, da bi li se malo jadna Nena od nje odmorila i tišinu slušala. A živela je ko svaki skot, devedeset i kusur godina.

Tako ostali sami, dobri Danilo i ja. Ja izvadih malo ljeba i mesa, paprika, pa sedosmo da pričamo. Kazivo je da nije imao mnogo muke od Italijana, daleko je kuća i nisu ga mnogo dirali, ali je bolan već dugo i zna da mu je došao kraj.

Bila sam tu, kod njega, dva i po mjeseca, i sve sam poradila kako je trebovalo. Kazao je de je skrivnica sa mojim dukatima što mi oco dao za svadbu, da to otkopam i nosim kad ga saranim, i dovela sam i majstora da mu sklepa kovčeg pa smo ga turili u štalu dok nije vreme.

Umro mi je, moj svekar, na dan do Nove godine. Kako koje? Slušaš ti mene?!?! 44-te!!

Smrzla zemlja, a nema muških mnogo, saranismo ga sve po redu, ja i bratanac njegov. A od moje aljine sa venčanja sam sašila jastuk i pokrov, i sve sam ga obukla u oni odelo što je nosio kad je došao da me vodi.

Kad smo ga saranili, ja debelim ekserima zakujem vrata, umotam ikonu i kadionicu u maramu, spakujem što sam mogla poneti u bisage, a dve ovce i kravu spustim kod Nene u štalu, to je njojzi Danilo ostavio... Pa ajd kući...

A zaželela sam se i moje dece, Dragor i Divna su mi bili već peta godina...