Ante Marković- ponovo u Beogradu

Sudbina reformisti na balkanskim prostorima je da su završavali neslavno, bilo da su smenjeni, oterani, proglašeni izdajnicima, stranim plaćenicim, ili fizički likvidirani. Posle mnogo godina, dolaskom novih generacija obično im se, uz dužno poštovanje,  daje pravo mesto u istoriji.

Ante Marković je nesumnjivo reformator koji nije uspeo jer je hteo da ona SFRJ bude drugačija nego do tada, savremena , moderna, reformisana, ali su bili jači oni koji nisu hteli nikakvu Jugoslaviju. Bar to je, ako ništa drugo dokazao i besmisleni rat u kojem su skoro svi prošli gore zbog toga što su je rušili, umesto da su je civilizovano preuredili.

On je na vreme shvatio da Jugoslavija možda i nije bila najbolje, ali je svakako bila najmanje rđavo rešenje ali da je sistem  uveliko postao anahron, pokušavajući da ulepšavanjem neuspelog očuva privid savršenog. Umesto ulepšavanja, on se odlučio za odlučne i korenite reforme. Nije držao mnogo do ideologije, a izgleda mu je do bio veliki previd, jer je potcenio nacionalizam. Prevideo je da ideologija, čak i totalitarna, homogenizuje relativno, a samo nacionalizam- pogotovo uz pomoć religije- homogenizuje apsolitno.

Ipak, on je jedan odretkih na ovim prostorima koji je za života dočekao da s dužnim poštovanjem saslušaju, a može se od njega i naučiti.

Za kratko vreme koliko je Ante Marković bio jugoslovenski premijer ( mart 1989-decembar 1991.godine) zaustavljena je hiperinflacija, dinar je prvi put posle 2.sv.rata postao konvertibilan, inostrani je dug prepolovljen, a devizne rezerve povećane gotovo deset puta. Istovremeno su realno rasle i plate i penzije.

Kada je pre 20 godina predstavljao svoj program izlaska iz krize, Ante Marković je govorio o”novom socijalizmu”,a sada mnogi , kad govore o izlasku iz sveopšte svetske krize, govore o  “novom kapitalizmu “. Da li je to zapravo ono o čemu je Ante još tada govorio?Da, on je mislio na savremeni reformisani sistem koji neće praviti kapitalne greške kao što je to rađeno do tada u socijalizmu, niti socijalne, kao što to čini kapitalizam.

Sigurno je jedno- on nije bio ni dogmata ni demagog, već čovek sa vizijom i reformista. On nije prihvatao komandnu ulogu partije u privredi. Za razliku od vojnog vrha koji se opredelio  da brani partiju a ne državu, Ante Marković je mislio na sveopšte reforme i očuvanje države, sa ili bez  SKJ. Poznata je njegova izjava nakon raspada SKJ na 14.kongresu, kada je na pitanje šta će se sada desiti, hladnokrvno (da li baš ) rekao da se nije ni[tra spektakularno desilo i da država može normalno da funkcioniše.  Sigurno nije bio ni naivan ni neinformisan ali je bio do kraja optimista da reforme mogu pomoći izlasku iz ekonomske pa i političke krize. Drugi , međutim, nisu mislili tako i stvorena je neprincipijelna koalicija protiv njega, tako da je na kraju vratio mandat narodu. U Srbiji su ga orkestrirano proglašavali “srbomrscem i ustašom”, a u Hrvatskoj ga nisu hteli jer je on otvoreno rekao da”neće sa ustašama”.

Ante Marković je izgubio je bitku sa nacionalistima, dogmatama i demagozima, ali im se nije ni predao ni priklonio kao mnogi drugi. U vezio sa raspadom SFRJ kaže:

“Nije joj bilo spasa..Ko sve n ije vodio republike, koliko je tu bilo prstiju mafije,političkog podzemlja, nacionalnih i verskih turbulencija. Menije je , na primer, nuđeno da 1991.godine učestvujem u puču (nudio mu Veljo Kadijević). Odbio sam, jer je trebalo pohapsiti sve republičke istaknute političare osim Slobodana Miloševića. Nisam hteo da učestvujem u tome. Milošević se grno naljtio na mene, jer nisam hteo da smenjujem Ivana Stambolića s mesta direktora Jumbes banke. Mesecima nije hteo da govori sa mnom.  I Tuđman se naljutio na mene, jer nisam hteo da sarađujem s njegovim,kako sam mu u lice rekao, ustašama.»

Prošlo je već petnaest godina od završetka ratova, a Ante može dostojanstveno svagde da se pojavi i govori bez gorčine, razlošno kao što je govorio i dok je bio predsednik SIV-a.

Takav je bio i na jučerašnjem skupu u Beogradu.

S obzirom na aktuelnu svetsku ekonomsku krizu, evo nekoliko odgovora  Ante Markovića na novinarska pitanja, gde daje ocene i njegovo viđenje mogućih rešenja ali i problema.   

O tome da li se može  nešto od njegovog ondašnjeg programa primeniti i danas, u doba opšte globalizacije, on kaže:

“Osnovni sadržaj tog progama vredi i danas, barem za prvo razdoblje suočavanja s krizom. Simptomi globalizacije bili su vidljivi već tada i prema mome sudu označili su početak kraja kapitalizma, kakav je dosad postojao. Koji su to simptomi? U svetu se ubrzano počela povećavati količina novca u opticaju, pa je njegov ukupni iznos toliko narastao da je do danas tri do četiri puta premašio ukupni svetski društveni proizvod.

Balon je pre ili posle morao da pukne i sad se to dogodilo. Bivši američki predsednik Džeordž Buš samo je ubrzao negativne procese, ali kriza je nezaustavljivo stizala pre njega i bez njega. Kako je i zašto do toga došlo? To moramo znati jer je i to deo dijagnoze stanja u kojem jesmo.

Jedan je od ključnih odgovora da u uslovima globalizacije, koja istovremeno znači i stvaranje novih krupnih i moćnih monopola, kapitalizam više ne može kontrolisati finansijske tokove. Tako se izgubila jedna od njegovih glavnih funkcija, pa se i reprodukcija preselila u sferu koja nije realna. Kad je to tako, sve postaje moguće, pa i stvaranje bogatstva ni iz čega.

U realnoj sferi, gde se stvaraju nove vrednosti, to, naravno, nije moguće.
Upumpavanjem novca želi se zakrpiti balon koji je pukao. Zapravo, to su iste metode

koje su svet bacile u krizu i kojima se uvodila globalizacija. Dakle, nastavlja se po starom. Šta se događa? Banke nestaju ili se spajaju, što vodi dosad neviđenoj koncentraciji. Karikiraću i reći da će na kraju ostati samo jedna ili dve banke, da monopol ne bi bio potpuno vidljiv.

A velike banke su daleko od života. Za njih postoje samo profit i finansijske špekulacije. One ne prikupljaju realna sredstva da bi ih oplodile ulažući u razvoj, u proizvodnju, u radna mesta... To se mora iz temelja promeniti. Druga mogućnost ne postoji. Kapitalizam će morati da se promeni, i to tako da se ponovo osnaži motivacija, a tržište oslobodi monopola.”

Da li je njegov program imao za cilj  smanjivanje socijalnih izdatka, kaže:
”Ne, to nam nije bilo ni nakraj pameti. Svaku stabilizaciju neko mora platiti, ali mi nismo ispostavljali račun ni zaposlenima, ni penzionerima, ni bolesnicima. Sasvim suprotno, životni je standard svima porastao. Osim toga, društvene delatnosti, kao što smo ih tada nazivali, finansirale su republike, i to putem posebnih fondova, koji su se punili doprinosima.
Ja ne kažem da i tu nije trebalo racionalnije raditi, potpuno suprotno, ali ta se racionalizacija nije trebala sprovoditi smanjivanjem prava na lečenje.

Međutim, upravo je MMF uvek tražio kresanje prava i socijalnih davanja. To je razumljivo. Jednim potezom ostvaruju se velike uštede, a činovnicima MMF-a potpuno je svejedno šta će biti s našim ljudima. Nama, nasuprot tome, nije i ne sme biti.

MMF traži svoje mesto u novoj konstelaciji snaga jer politika koju je sprovodio više ne vredi. Ali s njime se i dosad moglo pregovarati, naravno, ako se zna što se hoće. Ja nisam protiv MMF-a, ali samo ako postoji vlastita politika i vlastiti program. Ako toga nema, onda će MMF uslovljavati kredite rešenjima i receptima koji su retko prilagođeni potrebama konkretne zemlje.
Stoga pregovarač mora imati pravu dijagnozu stanja i znati koja mu rešenja odgovaraju, pa će onda znati i kakvu pomoć tražiti od neke međunarodne finansijske ustanove, bilo MMF-a ili Svetske banke. U suprotnom, ne samo da ne znamo za šta nam MMF treba nego, rekao bih, ni za šta nam ne treba.”

O ekonomskoj situaciji u svim nekadašnjim jugo-republikama Ante Marković je rekao:

–“Stanje po tom pitanju je preslikano.Ekonomski sistemi su postavljeni tako da mladi de fakto nemaju priliku da normalno rade, razvijaju  se, uče o poslu i pristojno zarade.Svuda je na snazi logika « ako ima hleba bez motike». Da odmah zaradi što više para, a da pri

tome radi što manje, odnosno ništa ne radi. S takvim odnosom prema životu i radu teško da postoji neka perspektiva za ulazak u EU.»

O svom iskustvu s novim rukovodećim ljudima u novonastalim državama na prostoru SFRJ  kaže:

– “ Zvali su me da pomognem njihovim ekonomijama. Odazivao sam se vrlo rado, voleo sam tu državu i osećao se njenim pripadnikom. Na čelnim pozicijama bili su uglavnom mladići s partijskom biografijom, ali bez dana radnog  staža. Pa kako su oni uopšte mogli da obavljaju najviše državničke poslove? Nikako. Tako to ne ide. Moja radna biografija počela je  od običnog radnika, a posle decenija i decenija vrednog rada i laganog napredovanja, okončao sam je premijerskom foteljom. A kada je na vrhu jedne države, kako god se ona zvala na Balkanu, takva osoba kao što sam opisao, šta onda očekivati od ostalih njenih državljana. Slovenija jeste,recimo, u EU, ali nisam siguran da je istinski integrisana u evropsko društvo. To su dva različita pojma. O ostalima je iluzorno i govoriti. Evropske države i njihova društva su nešto previše ozbiljno za naš sveukupni balkanski mentalitet ”

O EU ne govori idealistički već realno: “Svaka od sadašnjih članica EU sada grčevito traži rešenja koja joj odgovaraju. To ide tako daleko da bi čak moglo ugroziti evro. Opasnost je realna jer svaka zemlja preduzima mere koje joj odgovaraju, a rabe zajedničku valutu. Nadam se i verujem da se to neće dogoditi jer bi to bio strašan udar za celu Evropu, pa i za svet. Ali objektivno sve ide u tom smeru.“

U svakom slučaju, Ante Marković će ostati zapamćen po tome što je hteo da se radi umesto da se ratuje. Pitanje u stilu šta bi bilo kad bi bilo može uvek da se postavi, ali da je pobedio njegov koncept verovatno bi danas na ovim prostorima bilo mnogo bolje nego što jeste, a ne bi se desio onako krvavi raspad.

U svakom slučaju bilo bi drugačije ili bi rasplet bio drugačiji.