И шта мислите од чега су кресања, да 'простите, најпре почела? Наравно, баш од новина у којима радим. А оне су, замислите, мањинске - српске. Толико мањинске да су за већину у овој земљи једва видљиве голим оком, па су, логично, такви били и досадашњи расходи државе Мађарске за њихово постојање. Заправо, оне су идеалне за одржавање: мало троше, а лепо их је имати - мултикултуралног имиџа и међукомшијског мира ради.
Али, СВЕФИК је СВЕФИК и он бога не моли, рекоше надлежни и са кризирањем кренуше баш од нас. Ја то нисам приметио, али кажу да је мањинска реч у Мађарској била врло комотна, па кресање, да 'простиш, треба да почне управо од те речи. Нека се мањинци луксузирају из свог џепа, ако хоће, а не о трошку државе. То мало пореза који плате и није нека пара, веле они.
И тако једине српске новине у Мађарској сведоше на 8 (осам) страница! Да, драги моји, то су оне пештанске Српске народне новине које су биле бастион константно замируће српске речи на овим просторима, још од хиљаду осамсто и неке. У међувремену су се толико сабиле у свој ћошак, да их сада без икаквих проблема изгураше на мала врата из мађарског медијског простора. Тихо, али ефикасно.
Држава Србија за то време упорно тврди како има „сјајан концепт" помоћи оваквим институцијама, по коме Министарство културе не помаже опстанак организација, већ даје новац за њихове „оригиналне пројекте". И тако, док у Србији чекају да им од оно мало Срба из Мађарске стигне нека „оригинална идеја" коју би евентуално финансијски подржали, српска писана реч у Карпатском басену, ваљда као „неоригинални пројекат", одбројава своје последње дане. А дипломате... Дуга и ни мало весела прича. Српски аташеи ћуте и чекају плате, а оног за културу поштено и не упознасмо. Није стигао да се умеша у своја и наша посла, иако му се крај мандата у Пешти примакао.
За то време, мађарска држава упркос растућим шансама за потонуће које јој наговештава СВЕФИК, удвостучује помоћ својој дијаспори у окружењу. Тако ће мађарска реч као кључни фактор опстанка националног идентитета, захваљујући логичној и паметној подршци владе у Будимпешти, последња осетити бич СВЕФИКА.
Наша реч у овој земљи је, ето, тај бич осетила прва.
Баш нам је лепо.
Тако нам и треба.
www.dragan-jakovljevic.com