Moral i politika: Potreba za demohrišćanskim korpusom

Integritet, pravda, sabornost, moral, tradicija. Ovo nisu samo puke populističke fraze već reči koje moraju predstavljati budućnost srpskog političkog života i temeljne smernice svakog ko želi biti politički angažovan. Sasvim je jasno da je da je sadašnjom političkom scenom u Srbiji ovladao nemoral, korupcija, vlastiti interesi političkih elita i stranačkih oligarhija koji na plastičan način oslikavaju moralni i duhovni deficit onih koji su na sebe preuzeli odgovornost da upravljaju državom.

Poput neke dobro uigrane farse na našoj političkoj sceni već duže vreme se menjaju uloge i akteri ali scenario i epilog ostaju isti. Publika koja sve to posmatra iz atmosfere uzbuđenja i isčekivanja promena upada u stanje letargije, melanholije, ravnodušnosti, razočarenja i frustracije.
Poštenje, moralne vrline i etičke norme nisu vrednosti koje pripadaju isključivo domenu religije jer se u suprotnom politika svodi na čiste kalkulacije interesima, malverzacije i licitiranja u kojem narod postaje najveća žrtva a bavljenje politikom postaje najunosnija profesija. Sveoprisutni mediokritet koji prevladava u izboru stranačkih kadrova na javne funkcije produbljuje se sa činjenicom da odabrani kadrovi pored nedovoljne stručne kompetencije, ni moralno, ni duhovno nisu dorasli funkciji na koju su izabrani. U tako složenoj konstelaciji stranačkih i ličnih interesa ističe se nadasve deklarativni karakter brige za opšte dobro društva i interesa građana što značajno dovodi u pitanje uspešnost državne politike i njenih ciljeva.

Sa današnjeg stanovištva jasna je kostantacija Maksa Vebera da je protestantska etika stvorila neizostavni temelj napretka savremene zapadne civilizacije i kapitalističkog društva. Tri ključne osobine koje bi trebalo da krase političara jesu strast, osečaj odgovornosti i mera. Imajući u vidu ove osobine jasno je da većinu naših političara ne krasi ni jedna od njih. Neki pak smatraju da većinu njih krasi prva od pomenutih - strast, ipak, rekao bih da je više u pitanju ostrašćenost i frenetični zanos u koji ih neizbežno vodi ideološki obrazac kojeg slede. Ideološki racionalizam zamenjen je ideološkim dogmatizmom, stručni i moralni kvaliteti pojedinca podređeni su partijskoj podobnosti, integritet i principijelnost zamenjeni su poltronstvom i podaničkom stavu unutar stranačke hijerahije. Podsetiću i na reči našeg sociologa Čedomira Ćupića: "Nemoralna je i ona politika koja obmanjuje, seje laži i manipuliše ljudima. Naravno, i politika koja svoje podanike tretira kao maloletnike nije daleko od nemoralnosti".

Bez sumnje, uspešno društvo mora da počiva na jasno utvrđenim etičkim, moralnim principima koji ne samo da treba da se postuliraju u programima stranaka već i da budu dosledno primenjeni u praksi. Svima je dobro poznato da u Evropskoj Uniji postoji jak demohrišćanski blok koji poseduje višedecenijsku uspešnu tradiciju političkog života koju zasniva na vrednostima hrišćanskog integralnog humanizma i hrišćanske etike.

Radi podsećanja istaći ću da osnovne ideje hrišćasko - socijalne misli i politike i ono što ovu ideju razikuje od drugih sistema jesu: hrišćanski pogled na čovekovo biće i njegovu ličnost koji počiva na svetopisamskoj paradigmi obraza Božijeg i neotuđivom dostojanstvu čoveka, jednakost, solidarnost, supsidijarnost, personalizam nasuprot individualizma, konkretni stavovi po pitanjima etike i bioetike.
Hrišćanska demokratija je najmlađa od današnjih vodećih političkih doktrina. Hrišćanska demokratija je jedina politička doktrina koja je sposobna da objedini najbolje ideje političke desnice i levice, da načini prostor novim stvarima i da očuva najbolje i najkorsnije elemente prošlosti. Snaga kompromisa, i jedinstvo između različitih društevnih grupa koje hrišćanska demokratija nudi se ne zasnivaju na nekakvom komercijalnom ugovoru između ponude i tražnje, različitih društvenih grupa i klasa, već na zajedničkim vrednostima Hrišćanstva za sve grupe i nivoe stanovništva. Hrišćanske demokrate priznaju demokratski poziv kao jedini koji može da stvori uslove za održanje dostojanstva ličnosti i njenih fundamentalnih prava.

Na žalost, u Srbiji etičko - političke norme hrišćanske nisu dovoljno aktualizovame od strane političkih elita, čime je obezbeđena stranačka scena bez građanske i demokratske alternative, demohrišćanskog tipa. U zemlji postoje stranke koje se profilišu kao demohrišćanske ali u prethodnim godinama ove stranke nisu u dovoljnoj meri opravdale svoj epitet. Veoma je bitno da političari ili političke partije koje sebe svrstavaju u okvire hrišćansko političke ideje svoje programe izdignu iznad deklarativnog nivoa i postanu pragmatičnije u ostvarivanju svojih demohrišćanskih programskih načela.
U današnje vreme, možda više nego ikad postoji potreba da ove partije dosledno i bez presedana, razume se, koliko je god to u politici moguće, sprovode svoje političke programe i tako očuvaju hrišćansko nasleđe u društvu u kojem usled nedostatka empatije i konzumentskog mentaliteta društva, indolentnost, sebičnost i pohlepa banalizuju ljudskost, vrše svojevrsnu inverziju pojmova i vrednosti.
Ovo nas dovodi do potrebe da se u našoj zemlji oformi snažan demohrišćanski korpus koji bi objedino sve stranke demohrišćanske orijentacije kao i hrišćanske vernike bez obzira na njihovu veroispovest po sličnom modelu po kojem je su sastavljene druge hrišćansko - demokratske organizacije i partije u Evropi.

Primarni zadatak demohrišćanskih partija ne treba da bude borba za političku prevlast i politička trgovina koje kompromituje njihove političke programe, već povratak na suštinske vrednosti hrišćansko - socijalne ideje: Vlasti bez ideologije, prava na život, porodice kao temelja društva, hrišćanske etike i subsidijarnosti, personalizma i ideja jednakosti, solidarnosti i socijalne pravde, borbi protiv siromaštva, oporezivanja imućnih i snažan naglasak na ideli socijalnog kapitalizma u kome se najbolje očitava stav da je „poštenje najbolja politika". Mišljenja sam da ovo predstavlja jedan od načina da moral ponovo nađe svoje mesto u političkoj sceni naše zemlje, dostojanstvo u našim političkim strukturama i kod građana vrati izgubljeno poverenje u državne institucije.