Eh, kad su mi oči gladne!

Svratim ti ja sa prijateljicom u neku poslastičarnicu - kafić na piće i pade mi pogled na kolače. Onako malo gladnjikava naručim jedan sa šlagom. Posle drugog zalogaja mi došlo da odustanem, ali ne!!! Sve sam pojela, prokletinja alava. I one tri kugle šlaga! Ona žena fina, malo licnula i ostavila. Kaže, ne može, baš je jela pre nego što je izašla iz kuće. Uffff, meni tu bi nešto neprijatno, kao da čujem mamu pre tri’es i kusur godina.

Spremimo se mi, tako,  da krenemo kod nekog u goste, ma nećemo da noćimo, samo malo da posedimo, a ona nas pita jesmo li gladni. Nismo, naravno, al’ zna žena s kim ima posla, pa proverava za svaki slučaj i celim putem preti da je tamo ne obrukamo. To je značilo da na sve čime nas ponude kažemo: "Hvala, ne mogu." A mooooooogu, ih kako mi se otvori apetit čim pređem prag tuđe kuće. Ako se i mašimo za kolače, preseče nas pogledom od kog sam se ja smrzavala, a moj brat ga tumačio kao ohrabrenje. Znao je primakne ceo tanjir pred sebe i smaže sve do poslednje mrvice i nikom ništa. Ma znao je s vrata da zavapi: "Što sam ja glaaaaaadan!" i svi se polome oko njega. Mami neprijatno, ja uvlačim glavu među ramena, jer je znala ruka da joj se omakne baš na tu stranu, al’ on dobije to što je tražio. A domaćici milo, lepo vidiš kako se nadima od ponosa što je tako dobra kuvarica. U povratku ga mama izgrdi, on se pravda da je ogladneo usput i nikom ništa. Uvek sam mu zavidela na toj slobodi ali nikad nisam imala petlje da uradim isto. Ma i posle, kad sam odrasla, ostala mi ta neprijatnost usađena u mali mozak. Ne bih zatražila u tuđoj kući zalogaj hleba, pa da padam u nesvest od gladi.

Ali u kafani mi prosto žao da ostavim nešto u tanjiru, k’o velim – da se ne naljute konobari. I muka mi, a sve se osvrćem da me mama od nekud ne šljepi po glavi što sam tako alava.