JA, NEĆU!

Probudim se jutros, posle nekoliko dana kome, spremna da zakoračim u novi dan. Vraga. Čim sam spustila noge sa kreveta ustanovim da je pod hladan a papuče vrlo daleko. Nije vredno rizika. Pored uzglavlja šolja hladnog čaja, C vitamin, nekoliko tableta ''za dobre medjuljudske odnose'' i knjiga Vedrane Rudan, ''Ja, nevjernica''... Ipak spustim ruku, toliko da sa poda dohvatim jastuče, vratim ga na matično mesto a sama u rikverc. Krevet topao, mek, Vedrana - veštica, kad vas jednom omadjija, nema te bajalice koja će vas osloboditi zavisnosti od njenih tekstova. Tonula sam u knjigu nadajući se da će me prosvetliti, bar toliko, da zaboravim gomilu farbanih jaja, koja još uvek dekorišu kuću, a ni vera, ni sentimentalnst, ni imovinsko stanje, ne dozvoljavaju mi da ih pobacam. Već smo pojeli krompir salatu, rusku i francusku, mimozu, finski umak od barenih jaja i madjarska ljuta jaja u renu, a meni se čini da ona gomila truda od Velikog petka umesto da se smanjuje – raste. Svake godine sebi obećam da ću smanjiti broj jaja, ali Naslednice obožavaju da šaraju... To me, u prvi mah, uvek razneži. Setim se koliko sam puta krečila zidove ulepšane njihovom slobodoručnom umetnošću, ribala unutrašnjost i spoljašnjost ormara, prala tepihe, glancala stakla i ogladala zamazana bojicama, vodenim, voštanim, tušem, kredama u boji, pa i sopstvenom šminkom, a sad u kući samo par flomastera i hemijskih olovaka... U tim momentima sentimentalnost jednostavno nadvlada realnost. Čini mi se, to šaranje, nekako simpatično, ''ajd, jednom godišnje'' – kažem - ''nek se raduju''. Još u sebi, sva ponosna, mislim: ljubavi mamine, kako su samo maštovite! E, posle, kad ustanovim da su u putne torbe spakovale sve - osim svoje maštovitosti, a Staratelja i mene ljudi danima izbegavaju u strahu od zaraze žuticom, ili nas u sred šopinga počnu grliti nepoznati Kinezi, ubedjeni da smo od ''njinih'', shvatim da su ''Slobodna deca Samerhila'' bila čisto gubljenje vremena. Čekajte samo idući Uskrs! Neće se meni više po kući danima razvlačiti pileće nogice, šije i krilca iz ''žute supe'', neoglodane kosti barene šunke, pihtijaste šnicle u sopstvenim sosevima, parčići torti na kojima se šlag skoreo, pa ispucao kao dotrajala pena za brijanje... e, neće!

Ispostavilo se da je to bila prava motivacija za ustajanje. Pa, dobro, bar neka korist. Latim se kalendara, da proverim koliko mi je vremena ostalo do uspostavljanja novih kućnih pravila, kad tamo, s kraja stranice, podsmešljivo me gleda 28. april. Već! Nije moguće. Ostalo mi još samo dva dana do proslave Prvog maja. Panika u deponiji šarenih jaja! Gde ići za praznik? Palim TV da uhvatim vremensku prognozu, medjutim, razum uspeva da me preduhitri (istina – retko), pa gasim TV. Svakako nikad ne pogode. Odškrinem vrata što vode na dvorište, promolim kažiprst i vršak nosa, kad tamo – tornado. Bar je dobro počelo. Da li iko normalan, po ovoj vetrometini, ide na izlete? Ja – ne! Sledeća stavka: kako ubediti Staratelja da ne podnese uverljivu optužbu protiv nekog sirotog jagnjeta ili jareta, da ga porota ne osudi na smrt klanjem? Teško. Možda bi se porota još i raznežila, ali sudije – ne. Definitivno, potkupljivi su, da ne kažem: korumpirani, i to javno. Čak imaju i svoju cenu po kilogramu pravde. Ali treba biti iskren, moj problem nije u njima, već u Staratelju – mesojedu, a tu, kod nas u kući,  nema alternative. Pa, dobro, svako od nas nosi svoj krst. Bolje i to nego da u cik zore sedim na vlažnoj travi kako bih, na nekom poljančetu, čuvala mesto za bahanalije, čekajući da izadje sunce a sa njim i stampedo veselih izletnika, opremljenih ćebadima, rančevima, torbama, ručnim frižiderima, cegerima i najlon kesama, iz kojih radoznalo proviruju peruške mladog luka, reketi za badminton, gvozdene nogice roštilja, kotlića i stolica na rasklapanje, te kofama i starim loncima u svrhu hladjenja pića, što sokića za dečicu, što rakija pre jele, vina za posle i naravno, neizostavnim gajbama piva. Da vam ne bih kvarila raspoloženje, ako ste već naumili da i sami učestvujete u prvomajskom ludilu, bolje se okanite čitanja, pa pohitajte na livadu sa tri-četiri kočića i šarenom trakom za obeležavanje svoje teritorije. Uostalom, neka mi bar neko da uverljivo objašnjenje za te kolektivne izlete. Ako neko želi u prirodu – to je u redu. Znam ljude koji godinama odlaze na izlete, na pešačenja. U ranac spakuju sendvič i flašu vode, obuju stare patike i napred! Usput uberu neki divlji plod ili cvet, duboko dišu svež vazduh, sednu da se odmore i prezalogaje, a kad pojedu onaj pomenuti sendvič (ili već jauznu, ako vam se tako više svidja) koji su poneli, iza njih priroda ne vapi od zagadjenja. Oni svoje zgužvane salvete, plastične boce i kese, bacaju u kante za otpatke, a ako im ove nisu u vidokrugu uredno smotaju svoj otpad u svoje rance i vraćaju ga svome domu. U godini imamo toliko sunčanih vikenda za izlete i toliko idiličnih, usamljenih i neispitanih mesta koja naprosto oplemenjuju lepotom, a mi ih (mislim vikende), provodimo izležavajući se pred televizorom, dok prvog ili drugog maja, svi, kao po direktivi, hrlimo na uvek isto mesto, medju napite saplemenike, sa kojima ćemo se prvo pozdravljati i ljubiti, a posle svadjati i tući. I koji je to uopšte praznik? Praznik rada? Na koji to način odajemo poštu pobunjenim radnicima Čikaga? Jeste li, možda na nekom izletištu čuli da neko spominje obespravljene radnike ''grada Čikaga'' – što rek'o Zoran Radmilović? Ja nisam. Jesu li siroti radnici ''grada Čikaga'' sedeli na ćebićima, pekli roštilj, kuvali mašin-paprikaš, pili pivo i šutirali lopte dok ne padnu u nesvest? Nisu. Oni su, bre, štrajkovali! Defilovali ulicama boreći se za cent više, kako bi nahranili gladna usta, za malo kraće radno vreme, za zrnce dostojanstva. Kod nas, u vreme praznika, ulice puste k'o da vlada kuga, stomaci prepuni, a od rada - kupljenje suvih grančica za potpalu vatre. Znači, radnici ''grada Čikaga'' ispunili su svoj zadatak, nama je sad dobro, pa slavimo? Idi! Istina, ima i onih kojima je dobro, ali ne sede sa nama na travi, ne peku slaninicu, ne šutiraju lopte, već su rezervisali avionske karte za letove u mondenska izletišta, gde ih čekaju lične vile ili bar apartmani, pa kad se budu izležavali na suncu konobari će im do ruba bazena ili morske obale, donositi ''viksi'' (što rekla moja prijateljica) s kockicama leda, a posle će ići na masažu ili igrati tenis, obučeni u belinu mirišljave odeće, sa koje se iz aviona može pročitati marka renomiranog proizvodjača. O, siroti radnici ''grada Čikaga'', da ste samo znali šta ćete u svoju slavu ostaviti pokolenjima, pitam ja vas sada: da li biste se tako junački borili protiv ''klasnog neprijatelja''? I je li bio u pravu Gundulić sa svojim proročanstvenim ''kolo sreće se okreće''? Šta ti se okrenulo, izletniče jedan majski, života ti? Jedino ti se još od muke okreće sopstveni želudac i to svaki dan, jer (mada se potajno nadaš!), dobro znaš da ti niko, osim (možda) sopstvene žene, neće doneti ni 'ladno pivo, a ne ''viksi'' s ledom. Kuku, šta me snadje? Pa, ja sam izgleda umesto Bensedina popila ''C'' vitamin. Da ja ovo izbrišem? Ili da, ipak, odem na izlet?

E, pa neću!