Operacija Mleveno Meso

Kada je umirao u londonskoj bolnici Svetog Pankrasa, građanin Majkl Glindur, alkoholičar bez stalnog zanimanja i adrese, nije ni sanjao kakve ga sve avanture još očekuju, kakve će usluge tek učiniti domovini i a još manje o velikodušnosti s kojom će mu zemlja i kruna zahvaliti i odužiti. Siroti Velšanin umirao je u bolovima promrzao, neuhranjen, zarastao u bradu, raščupan i smrdljiv, svestan da ne postoji niko koga će njegov odlazak s ovog sveta ražalostiti. Krajnje je tužno umirati u svojstvu beskućnika, nemati nikoga svog i znati da niko neće doći u bolnicu da zatraži vaše štrokavo telo da bi ga sahranio te da je najbolja posthumna sudbina kojoj se možete nadati da budete pokopani u plehanom sanduku, na brzinu, bez sprovoda, bez ožalošćene porodice, cveća i suza, na račun države.

No, izgleda da za velika dela nikada nije kasno. 

Nekih par meseci docnije, 30. aprila 1943., u nekakvoj priobalnoj močvari na jugu neutralne Španije, kod Uelve, tamo gde Andaluzija izlazi na Atlantik, ribar po imenu Hose Rei u plićaku je našao beživotno telo muškarca u uniformi kako pluta okrenuto potrbuške. Incident je prijavljen najbližoj policijskoj stanici. Telo je izvučeno na kopno, sastavljen je zapisnik i smesta su preduzeti neophodni koraci i sprovedene adekvatne radnje. To bi značilo da je, pošto se radi o  vojnom licu - po uniformi sudeći mornaričkom oficiru strane zemlje - telo je smesta predato vojnim vlastima. Ministar vojni lično je izdao naređenje da se sastavi ad hoc konzilijum i da se sprovede iscrpna istraga bez obaziranja na sredstva i troškove.

Na osnovu dokumenata nađenih u torbi koja je nađena uz davljenika, isti je pozitivno identifikovan kao major Vilijam Martin, major Britanske kraljevske mornarice. Osim ličnih dokumenata u kurirskoj torbi koja mu je po tadašnjem običaju bila posebnim lancem vezana za zglob desne šake, nađena su tri pisma: jedno otvoreno (i ko zna koliko puta čitano), druga dva zapečaćena i sa oznakama državne tajne i službenim žigovima. Na osnovu priloženog stiglo se do zaključka je da je pokojnik vojni kurir. U prvom pismu (onom otvorenom i ko zna koliko puta pročitanom) adresiranom na samog poštonošu, sažeta su (u meri u kojoj je to uopšte moguće preneti na papir) osećanja njegove tužne i brižne verenice. Uz isto je bila priložena i slika lepuškaste, jedre devojke, s rečima Volim te, Megi, na poleđini. Lepo pismo, lirsko, gotovo poetsko, diskretno ljubavno, kakvo samo može da napiše verenica u strahu za svog dragana kome preti smrt, a koja usto oseća da je i njoj, onako dežmekastoj i već blizu tridesete, ako njega izgubi, sudbina zapečaćena, jer će drugoga teško da nađe. Koliko god interesantno bilo, ovo pismo nije bilo nimalo zanimljivo vojnim vlastima mada je izmamilo par suza od usedele službenice ministarstva koja ga je prevodila na španski. Druga dva bila su, naprotiv, iako veoma dosadna prevodiocu, bila su interesantna obaveštajnim organima. Prvo je napisao Lord Mountbaten, šef kombinovanih operacija Britanskih kraljevskih oružanih snaga, admiralu Kunigamu, vrhovnom komandantu pomorskih operacija u Sredozemlju. Drugo je bilo lično pismo general-pukovnika Sir Arčibalda Naja,  generalu Aleksanderu, vrhovnom komandantu britanskih trupa u severnoj Africi. Na obe koverte stajalo je da treba da budu dostavljena svojim adresantima NA RUKE. Sadržaj svakog od pisama ponaosob bio je prilično hermetičan i nejasan, kao da su pisana u nekim šiframa da bi ih samo dobro upućen čitalac mogao razumeti, no konjukcijom sadržaja dva teksta lako se dolazilo do jasnog zaključka o britanskim namerama što se tiče već svima poznate mogućnosti savezničkog iskrcavanja u regionu Sredozemlja.

Nije bilo sumnje da Englezi već imaju razrađen plan i da je invazija neiminovna u sledećih par meseci ali da se engleske i američke trupe, nasuprot opšte raširenim uverenjima i glasinama, neće iskrcati na Siciliji već na Balkanu, najverovatnije u Grčkoj i eventualno delom na Sardiniji, te da su glasine o iskrcavanju na Siciliji Britanci namerno puštali ne bi li naveli Hitlera da svoju odbranu koncentriše na pogrešnom mestu. Dok su španski vojni organi pregledali leš i listali priloženu dokumentaciju  britanska ambasada u Madridu je veoma energično zahtevala izručenje majorovog tela. Špancima je bilo jasno da je u pitanju nešto veoma važno pa su, u skladu sa tadašnjom politikom svoje zemlje, o slučaju izvestili prijatelje koje bi to moglo zanimati, nemačku vojnu obaveštajnu službu Abver. 

Ovakav epohalan nalaz je san svakog obaveštajca. Zato je šef Abvera u Madridu, mornarički kapetan po imenu Vilhelm Leser, bio zadovoljan kao da je dobio na lutriji. Presrećan što je pribavio tako važna dokumenta i što će se po dobru pominjati u Berlinu a verovatno i u istoriji, hitnom radio porukom kriptovanom tajnom šifrom Enigma, sadržaj pisama je preneo vojnom vrhu Trećeg rajha. Vojna tajna neprocenjive strateške vrednosti stigla je samo tri dana pošto je majorovo telo pronađeno. Istog tog dana major je sahranjen na groblju u Uelvi, uz prisustvo predstavnika britanske ambasade, s puno sveća i buketa. Na isti dan u londonskom Tajmsu izašla je dostojanstvena vojnička čitulja. Posle sahrane na grob su nedeljama pristizali buketi od majorove porodice, prijatelja i drugova po oružju pokojnog majora. Najveći je poslala Megi, debeljuca sa slike koju je major nosio uz sebe u trenutku smrti. 

Nemci su, na osnovu podataka koje im je nehotice dostavio major Martin izvršili pregrupisanje snaga i vojne opreme po kontinentu, povukavši trupe iz Italije i znatno ojačavši odbranu na Balkanu. Taman se oni lepo rasporedili i zauzeli busije, kad, na opšte iznenađenje, s početka juna meseca jedno jutro na slabo branjene sicilijanske plaže stiže silna saveznička vojska naoružana do zuba u pratnji nekoliko hiljada aviona. Iskrcavanje je proteklo bez većih problema i nisu nailazili na veći otpor, jer ih je na ostrvu dočekalo veoma malo ratobornih Nemaca i mnogo više prijateljski raspoloženog lokalnog stanovništva. Nepravedno bi bilo zaboraviti pomoć koju je saveznicima prućila veoma kooperativna mafija čije je šefove prethodno bio zamolio da budu ljubazni određeni uticajni Sicilijanac iz Njujorka, po imenu Čarls Lućano poznatiji kao Laki Lućano odn. „capo di tutti i capi“. Deset dana kasnije pao je Musolini, tri meseca kasnije Italija je kapitulirala i okrenula ćurak naopako objavivši rat Hitleru.  

“KO NAS JE OVAKO NAVUKAO?! KO JE KRIV? KO ĆE DA SNOSI ODGOVORNOST?!” urlao je neurotični Hitler na vojni vrh u Berlinu. A generali se pokunjili, oborili noseve i svi u sebi psuju onog Lesnera iz Madrida i planiraju šta će da mu rade, samo da im padne šaka. Iznanađenim Nemcima je dotada sve tako glatko išlo, i sada su se, zbunjeni, pitali, gde su se prevarili i šta bi Abveru da ih ovako, kao da je namerno, obmane. Oni nisu znali da je problem  pre svega bio u tome što oni nisu znali sve. Na primer, na svoju nesreću, nisu znali da su Englezi provalili Enigmu i da uspešno prate radio komunikacije između Madrida i Berlina. Isto tako nisu znali da major Viljem nikada nije postajao, te da shodno nije mogao ni da pogine.   

Majkl Glindur s početka priče bio je beskućnik i umro je prirodnom smrću u bolničkom krevetu. Pre no što je polumrtav dospeo u taj  krevet godinama nije spavao u postelji, već u gnezdu od krpa koje je svio na stepeništu stanice Kings Kros. Smrt je nastupila kao neposredna posledica trovanja mišomorom iako do smrti verovatno ne bi došlo da opšte zdravstveno stanje pokojnika pred smrt nije bilo tako loše, što se opet sa sigurnošću može pripisati dugogodišnjoj izloženosti pokojnika gladi, hladnoći, vlazi i posebno alkoholizmu. Naime jetra, čiji je glavni zadatak da neutrališe otrove ovoga puta nije reagovala, iznurena decenijama borbe protiv alkohola.S druge strane, ne zna se i nikada se neće sa sigurnošću znati da li se Majkl namerno otrovao mišomorom ne bi li sebi prekratio muke ili se polulud od gladi najeo mamaca za pacove nesvestan da se od toga umire. 

Na dan smrti Majkl Glindur je imao trideset i četiri godine, ali je izgledao nešto stariji, a jedino dobro koje je posedovao, svoje telo, ostavio je na brigu i staranje britanskoj kruni.Telo je prvo ležalo sedam dana na ledu u bolničkoj mrtvačnici, a pošto se niko nije pojavio da ga preuzme, predato je veštacima za sudsku medicinu koji su um obrijali bradu, štucovali brke i ošišali ga po vojnički, uradili mu manikir i pedikir, obukli mu skoro novu, jednom nošenu majorsku uniformu, obuli izglancane čizme i tako doteranog ga stavili u nekakav limeni sanduk pod led. Par nedelja po smrti, Glindurovo telo je u svojoj konzervi i dalje pod ledom ukrcano u podmornicu. U prvim satima posle ponoći, gorepomenutog 30 aprila 1943, u blizini španske atlantske obale u mraku je iz mora prvo provirio periskop. Onda je za njim na površinu nečujno isplivala i crna podmornica. Otvorio se gvozdeni poklopac i iz podmornice su izmileli osmatrači, pa mornari i oficiri. Pošto je ustanovljeno da s tog mesta morske struje vuku ka plažama u okolini Uelve, iz utrobe podmornice iznesen je limeni kontejner, iz njega izvađen leš prosjaka-pijanca prerušenog u oficira i bačen u more. Zatim je podmornica diskretno zaronila dok je truplo nastavilo da pluta nošeno strujom ka obali. Kada je stigao u Španiju prerušeni lažni major britanske mornarice je s tašnom i tri lažna pisma u njoj, prvo je sreo gorepomenutog ribara po imenu Hose. Hose se isprva jako uplašio, pomislio da utekne s lica mesta ne bi li izbegao neprijatnosti da bi na kraju ipak, ponukan plemenitim osećajima kao što su savest, građanska odgovornost i hrišćanska samilost prema pokojniku, ipak otišao u policiju. Ostatak znate. 

Ova duhovitu i morbidnu operaciju je uključivala aktivnosti kao što su skrnavljenje ljudskih leševa, krivotvorenje dokumenata, prevara, mimikrija, zla namera, manipulacije živim i mrtvim ljudima, a opravdava je izreka da je u ratu sve dozvoljeno kao i činjenica da ju je sprovela dobra strana. Smislili su je simpatični i duhoviti momci iz XX odeljenja britanske vojne kontraobaveštajne službe, odeljenja zaduženog za prevarantske aktivnosti i zamajavanje neprijatelja. Kako su bili šaljivdžije, nazvali su je Operacija Mleveno Meso.  Grob Majkla Glindura još uvek postoji na groblju Nosa Senjora de Soledad u Uelvi. Redovno ga obilaze i održavaju britanski državljani koji žive u blizini. Šezdeset godina posle smrti Majkl Glindur je odlikovan Ordenom britanske imperije za usluge pružene otadžbini. Posthumno je odlikovan za posthumna dela, pod pravim imenom i prezimenom, ali mu i dalje na nadgrobnoj ploči piše ime nepostojećeg majora i izmišljeni podaci i datumi rođenja i smrti. Stoji: “ Vijilam Martin, rođen 29. Marta 1907, poginuo 24. Aprila 1943., voljeni sin Džona Glindur Martina i pokojne  Antonie Martin, iz Kardifa,Vels. Dulce et decorum est pro patria mori. R.I.P. I Ovidijev stih koji veli da je divno i slatko umreti za otadžbinu, nema veze sa pokojnikom pošto je on otadžbini poslužio tek pošto je umro iz potpuno drugih razloga.