Naše bebe

" Nenade, kraj školske godine je blizu. Ako ne zapneš sa učenjem ovih masec dana - ponavljaćeš!"

" Nenade, zar te neće biti sramota da 1. razred srednje škole ponoviš?"

" Nenade, znaš kako ti se roditelji muče da bi završio školu. Bar to im duguješ!"...

" Zašto se vi, razredna, toliko brinete i nervirate? Pa ja uvek tako... I u osnovnoj školi. I na kraju završim razred. Ništa vi ne brinite. Necu ponavljati."

Iznenada, krajem maja, umire mu otac. Hranitelj porodice. Nenad izgubljen, zamišljen. Često plače. Svi mi, profesori, mu popravljamo jedinice. Sevap je. Treba detetu u ovom trenutku pomoći.

" Nenade, kraj školske godine je blizu. Ako ne zapneš sa učenjem - ponavljaćeš!"

" Nenade, zar te nije žao majke?"... Nenade, Nenade...

 " Zašto se vi, razredna, toliko brinete? Pa ja uvek tako. Završiću."

Sredinom maja mu, iznenada, umire majka. Skupljamo novac - tek da se detetu, u prvom trenutku, nađe. Odeljenje daje čitulju. Škola takođe. Odlazimo na sahranu u jedno prigradsko naselje. Dolazimo do njegove kuće. Lepa dvospratna kuća, veliko dvorište. Žena plevi baštu. Pogledam onako kroz suze - njegova majka. A mi, eto, došli na njenu sahranu!

" Otkud Vi, razredna (tako me svi roditelji zovu)"? Iznenađena ona, iznenađeni mi. 

 "Eto, došli smo na neku sahranu. Umrla majka jednog mog učenika". Mucam. Dobijam u vremenu.

" Ko? Čudi me. Ovo je malo naselje, a ja za to ništa nisam čula".  

Odložili smo vence, cveće, a papirnate maramice su poslužile da priguše smeh.

Ušla sam u dvorište da popričamo.

" Imate lepu kuću" - kažem. Gleda me zbunjeno.

" Koliko ima kako je vaš muž umro?"

" Nešto ste pomešali. Otiš'o je jutros na posao."

Počinjem da pričam.

" Opet ste nešto pomešali. Moj Nenad nije takav. On nikada ne bi to uradio. Možda ste ga pomešali sa Slobodanom. Oni u školi sede zajedno, slični su a i nose iste stvari. Deca, odrasli zajedno. To liči na Slobodana. Mnogo se to dete pokvarilo, a volela sam ga kao mog Nenada. Pravo da vam kažem i ne volim što se Nenad s njim druži."

  Po ispisnicu su došli porodično. Nije baš ovo škola za njega, rekoše.

" Zašto si, Nenade, to uradio? - pitam. " Postoje stvari koje su u životu svakog čoveka - svetinja. A to je, pre svega, porodica."

" Ih, razredna! Meni je bilo bitno da ne ponavljam razred. Naravno da mi je porodica SVETINJA!

Pogledala sam roditelje. Otac je povijene glave izašao. 

" Šta ćete - deca. Neka je on nama živ i zdrav." - sa uzdahom reče majka.

I odoše.