Reformatori i ustavobranitelji ?

Čim je predsednik Tadić je pomenuo mogućnost i potrebu promene ustava  odmah su se javili ustavobranitelji.

Da je Boris Tadić rekao da nema potrebe za promenama Ustava, verovatno bi Toma Nikolić & Dragan Šormaz&Vojislav  Koštunica odmah insistirali na tome da baš ima potrebe.

Dakle, “Predsednik Srbije ocenio je da bi, u cilju poboljšanja funkcionalnosti države, trebalo u izvesnim tačkama promeniti Ustav i na taj način omogućiti smanjenje broja narodnih poslanika i regionalizaciju i decentralizaciju Srbije.

Tadić je naveo i da je potrebno promeniti i izborne zakone, zakone o registrovanju i finansiranju stranaka.

Prema njegovom mišljenju, važeći izborni zakon omogućava velikom broju stranaka da uđe u parlament i samim tim postavlja svoje uslove za ulazak u vladu.

“Tako se na tri koalicione liste nađe 15 stranaka. I svaka ima svoju obavezu prema biračima. Zato moramo menjati zakone o registrovanju stranaka, njihovom finansiranju, ali i sam Ustav u nekim delovima. Na primer, u delu koji definiše broj poslanika. Lično, ne vidim razlog da Srbija ima 250 poslanika, jer je za zemlju ove veličine dovoljno 150", rekao je Tadić.”

Još u decembru prošle godine, u članku objavljenom u «Danas-u», napisao sam sledeće:

«Ima nekoliko karakterističnih primera neracionalnosti i rasipništva.
Pođimo od Skupštine i njenih 250 poslanika. To znači da imamo 1 poslanika na 29.462 stanovnika ili 26.998 birača ( skoro identičan odnos je u Hrvatskoj koja ima 150 poslanika).
Nemačka, naprimer ima 612 poslanika ili 1 na 134.904 stanovnika, što znači da su racionalniji od nas 4,5 puta, ne pametniji jer mi ne priznajemo da je iko pametniji, a i ne treba to svoditi u te kategorije. Ako se uzme da je BNP Nemačke 3.322 hiljade milijardi dolara a Srbije 81,982, da je po broju stanovnika 10,6 puta veća, da je BNP veći 40,5 , da je BNP po glavi stanovnika 40.415 dolara a u Srbiji 7.054, što je 5,7 puta veće, onda se stvarno treba zapitati zašto se malo ne ugledamo na bogatije i organizovane zemlje.
Umesto toga, mi imamo 27 ministarstava a Nemačka 16. Nemačka ima sve tri Crkve a nema ministarstvo vera, ima veliku dijasporu a nema ministarstvo za dijasporu, jer im to radi MSP i kulturni centri, Nemačka nema ni ministarstvo za Bavarsku pošto je Bavarska Nemačka.
Ima i Nemačka raznih prinčeva ali joj ne pada na pamet da ih izdržava iz budžeta.
Pada u oči još jedna nelogičnost i naša specifičnost.
Naime, za Predsednika Republike u budžetu je  predviđeno 151,638.000,a za kabinet predsednika vlade 61,578.000, što je zaista prilično skromno i racionalno.

Ali, kako je objavljeno u štampi,  država je od 2005, u vreme mandata Vojislava Koštunice, počela da za održavanje dvorskog kompleksa na Dedinju godišnje izdvaja u proseku 100 miliona dinara iz budžetskih sredstava Ministarstva kulture.
U 2005. izdvojeno je 120 miliona dinara, u 2006. 135 miliona, a u 2007. 90 miliona dinara - rekli su nam u Ministarstvu finansija uz napomenu da je za 2008. za „specijalizovane usluge“ izdvojeno 20 miliona dinara. Takođe, ovoj sumi od ukupno oko 360 miliona treba dodati i 700.000 dinara koje je 2006. iz svojih fondova izdvojilo Ministarstvo infrastrukture kako bi pomoglo održavanje dvorskog kompleksa Beli dvor na Dedinju.

Postavlja se pitanje,  da li je razumno, racionalno da, pored predsednika Republike, država, koja je Republika,  finansira i monarha ?
Da li je normalno da se za predstolonaslednika izdvaja skoro kao i za predsednika vlade a mi smo Republika.?”

Daleko od toga da mislim i verujem da je taj moj tekst inicirao  pitanje racionalnosti broja ministarstava i broja narodnih poslanika, ali mi je drago da je ipak o tome na zvaničnim mestima razgovara..

Inače, izjava prtedsednika Tadića o potrebi promene nekih odredbi Ustava dočekana je “na nož”.

Tomislav Nikolić osim kritike opšte namene ide već korak napred pa se bavi i metodologijom izmene Ustava, i kaže:“Predsednikov markentiški tim opet je smislio kako će predsednika da stavi u žižu javnosti kao čoveka koji brine o državi. Ja mislim da je put za promenu ustava dogovor i sa političkim strankama, ali i sa građanima Srbije u zavisnosti od tog šta se menja i da li tu odredbu možete da promeni Skupština nekom većinom ili mora da se ide na refenrendum",

Predsednik DSS V.Koštunica je rekao da je “poruka predsednika Tadića neozbiljna, zato što je za izmenu Ustava potrebna dvotrećinska većina u parlamentu, a pitanje je da li ona postoji. Koštunica je podsetio da bi predlog izmene Ustava trebalo da ide na referendum i da je pitanje treba li Srbiji sada i referendum.” Eto samo nedostaje ona rečenica “gde baš sada kada ovi hoće da nam uzmu Kosovo”.

Dragan  Šormaz  našao za shodno da Tadiću pripiše opasne namere i i spočita mu da  su to “ neozbiljne i opasne priče. Ako je istina da želi da pokuša da menja Ustav meni se čini da iza toga stoje opasnije stvari vezane i za državno uređenje, a ako je markentiški trik onda je samo još jedna u nizu obmana od strane Borisa Tadića”.

Dakle, ne radi se o polemici sa idejom, o dijalogu, već  kritici onoga ko ideje iznosi.

Razumljivo je da opozicija bude opozicija poziciji ali opozicija sopstvenoj državi to je već opozicija zdravom razumu i  krajnje neshvatljivo i neodgovorno.

Koliko puta je istaknuto da je odmah  nakon 5.oktobra trebalo preko Ustavotvorne skupštine promeniti ustav, koliko ima opravdanih kritika aktuelnog ustava i naročito stanja u društvu koje on proizvodi, ali to svako radi u meri koliko mu odgovara.

Predsednik Republike, sviđao se on nekome ili ne, je jedina institucija koja ima legitimitet na neposrednim izborima i shodno članu 111. sadašnjeg ustava «Predsednik Republike izražava državno jedinstvo Republike Srbije».

Izgleda da su neki kada su usvajali ovaj član mislili na sebe, a izgleda da ni demokratiju i rezultate neposrednih izbora ne priznaju ako su na njima izgubili.

Dakle, legitimno je pravo, a i dužnost predsednika Republike da iznese stav po svim pitanjima koja se tiču funkcionisanja i jedinstva države, kao što je to legitimno pravo i predsednika svih stranaka, pa i DS.

Legitimno je pravo i opozicionih lidera da iznose svoj stav i neslaganje ali ono što nije  dobro je činjenica da kod nas još uvek uskosrtranački interesi dominiraju nad opštim.

Ono što takođe treba prevazići je olako kvalifikovanje neistomišljenika kao ljudi opasnih namera, izdajnika i kako sve ne.

Dakle, jesmo li svi  za to da se

-         smanje troškovi administracije,

-         smanji broj ministarstava i broj poslanika,

-         da se menjaju izborni zakoni i

-         da imamo normalnu vladu a ne nešto nalik na labave srednjovekovne feudalne saveze gde svako svakoga uslovljava

Jesmo li svi za to da imamo funkcionalnu i efikasnu državu- jesmo ili valjda jesmo.

Nije li to upravo to ono što javnost već odavno traži i oko toga se, valjda, svi slažu.

Ako je to tako, onda treba pozdraviti svaku inicijativu u tom pravcu, treba otvoriti dijalog po svim tim pitanjima, a ne koristiti to za nove konfrontacije i podele, jer podela oko ključnih pitanja funkcionisanja države ne bi smelo biti, a u krajnjem štete i onima koji misle da kratkoročno na tome profitiraju.

Ako je promena Ustava jedan od koraka i uslova za sveopšte reforme i racionalizaciju onda to zaslužuje podršku.