Može još jedan espreso?

Dok utrčavam u zadnjem trenutku u avion za Begrad kapiram da sam novine, koje sam maznu uz put, već čitao na internetu. Nema veze, čitam ponovo i uživam što umesto kompjuterskog miša prevrćem papir. Ni ne primecujem da sa stjuardesom pričam na srpskom. Na aerodromu me čekaju drugari i kumovi sa tri auta i pet različitih ideja za kafanu. Preglasavanjem u trećem krugu se odlučujemo za etno varijantu jer je najbliža. Inspirisanog konobara, koji mi drži predavanje o gibanici na specijalan način, kao da sam deseta generacija emigranata, prekidam sa novčanicom od 1000 dinara, uz obećanje da ću da mu ih uzmem nazad samo ako počne da mi bilo šta objašnjava dok jedem.Da se ne dvoumim, narucio sam SVE.

Milion puta sam čuo one gastarbajterske žalopojke kako je teško daleko od otadžbine, kako nije baš sve tako kao što se priča, ne cvetaju baš ruže...  Što reče Manda onomad u filmu u Švedsku ladno, ali standard ispade da sam bio veoma dalekovid jer sam svetsku krizu među prvima osetio, još pre par godina. Ovo što se sada valja po medijima o krahu ekonomskog sistema ja sam doktorirao na sopstvenoj koži još pre pet godina pa sam se odselio u inostranstvo.

U Americi usponi i padovi, smenjuju padove i uspone ali se gura. Bez rezervnog položaja svakog dana guram napred. Sa motom moramo uspeti iz dana u dan, ne osetivši, postao sam uhićenik zapadnog sistema u kome moraš da radiš dva posla da bi prehranio porodicu. Olakšavajuća okolnost je što u Majamiju teško da bilo ko može da bude stranac jer su svi od negde došli i još uvek dolaze. Boljom analizom se uviđa da takozvana olakšavajuća okolnost ima i svoju tamnu senku koja i nije baš tako vesela. Brojni gastarbajteri jedni drugima ubijaju cenu rada i preotimaju posao. Ali to je deo onoga što cinici nazivaju američkim snom. Romansirana verzija gastarbajterske muke se često naziva i američkom pitom. Mene ta pita više podseća na koru hleba. U početku se teško zvaće, ali ako si uporan posle malo omekša i počinje da daje sladak ukus. Nažalost, ta korica gastarbajterskog hleba nikada ne može kompletno da te nahrani, pogotovo nas Balkance koji smo navikli da uz 'leba imamo i mesce.

Pošto imam običaj da gastarbajtersko-sociološke tekstove počinjem kukanjem da se još samo osvrnem i na prirodu mog dnevnog posla koji u suštini hrani moju porodicu. Radim u ambicioznoj, brzo rastućoj internet kompaniji u kojoj se svi, kao Japanci, satiru od posla. Prećutno i skoro sasvim dobrovoljno radimo i vikendom, ostajemo i duboko u noć u našim kompjuterskim mitraljeskim gnezdima skidajući probleme koje nosi ubrzani razvoj internet biznisa. Nekako bilo neumesno da se traži odmor. Ja tako tri godine. Kuća - posao, pidžama - tastatura, ... Kad se malo usporilo osvajanje novog tržišta i kada je naš sajt u svojoj trećoj godini napravio 18 000 000 dolara, došlo je vreme da se počastimo. Došlo je vreme da se razmišlja o poseti u otadžbini. Počeo sam sebi da ličim na komšiju Smeška iz Indije. Smeško je kao i svi Indijci držao dragstor. Moji klinci su mu dali nadimak je svaku mušteriju pozdravljao na njegovom jeziku sa velikim osmehom biserno belih zuba:
Dobadan kakosiii?

Sa obaveznim dugo uzlaznim završetkom. Kao zarobljenik sopstvenog biznisa provodio 18 sati iza kase, spavao u magacinu i nikada nije imao slobodan dan, ... I tako 8 godina bez i jednog slobodnog dana. Kada sam ga pitao kako uspeva da održi optimizam, svečanim glasom je rekao da se raduje što će 2011. da ide na 7 dana u Indiju da poseti svoje.

Dok sam na sajtu za prodaju avionskih karata unosio podatke sa moje kreditne kartice, počela je da me obuzima neka mešavina topline i zebnje. Svašta nešto lepo me je vezivalo za moj Niš, a s druge strane većina mojih prijatelja je kukalo kako je u Srbiji nikad gore. Iz moje perspektive, Indijca u pokušaju, Niš i Srbija mi nikada nisu bili lepši.A nekako mi se od svega što mi nedostaje najviše pio nas espreso. To mi je nekako simbol naše urbane kulture. A ono nikad gore mi se čini kao zajednički imenitelj zadnjih desetak generacija pa me nije mnogo zabrinjavalo. Na protiv, davalo mi je malo optimizma. Ako je toliko loše bilo da se logično očekivao samo boljitak. Ali avaj...

Dok je avion luftvafe, pardon, lufthanse sa ponosito dignutim nosem dodirivao zadnjim točkovima tle, bez problema sam Nemačkoj oprostio što je njihov klub AZ67 eliminisao moj Radnički iz Niša iz kupa UEFA-e još pre 30 godina. Daleka Nemačka mi se učinila domaćom i po prvi put od kad sam porasao, osetio sam se stanovnikom Evrope. Osetio sam da sam došao kući u kolevku civilizacije kakvu poznajem u kojoj se espreso naziva svojim pravim imenom. Vozeći se pokretnom trakom kroz dugačak aerodromski hodnik, pažnju mi je privukao poznati crveni logo Illy kafe. Bilo je ili da se strpim par sati do Beograda ili da preskočim ogradu travelatora rizikujući ukor obezbeđenja aerodroma. Odlučio sam se za drugo Illy. Kao dete u prodavnici igračaka naručio sam kraću kafu s mlekom, makiato i kapućino. Osetio sam božanstveni osećaj koij imaju ljubitelji dobrog espresa. Sve je bilo kao što treba. S druge strane Amerikanci i espreso... Nema blage veze. Oni čak i ne umeju da izgovore kako treba, espresso. Oni taj hepening koji oduševljava nas Evropejce nazivaju expreso, jebalo ih baš to ekspreso.Osim toga, često služe espresso u plastičnoj šoljici eeej! Ma užas jedan. Espreso u plastičnoj časi je kao sise na muškarcu. Kao da postave WC šolju nasred trga. Možeš da kenjaš, ali nije to to. Dobro, evo priznajem da sam malkice fanatik za espresso. Stvarno obožavam tih 5 minuta kada smo samo šoljica i ja važni. Ako kafa treba da bude kao žena, da u isto vreme bude lepa i zgodna, ženstvena i zavodljiva, onda šoljica igra ulogu garderobe za kafu. Ne može dobra riba da bude obučena kao potpuni idiot. Mora da bude fensi, elegantna, poželjna...Šoljica mora da bude od najfinijeg porcelana, dizajnirana od priznatih dizajnera, besprekorno umivena i čista. Ne podnosim kamenac na tacni ili ne daj bože okrnjene obode. Kao i temperatura tela i šoljica ima svoju temperaturu od 50-ak celzijusa da se napravljena kafa ne prehladi i izgubi od čarolije. Modni detalj uz dobru kafu u lepoj šoljici koji upotpunjuje doživljaj je svakako lepa kašičica...

Dok utrčavam u zadnjem trenutku u avion za Begrad kapiram da sam novine, koje sam maznu uz put, već čitao na internetu. Nema veze, čitam ponovo i uživam što umesto kompjuterskog miša prevrćem papir. Ni ne primecujem da sa stjuardesom pričam na srpskom. Na aerodromu me čekaju drugari i kumovi sa tri auta i pet različitih ideja za kafanu. Preglasavanjem u trećem krugu se odlučujemo za etno varijantu jer je najbliža. Inspirisanog konobara, koji mi drži predavanje o gibanici na specijalan način, kao da sam deseta generacija emigranata, prekidam sa novčanicom od 1000 dinara, uz obećanje da ću da mu ih uzmem nazad samo ako počne da mi bilo šta objašnjava dok jedem.Da se ne dvoumim, narucio sam SVE.

Do Niša svi vozimo 200 na sat. Utrnuli prsti i nokti duboko zariveni u sedište auta veoma visoke klase i čudno uzan i neosvetljen autoput Beograd-Niš mi znatno ometju varenje. Kod nas gastarbajtera u Amerikama, ako je propisano 130, svi vozimo 130, dok kod nas u Srbiji može i drugačije. Kako se dogovorimo.

A što misliš da sam ja prdnuo? Samo mi gastarbajteri prdimo?

Reko sam ti da ne preterujes sa gravce na tavce.

Niš noću, nakon tri godine odsustva mi izgleda kao da sam greškom upao u neki mlađi razred umesto u svoj. Vozimo se ulicama koje poznajem dok sa radija ide Balaševićeva pesma Neki novi klinci. Jebote, zar baš nikog da ne poznajem. Ispred zgrade me neka klinka predstavlja drugarici:

Ovo ti je Milan Životinja, Jovanin muž...

Čekaj bre, valjda je Jovana moja žena. Valjda sam ja neki krastavac u ovom Nišu... Evo pitaj ćaleta. On išao samnom u školu... Dve generacije ispred mene. Sutradan, u našem kafiću, već nakon trećeg espresa kao da nikad nisam ni bio nigde. Sve je isto, samo mi neki drugari fotošopovani na starije. Meni malo sumnjivo što mi svi kažu:

Nista se nisi promenio.

Ali eto, stojički prihvatam činjenicu da baš ja nisam ni malo ostario. Šta ću? Takav sam čovek. Spreman da se suočim sa izazovom. Svakog dana, kao novogodišnji program i četiri skakaonice obilazimo niške kafane. U većini mi konobari bez pitanja donose jagnjetinu, jaretinu, dimljenu vešalicu, crevca i ostale dijetetske, niskokalorične proizvode. Oni znaju šta je leba bez mesa. Dvadeset dana traju kao jedan, malo kraći dan. Gde sam bio? Nigde. Šta sam radio? Ništa. Dobro tih par stotina espresa i više desetina novih čarsijskih priča. Bez njih ne bi ni znao da sa Borom i Ćirom ne razgovaramo. I to smo mi ljuti na Boru, a Ćira ljut na nas. Jebem li ga zašto. S Borom bi se možda i pomirio jer on ume da zabrlja, a sa Ćirom nikad. Pa on li će se ljuti na nas. Bilo neko ladno vreme, sneg pa bljuzgavica. Nije mi radilo grejanje u kolima. Internet bio očajan. Frižider i spavaća soba se smanjili. Burek nikad slađi. Dosta novih prijateljica i prijatelja na fejsbuku, rođenih 10 godina nakon časnog poraza Radničkog od 5:0. Zamalo da mi Amerikanci ocarine novih 6 kila uspomena na zavičaj u vidu zaštitnog pokrivača za pločice.

Kad malo bolje razmislim, dolazak u Srbiju me podsetio na vožnju lepog sunčanog dana, kada pri brzini malo većoj od ograničenja, kolima uđeš u tunel. I pored naglog smanjenja brzine, uključivanja farova i skidanja naočara za sunce ,ne uspevaš da izbegneš prvih nekoliko zjapećih udarnih rupa. Posle, kada se oči malo naviknu, uopšte nije toliko loše za vožnju. Daleko od toga. Barem te ne biju kiša i vetar nemilosrdnog kapitalizma, a i uvek imaš izlaz iz tunela.

Strongman za magazin Story