Srbat i Srbatica

Zaculi su se neki Cudni Zvuci , neki potmuli , nerazumljivi zvuci, koji su nesto krsili , nesto cvrsto i vrlo otporno ....ispred nase zgrade. Ne secam se koje je doba dana bilo. Zvuci su me Magicnom Snagom izneli sa petog sprata, iz Stana Mog Detinjstva ,na pocetku Vojvode Stepe , blizu Gorice , koju nisam zaboravila... iako nje vise nema. Videla sam Velike Ratne Masine , koje su kidale ulicu ispred moje zgrade i ostavljale sitne kamencice i sivi prah koji je moje oci punio Strahom. Nisam tacno znala od cega i zbog cega , ali se secam tog ,Veceg Od Svih Strahova, koji se rojio ispred mojih ociju  i posto nije ceo mogao u moje oci da stane sirio se Ulicom, Beogradom i Celim svetom... Moja mama je plakala. Brat je trckarao okolo uznemiren, mozda radostan sto prvi put uzivo vidi Ratne Masine , koje je imao u svojim igrackama. On je bio mali i nista nije razumeo.... 

Neki ljudi su nosili Coveka ,koji je svojim telom stitio prolaz tenkovima. On se otimao, psovao, dozivao. Niko mu se nije pridruzivao. Ja sam htela, ali sam znala da sam mala i da nemam Snagu i posle sam godinama bila ljuta na Ljude zato sto Tada nisu zaustavili rat. Kasnije sam razumela da je sve bilo Uzaludno....Svi su samo stajali sa strane i nemo ,sa pogledima punim prelezane bolesti , posmatrali sve tenkove koji su prolazili.

Odneli su coveka na trotoar i tenkovi su nastavili da se mnoze u mojim secanjima na Beograd, na moju Prvu uciteljicu, na moje Drugarice, na moju Prvu Tajnu Ljubav, na Poslasticarnicu pored nase skole , na Draganu sa sestog, prekoputa moje zgrade, na Minu iz moje klupe...na Divlje Kestenove i prostirke od zutog lisca u parkicu koji je u jednom koraku stizao na Autokomandu, na Male Ducane gde sam ja Mojoj Porodici kupovala poklone sa povratka iz Amerike , moje zamisljene igre,.... na Moje Obdaniste i na Moju Vaspitacicu Gagu, najbolju od svih na svetu uciteljicu .... Jos se Demonstracije nisu ni zavrsile , a Moj Otac je napustio zemlju. Posle smo otisli i Mi.

Rat je trajao dugo. Odrasla sam na Drugom jeziku, u Drugoj kulturi, povremeno se dopisujuci sa Rodbinom i Rodicama, sada podeljenim u dve drzave. Nona je odavno umrla, Baka je jos ziva. Poceli smo , brat i ja da letimo Doma i da letimo Kuci.

Malo smo se mucili, ali smo ponovo pronasli najbolje Drustvo iz kraja , Nasu Klapu za kantanje na moru. More nam je bilo prijatno slano , Beograd nas je docekivao sirom otvorenih ruku i cvrsto stiskao na grudi. Bili smo na meti pogodjeni obema ljubavi. Pocela je tiha patnja i pitanja . Ko smo mi ,Srbi ili Hrvati . Roditelji su bez navijanja rekli da cemo morati to sami da odlucimo . Naucili smo da se krstimo i Prvo levo i Prvo desno. Proslavljali smo i Mamine i Tatine praznike , podjednako. Nismo krsteni ni u jednoj veri. Brat i ja nismo mogli i jos uvek ne mozemo da se odlucimo, zato sto Jesmo i jedno i drugo. Sad nemam vise pitanja , nemam nikakva poredjenja mojih dvaju nacionalnosti , jer sam izmislila novu rec za stanje bratovo i moje : Ja sam Srbatica , a moj brat je Srbat....drago mi je da smo se upoznali.