Daj ljudima novac i počeće da se ponašaju kao idioti

tocsk

Svaki mali potres na berzi pravi cunami u medijima. Zašto?

U ekonomiji se niko ne ponaša kako bi trebalo. Sve više ekonomista počinju da preispituju teorije Džona Stjuarta Milsa i drugih, po kojima ljudi na jedan racionalan način teže da maksimiraju svoju sreću. Posebno j emeđu mlađim ekonomistima, koji ulaze u modu, postalo moderno se obraćaju psihologiji da bi objasnili ponašanja koja su „izgleda protiv svake logike".

Svi eksperimenti psihologa vode do istog zaključka. Na primer: čini se da mi precenjujemo status kvo, tj. položaj koji smo uspeli postići. Popularno među psiholozima je da podele jedan određeni broj šolja/šoljica za kafu jednoj grupi ljudi. Oni koji su dobili jednu šolju treba da kažu po kojoj ceni bi bili spremni da je prodaju. Oni koji su bez šolje treba da kažu po kojoj ceni bi kupili jednu takvu šolju. Uobičajeno je da je prosečna prodajna cena šolje mnogo veća od cene ponude. Čim smo nešto dobili  smatramo da ima mnogo veću vrednost/cenu nego što bi sami bili spremni da platimo za isto.

Ne oseća li neko isti mehanizam kad treba da sredimo podrum ili bacimo neku stvar iz kuće?

Psiholozi imaju i dobar način da navedu ljude da mrze jedan drugog.  Na primer: U „The Ultimatum Game"osoba X dobije 100 dolara.Onda ta osoba treba da ponudi osobi Y jedan deo tog novca. Ako osoba Y prihvati ponudu X oboje zadržavaju svoj deo deo - ako ne, niko ništa ne dobija. Pokazuje se da kada suma ponude pada ispod 20, uobičajeno je da Y ne prihvata ponudu, iako je i tih 20% ili manje, čista dobit. Osobi Y se čini da dobija više ako X ne dobija ništa nego da maksimalizuje svoju sopstvenu dobit. (Da komšiji crkne krava, pa makar i ja izgubio pride). E, to Mils nikada nije uzeo u obzir.

Mora da je vrlo zabavno psiholozima sa ovim eksperimentima. Imam osećaj da test ljudske mogućnosti da razmišlja racionalno postaje prava komedija kada čovek čita o manipulaciji ljudima uz pomoć  "točka sreće".

Pokusni kunići dobiju pitanje o procentima: "Koliko afričkih zemalja ima u Ujedinjenim nacijama?" Kada je potanje postavljeno, voditelj pokrene točak sreće sa brojevima 1-100. Osobi se sugeriše da kaže da li je broj zemalja veći ili manji od broja dobijenog na točku. Posle toga osoba može reći na koliko procenata pogađa.

Izuzetno mali broj ljudi ne bude pod uticajem točka sreće i njegove potpuno nevažne cifre. Kada točak stane na 10, osobe pogađaju da se radi o 25% zemalja. Ako točak stane na 65, prosečan odgovor je 45%.

Ovaj fenomen se zove anchoring, ili: „Ljudi dozvoljavaju da budu pod uticajem čak i podataka za koje su u potpunosti  svesni  da ne dolaze od nekog ko bolje zna."

Takvi smo mi: bespomoćni pred snagom sugestije točka sreće. Da li uopšte postoji neko razmišljanjekoje se može nazvati racionalnost? Ako i postoji, uticaj je predimenzioniran. Dugo smo imali predstavu da se baš kod ekonomskih nedoumica ljudi ponašaju racionalno. To je dovelo do toga da ekonomistički način razmišljanja uđe u mnoge druge pore društva. I upravo tada stariji pricipi se preispitivaju. Da ironija bude veća, ortodoksni ekonomisti dolaze u situaciju da se brane od jeretika u sopstvenim redovima, a u isto vreme njihov način razmišljanja dobija na više terena i u drugim disciplinama kao što su studije zakona i politike.