Crtice iz Barselone 4

Barselonu u reklamama često nazivaju gradom Gaudija. I zaista, među najprepoznatljivijim obeležjima grada, onima koje su obavezni deo svake turističke ponude, ističu se građevine koje je Gaudi sagradio, a ponajviše ona koju nije stigao da završi - crkva Sagrada Familia.

 

Gaudi - Božiji arhitekta 

Hoćete da vam kažem gde sam našao svoj model? U drvetu, koje širi svoje grane, koje se nastavljaju u sve tanje i tanje grančice, na čijim krajevima je lišće. I svaki pojedinačni deo raste u skladno, veličanstveno, još od trenutka kada ga je Bog stvorio svojom umetnošču

Antoni Gaudi rodjen je u prosečnoj porodici, u gradiću Reus, na jugu Katalonije. Trebalo je da nasledi od oca zanat kovača, ali od malena ga je krasio osećaj za dimenziju, ljubav prema prirodnim oblicima i zanimanje za crtanje i arhitekturu. Tako se, zajedno sa bratom preselio u Barselonu gde je studirao arthitekturu, dok je njegov brat završio medicinu. Završio je u svojoj 27. godini, u drugoj generaciji svršenih studenata. Na njihovu sreću, Barselona je tada srujšila zidove koji su je sputavali i poečla da se širi u svim pravcima, organizovano i planski, u okviru projekta zvanog Eixample. Pored toga, kao deo nacionalnog osvešećenja i jačanja katalonskog identiteta, pozvani su da učestvuju u obnovi crkava, starih građevina i palata. Konačno, u Barseloni su se prelamali uticaji Pariza i Havane, tako da su mlade arthitekte mogle da razviju poseban stil koji je od svega uzeo po nešto, ali postao nešto iznad svega. 

U to vreme, stabilizovala se i klasa bogatih preduzetnika koji su bili raspoloženi da ulažu u građevine, bilo da time prikažu svoje novostečeno bogatstvo, bilo da ostave zadužbine po kojima će ih se sećati. Gaudijev genije tako se udružio sa bogatstvom i darežljivošću grofa Euzebija Guela. Iz te kombinacije nastale su građevine po kojima se Barselona i danas prepoznaje. 

Bio je u isto vreme i tradicionalista i inovator. Počeo je da radi u kombinaciji gotskog stila i tradicionalne katalonske arhitekture (pogotovo tradicionalne materijale - ciglu i malter), ali je vrlo brzo razvio sopstveni stil koji odlikuju nepravilna i začuđujuće zamršena rešenja, naizgled kao da su rađena za fabriku igračaka, ali u suštini zasnovana na objektima iz prirode. Puno je proučavao geometriju, tako da je nalazio zanimljiva i nepredvidiva rešenja korišćenjem elipsi i hiperbola. Umesto dvodimenzionalnih planova, radio je makete u prostoru kao osnovu za projektovanje građevina. Pravio je makete od gipsa, drveta, žica i kontrategova, dok je sa površine koristio tkanine. Svoj stil primenjivao je ne samo na građevinama koje je projektovao i gradio, već i kod izrade detalja, nameštaja, ograda, svetiljki i drugih predmeta. 

Mada je crkva Sagrada familija njegovo nezavršeno delo, kome je konačno i posvetio ceo svoj život, čudno zvuči podatak da su svi njegovi veliki radovi nastali tek kada je, već pet godina posle diplomiranja, počeo da radi na ovom monumentalnom projektu.

 

Park Guel 

Preporučujem da posetu Gaudijevim radovima započnete u rano jutro u Parku Guel. Park je tada miran i bez mnogo turista i prodavaca svega i svačega, pa možete uživati u lakoj šetnji po čudesnim lavirintima puteva, objekata i figura koje je majstor ovde postavio. 

Euzebio Guel kupio je 1900. godine pošumljenu padinu koja je tada bila izvan grada sa namerom da napravi ekskluzivne kuće za stanovanje koje bi prodao lokalnim bogatašima. Ova ideja držala ga je 14 godina i na kraju doživela finansijski fijasko. Ipak, u međuvremenu Gaudi je stigao da izgradi centralni deo parka sa velikom terasom, dve kuće na ulazu i preko 30 kilometra putića, staza i lukova. Srećom, grad je kupio park još za Gaudijeva života i on je i danas otvoren za posete. 

Park je izuzetno lep i milina je šetati njime. Zgrade i ograda na ulasku imaju guste isprepletane metalne konstrukcije i karakteristične oblike prozora i dimnjaka. Sa ulaza nailazi se na zanimljivu fontanu kojom dominira ogromna iguana živih boja izradjena od mnoštva raznobojnih pločica. Ona je danas jedan od prepoznatljivih simbola Barselone. Placa u centru diže se iznad cele šume stubova izmedju kojih se nalaze zanimljivi mozaici. Ivica terase je sva u malim terasama prekrivenim mozaicima svakojakih oblika, boja i ornamenata. Sa strane je market čudesnih krivih stubova. Dalje u parku, sa desne strane od ulaza nalazi se zgrada u kojoj je Gaudi nekada živeo, a u kojoj je danas muzej sa znamenitostima od kojih se izdvajaju ograde i nameštaj koje je sam izradio. Nažalost, gornji deo, na kome je trebalo da bude uzgrađena crkva, a sa koga je najlepši pogled na park i Barselonu, je u fazi renoviranja.

 

Kuće u gradu 

Pomenuću ovde samo ukratko tri posebne kuće koje je uradio Gaudi u Barseloni. 

Palata Guel je prva zgrada koju je Gaudi 1890. godine uradio za svog bogatog patrona i izgleda jedina koju je sam u potpunosti završio. Jedina je njegova zgrada u starom delu grada - stešnjena je ostalim visokim zgradama u jednoj od prvih ulica sa leve strane kada od spomenika Kolumbu krenete uz Ramblu. Rađena je kao dodatak već postojećoj zgradi u vlasništvu familije koja gleda na Ramblu, ali je trebalo da pokaže svu moć i raskoš bogatstva kojim su vlasnici raspolagali. Medjutim, zabeleženo je da je bila izuzetno skupa, da Euzebio Guel tu živeo samo vrlo krata period svog života i da se uopšte nije svidela njegovoj ženi. Međutim, upravo je ovde bogati mecena sakupio mnogobroja umetnička dela koja je sakupio po svetu. 

Zgrada je izazvala veoma oprečna mišljenja arhitekata, koji su je ili žestoko napadali ili podržavali smelost autora. Međutim, vrlo brzo je stekla popularnost među stanovnicima Barselone koji su dolazili da joj se dive, tako i u međunarodnoj stručnoj javnosti. Mnogi je smatraju obeležjem pokreta katalonske renesanse i arhitektonskim simbolom kulturnih ambicija buržoazije. 

Kasa Batlo izgledao kao da je preuzeta iz scenografije za Ivicu i Maricu. Gaudi je, zajedno sa svojim prijateljem i preduzimačem Žozepom Bajo i Fontom iz temelja preuredio već postojeću kuću u vlasništvu porodice Batlo, jedne u nizu grandioznih kuća koje krase jednu od glavnih gradskih arterija Pasež de Grasia. Smata se vrhuncem Gaudijeve halucinativne maštovitosti. Domaće stanovništvo je u žargonu zove kućom kostiju ili zmajevom kućom. Prozori odaju utisak čeljusti neke čudne životinje, dok krov predstavlja Svetog Đorđa (kula sa krstom) i zmaja čija su leđa od crepova složenih kao džinovske krljušti. 

Pored neobičnog izgleda, talasastih prozora i balkona, zgrada se izdvaja od ostalih susednih zgrada klasičnog stila i po svojoj plavo-zelenoj boji, koja se menja sa dobom dana i jačinom svetlosti koja pada na fasadu. Učenici slavnog arhitekte smatraju ovu fasadu njegovom najboljom. 

Zgrada je služila kao prihvatilište za izbeglice tokom građanskog rata, da bi ponovo došla u privatno vlasništvo i bila otvorena za posete javnosti. 

Kasa Mila je dalje uz Pasež de Grasia. U početku su je zvali po naručiocu, a zatim je ustaljen naziv La Pedrera, što bi moglo da se prevede kao kamenolom zbog kamene fasade nepravilnog izgleda. Zanimljivost zgrade su terase, ukrađene teškim gvozdenim konstrukcijama, a posebno krov sa mnogobrojnim čudnim dimnjacima. Gaudi je na vrhu zgrade hteo da postavi veliku grupu kamenih skupltura kojom bi dominirao 25 metara visoka statua Bogorodice. Kada se porodica Mila tome usprotivila plašeći se reakcije anarhista, odustao je od daljeg rada na projektu. 

Ovde možete videti različite sadržaje: od grandioznih ulaznih vrata do intrigantnog balkona sa svim tim zanimljivim dimnjacima i pogledom na talasasto dvorište i zgrade unaokolo, preko prigodne izložbe Gaudijevih radova i privremenih postavki, talasastih zidova, prostorija nepravilnog zaobljenog oblika, tavanica prekrivenih gipsanim ornamentima ili sve do jednog stana koji je sačuvao izgled sa početka prošlog veka - sa svim zanimljivim i iznenađujućim rešenjima koje su ugradili Gaudi i njegovi sledbenici. Gaudi je ovde išao "u sitna crevca", radeći čak do detalja kao što su bronzane kvake na vratima ili drveni ornamenti u liftovima. 

Gaudi je maketu kuće izložio na izložbi u Parizu. Takođe, izradio je gipsane makete svih dimnjaka ba di ih po tim maketama izradio skulptor Bertran.

 

Sagrada familia 

Stvar koja vezuje Barselonu i Beograd je dugovečno građenje kolosalne katedralne crkve. Dok je naš Hram Svetog Save započet u prvoj polovini 20. veka, kamen temeljac za monumentalnu Sagradu Familiju postavljen je 1882. godine. 

Ako postoji jedna stvar koju treba obavezno videti u Barseloni onda je to ova crkva. Ako jedna stvar odražava posvećenost genija životnom delu, onda je to Sagrada. Ako nešto predstavlja kolektivni napor da se dovrši svojevrsni živi testament, onda je to ovaj hram. 

Sve je počelo tako što se bogati izdavač Žozep Maria Bokabela i Verdaguer odazvao pozivu Pape Pia IX za obnovu katoličke vere u Evropi koja je bila ugrožena naletom liberalizma i sekularnih ideja, pre svega u Italiji pod Garibaldijem i Kataloniji koja je tradicionalno bila perjanica novih ideja i otpora tradicionalizmu. Novi, grandiozni hram trebalo je da bude ishodište svih barselonaca koji bi poželeli da okaju svoje grehe i vrate se veri u punoj meri. Šta bolje izabrati za taj izazov nego svetu porodicu - sagradu familiu - koja je trebalo da probudi tradicionalna osećanja katalonaca. U tu svrhu Bokabela je odlučio da podigne velelpni hram koji će svojim sjajem nadmašiti sve do tada viđeno. Ubrzo su sakupljena osnovna sredstva i kamen temeljac je postavljen 1882. godine. Odabrano je mesto izvan gradskoj jezgra, ali je grad odavno svuda uvaokolo. Već posle godinu dana prvi arhitekta je napistio projekat (da li se iko uopšte seća njegovog imena), a Gaudi je već od 1884. godine preuzeo ovaj gigantski posao. 

Osnovni razlog što gradnja crkve traje toliko dugo je što se sredstva obezbeđuju samo donacijama vernika i od prihoda od ulaznica i suvenira. Takodje, dugi periodi kada ništa nije rađeno, pre svega zbog građanskog rata u kome je čak deo izgrađenog porušen, doprineli su sporosti gradnje. 

Pitanje je, na kraju, koja će se crkva pre završiti. Sam Gaudi je govorio da će gradnja trajati celih dvesta godina! Proračuni današnjih arhitekata u Barseloni govore da će Sagrada biti dovršena 2030. godine. To je celih 11 godina manje od prognoza datih pre 5 godina! No, očekuje se da će već sledeće godine crkva biti pokrivena te da će početi služenje u njoj. 

Crkva se gradi na osnovi koja potiče iz gotske arhitekture. Biće 95 x 60 metara u osnovi, sa mogućnošću da primi 13.000 vernika. Centralni toranj sezaće do 170 metara visine, a 17 drugih biće oko 100 metara visoki (to su oni koji su sada već podignuti - dakle centralni će biti više od dve trećine viši od njih!). Tornjevi su svi zaobljeni, jer je Gaudiju uzor bila sveta planina Monserat koja, po njemu, nema nijednu pravu liniju. Broj 33, koji podseća na godine koje je Isus imao kada je raspet, vodio je Gaudija u mnogim rešenjima, od broja stubova, pločica, cigli i drugih elemenata, pa do ploča sa brojevima složenim u neku vrstu današnjeg sudokua kojima je zbir upravo 33. 

Gaudi je proveo preko 40 godina života radeći na ovom hramu. Lično je nadgledao izgradju istočnog krila, kontruisao tri strane crkve (Rođenje, Pasija i slava i Raspeće). Rad na crkvi naveo ga je da razmišlja o smislu života i da se potpuno posveti veri. Živeo je za Sagradu. Kada su donatori odlučili da prekinu sa finansiranjem gradnje, i u vreme ekonomske krize, uložio je sav svoj imetak i lično sakupljao novčane priloge za nastavak gradnje. Poslednjih godina života odbijao je bilo kakav drugi posao, preselio se u kućicu pored crkve i živeo isposničkim životom. Sve vreme je provodio na gradilištu, osim što je nedeljom išao na duge šetnje pored mora sa grupom svojij studenata koji su njegove odgovore na mnoga pitanja vredno zapisivali - taj materijal predstavlja i danas bogati izvor ideja koji mogu da pomognu da se dokuči sva veličina njegovog genija. 

Verovatno mu je Sagrada familija bila na pameti kada ga je u sedamdeset četvrtoj udario tramvaj 7. juna 1926. godine, na raskrsnici velikog bulevara Gran Via de les korts katalans i ulice Bailen. U početku niko nije znao ko je starac koji je doživeo nesreću - toliko je bio omršaveo i propao da su mislili da se radi o nekom prosjaku. Umro je tri dana kasnije. Na sahrani se okupio ceo grad, svako ko je iole nešto vredeo u Barseloni. Od 2002. godine, rektor crkve vodi postupak da se Gaudi beaifikuje. 

Gaudi je uspeo da završi samo kriptu, neke zidove, jedan portal i jednu kulu. U naredne četiri godine izgrađene su još tri kule. Međutim, tokom građanskog rata, anarhisti su polupali sve što su mogli i uništili sve makete i spalili sve nacrte koje je on izradio. Gradnja je obnovljena tek 1952. godine, korišćenjem obnovljenih modela i fotografija crteža i maketa. 

Današnji vodeći arhitekta Žordi Bone i njegovi saradnici stoje na stanovištu da crkvu treba što pre završiti kao verski objekat, bez prevelike pasije, da se ne mora završiti isključivo po nacrtima i idejama Gaudija, te da je prirodno da i on ostavi svoj lični pečat. Na crkvi se jasno vidi razlika između izvornih, starijih delova i onih koji su izgrađeni nedavno. Oko jednog amatera kao što sam ja ne može razlučiti da li je samo u pitanju novi deo, novi materijal, ili sasvim drugačiji pristup. 

Crkva je danas u stvari jedno veliko gradilište. Najveći deo unutrašnjosti i veliki delovi spoljne fasade su u skelama.  Kranovi iznad gradilišta crkve su stalno u pokretu, a preko 100 radnika radi svakodnevno. Dve strane koje su završene i koje danas predstavljaju ono što zovemo Sagradom su u stvari bočne strane hrama. Ulazna se ni ne nazire, a zadnja se nekako pomalja. 

Ono što sam uspeo da primetim kao razliku u odnosu na moju poslednju posetu od pre 4 godine je da je dogradjen ceo blok na levoj strani fasade Pasija, da je uklonjen veliki blok kontejnera koji je staja sa druge strane ove fasade, da je puno malih detalja i lukova koji su dodati, da se radi i na glavnom ulazu u crkvu, te da je izgleda počela gradnja centralne i najviše kule koja treba da simbolizuje samog Isusa.

 

*** 

Gaudi jeste najpoznatiji i najgenijalniji arhitekta Barselone, ali je i mnogo drugih sjajnih i kreativnih majstora ostavilo trag u gradu. Opisivanje njihovih radova bi potrajalo. Barselona je zato arhitektonski izazov koji treba prihvati i istraživati, sa knjigom pod pazuhom i dobrom kondicijom.