ISTORIJSKA ČITANKA: Tito - velikan ili opsenar

 Preveliki je broj iskorišćenih prilika da bi se njegova karijera pripisala samo sreći. Niti je to moguće postići uz pomoć samo jednog talenta ili tehnike.

Imam zadovoljstvo da prenesem tekst bloga Predraga Markovica.

NEKADA bi se 25. maja slavio Titov rođendan, premda je to jedan od deset mogućih datuma njegovog rođenja. Da li je on bio istinski velikan, ili su mu samo okolnosti išle naruku? Da li mu je srećni slučaj pomogao da preživi čistke među jugoslovenskim komunistima u Moskvi, da se nađe na čelu najuspešnije komunističke gerile u Evropi, da Sovjeti uđu u Jugoslaviju, da se posvađa sa Staljinom na samom početku Hladnog rata? Jedino tada se moglo iščupati iz sovjetskog zagrljaja, a tada je i Amerika bolje plaćala takvu neočekivanu podršku. Svi koji su probali da se odvoje kasnije, nisu uspeli. Čaušesku je donekle uspeo da se distancira od Sovjeta, ali nije uspeo da to naplati. Zatim je Tito otkrio izvor neslućene diplomatske snage u nesvrstanima. Čak je i umro na vreme, baš na samom početku velike krize koja je uništila njegovu državu i režim.

Preveliki je broj iskorišćenih prilika da bi se njegova karijera pripisala samo sreći. Niti je to moguće postići uz pomoć samo jednog talenta ili tehnike. Sada ćemo pomenuti samo jednu njegovu veštinu, koja može da bude poučna. To je izraženi dar za stvaranje onoga što bi se danas zvalo javni imidž. Prvi put je pokazao taj dar pre 80 godina na "bombaškom" procesu u Zagrebu 1928. godine. Zvanično je bio sekretar mesnog komiteta zagrebačkih komunista, a nezvanično agent-rezident Kominterne. Tada je u Jugoslaviji bilo mnogo istaknutijih komunista, a i agenata. Brozu je suđeno za terorizam, u vezi sa sakrivenim oružjem. Međutim, izjavom da priznaje samo sud svoje partije, pretvara se u političkog borca. Zagrebačka štampa, ionako kivna na jugoslovensku državu i policiju, objavljuje njegov portret i govor na prvim stranama. Sigurno je ovaj njegov gest doprineo tome da ga primete i u Kominterni, pa ubrzo posle izlaska iz zatvora biva kooptiran u Politbiro.
Dugo se 1937. godina slavila kao datum njegovog preuzimanja Partije, ali je zapravo tek Peta konferencija 1940. godine učvrstila njegov status. Vrativši se u zemlju, a verovatno izbegavši čistke, svojim izgledom i ponašanjem, svedoči Đilas, potpuno je zasenio svoje mnogo mlađe saradnike. Kominterna je razmatrala mogućnost da raspusti KPJ. U to vreme, mađarski i rumunski komunisti, a da i ne pominjemo bugarske, uživali su daleko veći ugled u međunarodnoj komunističkoj hijerarhiji.
Rat će sve promeniti. Tito je 1945. proslavljeni vođa najveće evropske gerile, dok su ranije legende komunističkog pokreta, kao Dimitrov, instalirani na vlast iz Moskve,
potpuno zavisni od Sovjeta. Ovo osećanje snage i domaće podrške ohrabrili su Tita da izaziva Ameriku mešanjem u grčki građanski rat. Naša armija je bila prva koja se usudila da obara američke avione posle Drugog svetskog rata. Jugoslavija je bila mala Titu. Albanija je već bila na putu da postane sedma republika, a pregovori sa Bugarskom o balkanskoj federaciji daleko su odmakli. Tito je želeo da bude najstariji brat, odmah do Staljina, u komunističkoj porodici. Staljin pokušava da ga ukloni, ali je onda Tito iskoristio podršku naroda. Hladni rat je u začetku, blokada Berlina počinje tačno kada i sukob sa Informbiroom. Amerika rado prihvata donedavno najoštriji komunistički režim kao važnog saveznika.
Tito koristi novi položaj zemlje da izgradi svoj novi imidž na Zapadu. On je među svim komunističkim državnicima bio prva, a pre Gorbačova i jedina zvezda u zapadnoj javnosti. Njegov zgodan ratnički portret je početkom pedesetih dospeo na naslovnu stranu "Tajm lajf" magazina. Nijedan komunistički vođa nije se sretao sa većim brojem američkih predsednika od Ajzenhauera nadalje. S druge strane, Tito je održavao odlične odnose i sa svim sovjetskim liderima posle Staljina. Hruščov i pola rukovodstva su čak došli u Beograd na pokajanje, a Hruščov ga je konsultovao i u vezi s velikim krizama kao što je mađarska. Pitaju ga za mišljenje i u stvarima svetske politike, na primer Karter u doba egipatsko-izrelskih pregovora.
U zemlji, njegov kult ličnosti je bio jedna od legitimacijskih osnova režima. I mimo kulta uspevao je da izazove oduševljenje svojih podanika: od govora u Splitu 1962. godine do govora pobunjenim studentima 1968. godine. Zapadna štampa ga je veličala jer je pokazao više sluha za studente od De Gola. Za razliku od briljantne spoljne politike, izgleda da je Tito u zemlji doživeo poraz mnogo godina pre smrti. Britanski istoričar Dejan Jović smatra da je on već početkom sedamdesetih izgubio pravu političku moć, raspodeljenu među republičkim oligarhijama. Ove zavađene vrhuške ustavno blokiraju svaku mogućnost da iko nasledi Tita. Bezidejni vladari Jugoslavije pokušavaju da pod nekrofilnim sloganom "Posle Tita, Tito" održe režim koji se već raspadao. Jugoslavija nije našla svog Denga da reformiše državu pravljenu po meri pokojnog vođe. A i svet se promenio. Gorbačov se povlači iz Hladnog rata i Jugoslavija gubi značaj jezička na vagi. Da li bi se Tito snašao u toj situaciji? Da li bi i u današnjem svetu bio veliki?