Mirko Kovač - pisac koji piše mrko

           Do njega sam stigao na isti način kao i do Borislava Pekića, Bruna Šulca, Kundere, Filipa Davida, Lasla Vegela i još nekih izvanrednih pisaca - preko Danila Kiša, negde pred kraj gimnazije, kada sam čitao dan i noć, potpuno nezasito. (Oni koji me poznaju, znaju da verujem u jednog književnog boga i da se on zove Danilo Kiš. Amin.)
          Prvo sam se dočepao Kovačevih pripovedaka, jer su mi uvek više godile pripovetke i kratke priče nego romani, i prva koju sam pročitao govorila je, vrlo verovatno, o samom Danilu Kišu, zvala se mislim Ugovor sa Sarom (ali ta je pripovetka bila objavljivana i pod nekim drugim naslovima, ako se ne varam). Bila je napisana veoma precizno, pregledno i staloženo. Stil pisanja me je odmah privukao: Kovač je od onih pisaca kojima verujete i sa kojima možete mnogo toga proći. U tonu kojim piše ima uvek određene doze prezira, saosećanja, ljubavi i mržnje istovremeno, pa mu naprosto verujete da će baš on biti taj koji će vam stvari kazati na način na koji su se dogodile. Zatim sam pročitao Rane Luka Meštrevića, a zatim i Nebeske zaručnike. Zatim su na red došli romani, prvo klasik Vrata od utrobe, a zatim i roman Životopis Malvine Trifković, taj maleni roman neobičnog naziva koji za mene i danas ostaje jedan od najlepših romana jugoslovenske književnosti i bez trunke dileme, najlepše napisana knjiga Mirka Kovača.
          Pored pesimizma koji izvire iz svake reči koju je Kovač napisao, a koji ponekad ume da bude užasno težak, druga stvar za koju ga vezujem je - jezik. Kovač se ne igra jezikom onako kako to čini Milorad Pavić, recimo, čak ni onako kako to čini Danilo Kiš (recimo u Mansardi ili Bašti, pepelu), ali ipak je Kovač pisac kog je ponajviše obeležio jezik. Na neki način, spomenik tome je upravo njegov roman Životopis Malvine Trifković, napisan delom na ijekavici, delom na ekavici. Međutim, bilo da piše ekavski ili ijekavski, rečenice i reči Mirka Kovača ne pripadaju ni ovom a ni onom jeziku, a to nikako i nikom ne odgovara. Ako se ne svrstate ni na jednu stranu, onda vas obično niko neće. To je i najbolji i najteži položaj za intelektualca. Kada su ga u jednom intervjuu upitali da li pripada srpskoj ili hrvatskoj književnosti, odgovorio je ovako: to mi je sve manje vazno; ja sam se izborio za neku svoju poziciju, rekao bih "slobodnu poziciju" i to mi odgovara.Možda pripadam onom malobrojnom krugu pisaca koji sami sebe, svojim postupcima i svojim načinom mišljenja, izbacuju iz bilo kakvih kolektivnih zanosa i ostaju negdje na margini kao vječiti autsajderi.
          Kovačev jezik ili možda je bolje reći u množini - jezici, kao i njegov običaj da ih nonšalantno menja, kako mu godi, kako poželi, kako zahteva delo ili kako zahteva on sam, ponekad mogu prevazići okvire književnog eksperimenta i postati političko pitanje. Na žalost. U intervjuu povodom dodele nagrade Meša Selimović kaže sledeće: nekad mi neko zna prigovoriti da sam pisao ekavski - pa, naravno da sam pisao ekavski, živio sam u Beogradu! Ja sam rođenjem s ijekavskog područja, ali sam se potrudio da uđem u ekavicu. I to mi je samo jedno iskustvo, ekavica ima svojih draži, barem kad je o prozi riječ. Roman Životopis Malvine Trifković pisao sam u Zagrebu krajem šezdesetih godina, i to na jednom starom hrvatskom i starom srpskom jeziku. Jer jezik, ne samo što služi za individualizaciju likova nego je bitan i kao književni postupak, vrlo često i kao forma.
          Kovača, Kiša, Filipa Davida i Borislava Pekića, otkrio sam pred kraj gimnazije, dakle, u periodu kada se konačno formirao moj književni ukus, ali i u periodu kada se formirao moj odnos prema svetu, prema politici pre svega. Kovač i Kiš me nisu naučili da je nacionalizam zlo, to sam znao i pre njih. Kovač i Kiš su mi, međutim, pružili odličnu intelektualnu podlogu rekavši daleko rečitije nego što sam ja tada umeo, ono što sam intuitivno osećao i mislio.