О НАШИМА И ЊИНИМА ЗА НЕУПУЋЕНЕ (АЛЕ АЛЕ)

Мало тога је остало да се каже о навијачима, навијању, психологији масе и осталим пратећим симболима једне појаве која је обележила претходни век. Оно што овај текст НЕ треба да уради је да поново протрчи кроз исте закључке које смо имали прилике да видимо годинама уназад. Овде ћемо се бавити само једним аспектом навијачких група, а то су навијачке песме. Један део ових песама датира још од оснивања клуба или је настао тако што су навијачи или популарни певачи спевали химне вољеном клубу. Већи део је заправо обрада популарних песама карактеристичних за саму државу или поднебље (за српске навијаче су и махом карактеристичне овакве песме). Постоје и песме које сасвим спонтано настану на терену: тако за играча који лежи повређен имамо прилику да чујемо скандирања „Носи говна напоље", за судију који суди офсајд или фаул у нападу ону чувену: „Судија, педеру!" итд. Ова два примера би требало овако рано у тексту да илуструју како изгледа и већина песама/скандирања. Текст ће бити сиромашан у том делу у ком треба да се обухвате песме глобално, јер је и сам аутор симпатизер једног клуба (иако га то неће спречити да буде крајње и сурово објективан, мада и сам пева овакве гадости).

О песмама генерално. Као и сваке теме које се дотакнете, видећемо и овде да је концепт широм света исти иако сваки навијач мисли да је његов клуб јединствен на исти начин као што мисли да је и његов народ јединствен. Прво на шта се наиђе је чувено скандирање навијача са енглеског говорног подручја: «You're a wanker! You're a wanker!" (ви сте/ти си дркаџије(а) ) којој је циљ да се увреди противник. Енглески навијачи су увек постављали стандарде у навијању, тако су и најпознатије песме управо са ових терена. Ове песме, иако обично баналне и људима ван света спорта помало и смешне, које су ипак на много вишем нивоу (и када је у питању хумор и када је у питању исказивање љубави), су преживеле и суд јавности и урезале се у срца верних навијача. Оне и нису битне у овом тексту који треба да оголи оне најјадније и најбезобзирније моменте у навијању на овим просторима, па се нећемо дуго задржавати на њима. Сигурно је овде и прилика да се помене најпознатија европска песма: "You'll never walk alone" певана на стадионима широм света која је стекла велику популарност захваљујући извођењу навијача Ливерпула (петоструког првака Европе). Мелодије из различитих популарних песама су се прославиле захваљујући навијачима. Између осталих: Go West, Hi Ho Silver Lining, Guantanamera, That's amore... Свака од обрада има своју занимљиву историју, тако је Go West обрађена од стране навијача Арсенала као 1-0 to the Arsenal, а они који се сећају Арсенала некада (или они који су читали Ника Хорнбија као и аутор текста) знају шта значи „1-0 за Арсенал".

О српским навијачима генерално. У Србији нема смисла почети било какву причу о навијању а да се не опише однос Гробара и Делија. Партизан и Црвена звезда су (треба ли рећи?) далеко најпопуларнији клубови у Србији и њихов однос потпуно описује све навијачке групе на овим просторима. Најзанимљивија је сама историја ова два клуба у смислу да је невероватно колико су ова два спортска друштва слична, а опет са друге стране, њихови навијачи покушавају да истакну разлику. Оно у чему се ова два клуба разликују су, заправо, само трофеји („ха, само!", рекао би просечан навијач). Чињеница да је Црвена звезда била првак Европе и света у најпопуларнијем спорту јој је донела доста већи број навијача, али и слабију инфраструктуру у осталим екипним спортовима. Једна од приметних разлика између ове две навијачке групе је сам стил навијања. Док су Делије прихватиле медитерански стил са сјајним и бљештавим кореографијама, Гробари су пример енглеских навијача са сталним певањем током целе утакмице. Овде се разлике између група завршавају, јер просечан навијач једног клуба може лако бити замењен за свог заклетог „непријатеља".

О српским навијачким песмама некад. Популарне песме које су преживеле турбулентна времена су песме које певају о љубави према клубу. Тај период у историји Србије када је сваки наговештај национализма гушен оставио је будућим навијачима песме као што су: Волим Партизан, Кића Праја Победа до краја, Црвена звезда на небу сја, Пуне трибине лудих навијача... Тешко је описати тај међупериод, а да се не понављају ствари које су испричане милионима пута. Како и није циљ текста да се дође до некаквог закључка, већ да се покупе чињенице на једно место само ћемо илустровати тај прелазни период. Једна песма Партизановог „југа" се дуго певала на следећи начин: „Има нас Гробара 200 милиона! Тражимо, желимо, титулу шампиона". Оно што је од ове песме остало је тужна истина о томе где је навијање у Србији (не само у Србији, али не треба то много потенцирати...). Ова песма је вођама навијача била превише „млака", јер фали, наравно, вређање противника. Тако се сада понекад чује: „Има нас Гробара 200 милиона! Јебемо Цигане, са и без куртона!" Ево шта је остало од жеље за титулом: да јебу противничке навијаче! Да заборавимо неизоставне педерске мотиве навијачких песама за тренутак. Овде је индикативно да је жеља за титулом замењена вулгарностима које садрже мржњу. Ту лежи и кључ разумевања „периода између" (ратова?), песме које садрже љубав и поштовање замењене су песмама о мржњи и насиљу управо зато што је и навијање својеврстан друштвени вентил. Ово важи и за све аспекте живота, а не само за основна људска осећања. Навијач који је имао лагодан живот пролази кроз победе са кратким осећајем олакшања, док поразе тешко и емотивно преживљава. Наравно, супротан случај је са навијачем који је проживео тежак живот... Он има потребу да слави победу много више, јер их није имао много у животу. Зато и сви потреси у друштву доносе неке друге навијаче, они са собом друге песме, а ове су сјајан приказ оних прво поменутих. Тај затворен круг је одувек био одличан тренинг центар за новопечене психологе, социологе и аналитичаре управо зато што је сама навијачка емоција огољена до сржи (убиј, закољи да ОНАЈ ДРУГИ не постоји! ОНЕ ДРУГЕ на врбе...).

О песмама и мотивима у времену садашњем. Навијачке песме су сада горко-слатка мешавина прошлих времена. Спектар песама од љубави до мржње садржи један мотив који је изузетно занимљив, а уједно можда и најлепши на утакмицама. Доста песама садржи стихове у којима се навија за клуб иако губи, иако пропада, иако је киша или снег: Иако не постанеш нови првак ти... И када губиш, кад је лоше... и када је радост и када је бол... и по ноћи и по дану... и кад губи и кад бије. Међутим, такве песме су врло ретке последњих деценија јер навијачки менталитет није такав. Тако једна од популарнијих песама Гробара ове сезоне у првом стиху каже: „Шта Гробари раде кад нам не иде? Певају још јаче све до победе!" Само извођење изгледа импресивно, јер се два дела хале или стадиона довикују тако да изгледа да једни друге питају ово исто питање. Овај стих уме да невероватно мотивише играче у тренуцима кад губе (чему је и аутор текста неколико пута присустовао), јер имају осећај да хиљаде људи верује у њих. Проблем у самој песми је наставак... Други стих („И све паре света да ми понуде, ја никад не бих престао да волим те") представља врло карактеристично исказивање верности (на чему сви навијачи инсистирају, па је бивши играч који носи дрес супарничког тима увек изложен највећим увредама), али опет већ толико пута употребљено. Трећи стих служи да се неко (а било ко!) увреди. У овом стиху се поручује некоме (а зависи од тренутка и утакмице: полицији, судовима, противничком тренеру, противничким навијачима...) да могу да им попуше понос. Овде је тренутак да се помене педерски моменат у песмама. Убијте аутора текста ако он зна због чега овај мотив доминира у новијим навијачким песмама, али више од половине песама нуди навијачки курац онима другима на пушење, саопштава противнику како ће бити јебани... Најбоља илустрација су две песме Гробара и Делија које се разликују само у томе што се позивају они други да не силазе са оне ствари ових који певају! Који је мотив да се пева таква песма (а треба поменути и да је то све у песми!) неком разумном и објективном не може да буде јасно! Кад смо већ код конкретних случајева, у финалу Купа Радивоја Кораћа ове сезоне тренер Црвене звезде, Светислав Пешић (жива светска тренерска легенда) је вређан константно са трибина (а гле чуда, песма му је поручивала да приђе Партизановој клупи да му друга тренерска легенда стави у дупе!), а о овоме не би било ни речи да он такво понашање није јавно критиковао. У одбрану навијача стали су неки који су тврдили да је то уобичајено и да то скандирају и Звездини навијачи! Простом релативизацијом, карактеристичној за јавне расправе у Србији, дошли смо до тога да су то нормалне ствари и да граница у увредама не постоји ни за кога, а све зато што то раде и они други (а у суштини су то једни исти). Неколико последњих сезона у стандардан арсенал вређања се некако увукао и скандалозни педофилски мотив. Тако навијачи Црвене звезде певају песму у којој су Гробари као мали силовани од стране комшије па, тобоже, због тога навијају за Партизан. Са друге стране хале Гробари су кошаркашу Црвене звезде Милану Гуровићу на стравичан начин вређали дете (уз стандардно вређање његове супруге и противничких навијача. Чуј, стандардно!).

Зашто? Дâ се закључити да се нешто најстрашније што људски ум може замислити већ налази у некој навијачкој песми (од клања и силовања до содомије и педофилије), а до те мере да класично псовање мајке у недоглед звучи као нормалнија песма! На питање Зашто? већ постоје одговори чак и у поп-психологији, много тога је речено о психологији масе, о огледалу друштва, али где се изгубио дух Душка Радовића? Да ли су се вође и „идеолози" променили? Како се од „Будимо добар, а не лош пример навијачима других клубова!" дошло до: „О, да ли ћу ове ноћи да ти свршим међу очи, мој цигане"!?? Да се разумемо, ово није никакав „жал за младост", јер откад сâм аутор познаје навијање ситуација је оваква као данас, само је у питању осећај да некад присуство на утакмици може да буде и празник за сва времена, као што га се неки и сећају... Допринос побољшању ситуације нека буду афоризми Душка Радовића, највећег Навијача свих времена:

- Не враћајте дугове! Не будите гори од оних који су увредили Партизан!

- Треба разумети и друге: сви воле да побеђују, нико не воли да губи, као и Партизан.

- Партизан је најбољи! Поздравимо све оне који су бољи од најбољег!

- Добро се зна шта се под Партизановом заставом сме узвикивати и радити, а шта не сме. Или мењајте заставу или понашање.

- Партизан је добар. Толико добар да не морамо мрзети друге.

- Много кукавица заједно, на једном месту - то је руља. Нико није толико агресиван као кукавица кад мисли да је заштићен.

- Ко је бољи од Партизана заслужио је наше поштовање.

- Да нема других ни Партизан не би могао постојати. Да нема добрих Партизан не би имао од кога бити бољи.

- Децо, водите рачуна о томе како се понашате на „Југу"! Нисте у школи!

- Будимо ведри и здрави! Опростимо онима који су били бољи од нас и верујмо да то никад више неће бити!

Закључак уместо закључка. Како је већ речено да се овде неће извлачити никакви закључци, остаје само да се колективно посеремо на стоку која нам загорчава лепе тренутке гледајући вољени нам клуб и брука нас пред цивилизованим светом! Мрш, бре!