Piranski trougao - HR/SLO/EU

Problem teritorijalnog razgraničenja tj. spor oko Piranskog zaliva datira još od raspada bivše Jugoslavije ali je tek sada poprimio ozbiljne (medjunarodne) razmere. Zašto? Zato što je politička elita u Sloveniji procenila da je za ostvarenje slovenačkih nacionalnih interesa po ovom pitanju "poslednji voz" ušao u stanicu. Naime, Slovenci su (čini se opravdano) procenili da ako Hrvatska završi pregovore sa EU i postane članom iste, neće imati na raspolaganju niti jedno sredstvo prinude kojim bi se mogli efikasnije izboriti za svoju agendu po pitanju Piranskog zaliva. I zato je sve i počelo. Jer, do sada je sa obe strane problem bio manje-više guran pod tepih i predstavljao je konflikt niskog intenziteta.  

Slovenci nisu mogli izabrati bolji trenutak i bolju argumentaciju. EU je u velikom problemu i ekonomskom, usled globalne finansijske krize neslućenih razmera, ali i institucionalnom, usled nerešenog statusa Lisabonskog ugovora. U ovakvoj situaciji, teško je očekivati da će se ključni evropski lideri, a to su i dalje nažalost nacionalni lideri, dublje baviti problem na relaciji Hrvatska-Slovenija. Prezauzeti narastajućim socijalnim nemirima, sindikalnim protestima, padom proizvodnje, otpuštanjima i potresom celokupne društvene strukture Merkelova i Sarkozi se neće latiti posla tj. ozbiljnije pritiskati Sloveniju da prekine blokadu hrvatskih pregovora o članstvu.

Takodje, i argumentacija slovenačke strane, iako ne baš odbranjiva sa pravne strane (jer Slovenci insistiraju na nekom amorfnom političkom obliku dogovora) ima logičku težinu u političkoj ravni. Naime, "Dežela" stoji na stanovištu da "ne može" da razdvoji pitanja hrvatskih pregovora o članstvu i razgraničenja u zalivu zbog pravnog karaktera dokumenata koja su predmet pregovora izmedju Hrvatske i EU a u kojima Hrvatska jasno definiše svoje granice (naravno onako kako njoj odgovara). I eto nam vrzinog kola. Najzanimljivija je njihova političko-pravna računica. Slovenci se čini se, plaše medjuanrodne sudske arbitraže jer im jasno da Hrvatska ima jače pravne argumente. Ali se kao uvek vešti igrači Slovenci oslanjaju na jedino što im u takvoj situaciji preostaje - političke instrumente. Njihov rezon je sledeći: ako Hrvatska nastavi da insistira ne sudskoj arbitraži od nastavka pregovora sa EU nema ništa! Pa ko kako voli nek izvoli. Politike je surova i često ne mari za pravne argumente jer u protivnom ne bi ni bilo bilo sporova medju narodima već bi se svi konflikti rešavali pred sudom i mirno. Ali naša stvarnostu 21. veku još uvek nije takva i kao čovečanstvo smo još uvek daleko od "kantovske" svetske države u kojoj će vladati kosmopolitizam i načela pravednosti moralnosti i ravnopravnosti.

Sa druge strane, Hrvatska čini se lebdi u prostoru izmedju nerealnih očekivanja od EU (koja zbog, kao što sam već pomenuo, ekonomskih i političkih problema ne može da se posveti ovom pitanju), strikno nacionalističkog sagledavanja problema i nerealne percepcije situacije u kojoj se nalazi.

Prvo, Hrvatska se ponaša otprilike kao malo dete. Od "mame", a to je EU, očekuje da reši spor u njenu korist jer je ona 100% u pravu i ni pedlja ne odstupa od stavova zauzetih na početku pregovora. Poput deteta predškolskog uzrasta hrvatska elita se duri i plače na sav glas kako je pravo na njihovoj strani i kako ih "zločesti" severni susedi bezrazložno diskriminišu. Čak se ni Srbija tako ne ponaša po pitanju Kosova - iako uporno tvrdi da je pravo na njenoj strani Srbija ipak saradjuje i sa EULEX-om i sa državama koje su priznale Kosovo.

Drugo, hrvatske elite danas plaćaju cenu neobuzdavanja nacionalizma posle ratova devedesetih. Nakon promene nacionalističkog režima, hrvatske elite su nastavile da koketiraju sa nacionalizmom i nisu se upustile u borbu protiv ovih retrogradnih principa koji su im dobro služili tokom domoviskog rata. Sada se plaća cena onoga što se godinama tolerisalo kroz medije i javni diskurs a to je nekritičko insistiranje na hrvatskom identitetu koje je prevazilazilo potrebe etabliranja jedne mlade države u porodici svetskih nacija. Da ironija bude veća, za ovakvo stanje stvari su mnogo odgovorniji mediji i istaknute javne ličnosti nego političke partije čiji se diskurs svakako može podvesti pod demokratski i evropski. Ali to nije dovoljno. Političke elite u "lijepoj njihovoj" su se moralo više angažovati na "prosvećenju" gradjana i smanjivanju nacionalnog zanosa, jer sve ima svoje vreme. Razbuktavanje nacionalnih osećanja se moglo razumeti i možda čak i opravdati tokom rata ali mu se ubrzo nakon nezavisnoti moralo stati na put. Jedino se predsedniku Mesiću i pokojnom premijeru Račanu može dati prelazna ocena za njihov angažman na obuzdavanju nacionalističke retorike.

Treće, i najžalosnije po Hrvatsku, je nerealna slika koju njene političke vodje imaju o svojoj i poziciji Slovenije u ovom konfliktu. Naime, Hrvati ne shvataju da ih od "nemilosrdne ruke" Slovenije ne može spasiti EU iz jednostavnog razloga - Slovenija jeste EU!! Isto koliko i Nemačka, Francuska, Malta.. Članice EU, iako vrlo saosećajne i naklonjene svim balkanskim zemljama, ipak pre svega poštuju jedna drugu i ne diraju u načelo "nacionalnog interesa". A zašto? Iako bi se na prvi pogled moglo pomisliti da je rec o evropskoj solidarnosti, mislim da se ne radi o tome, jer Hrvatska ima dosta iskrenih prijatelja i "sponzora" unutar EU. Pre će biti da su sve članice EU svesne da će pre ili kasnije i one biti u sličnoj situaciji u kojoj se Slovenija sada nalazi. Mnoge od njih imaju slične probleme (Španija, Velika Britanija, Kipar, Rumunija, Slovačka, Belgija..) i ne bi želele da se neko njima sutra meša u pitanja koja oni smatraju da su od njihovog nacionalnog interesa (inače, princip poštovanja ugroženosti nacionalnog interesa zemalja članica EU se provlači na "mala vrata" kroz veliki broj članova Evropskog ugovora (osnovnog pravnog akta EU) i do sada se obilato koristilo od strane zemalja članica).

Još jedan faktor koji ne ide na ruku hrvatskoj strani je činjenica da su Slovenci u najmanju ruku "dobri Evropljani" a mogao bih reći i "odlični Evropljani". Naime, Slovenija je jedna od zemalja koja najrevnosnije ispunjava sve zadatke koji dolaze od strane EU, a oni su raznovrsni: od harmonizacije zakonodoavstva preko poštovanja i aktivnog učestvovanja u realizaciji zajedničkih politika EU pa sve do svesrdnog pomaganja zemljama van EU na njihovom putu ka Uniji ("Dežela" prva medju novim članicama ispunila sve uslove za pristupanje evro zoni i šengenskom sporazumu). Druge države EU se neće lako upustiti u kritiku jedne tako primerne članice koja je šampion evropeizma medju novopridošlim članicama iz Istočne i Srednje Evrope. Bilo kako bilo, duboko uverena u snagu svojih pravnih argumenata, vlada u Zagrebu još uvek čvrsto stoji na poziciji da se spor mora rešiti u pravnoj ravni pred arbitražnim sudom iako su male šanse da na tako nešto pristane i Slovenija. Znači, nazad u rovove!

Novina na spoljno-političkoj mapi Evrope je da je ovaj konflikt podigao cenu Srbije u regionalnim okvirima. Naime, ovaj je sukob jasno pokazao koliko je Srbija bitna u regionu i koliko se njen stav poštuje, ma koliko to bilo mrsko našim susedima i bivšoj braći. Pomalo je komično kako su se Pahor i Sanader utrkivali ko će pre u Beograd, ne toliko da bi izložili svoje arumente vladi u Beogradu već da bi pokazali, pre svega Briselu, da su regionalna saradnja i dobrosusedski odnosi visoko pozicionirani na njihovoj agendi. U jednom regionalnom sporu u kojem je arbitar sa strane jako je bitno pokazati da vaša strana gaji dobre i "tople" odnose sa drugim zemljama regiona, što je do izbijanja ovog problema bilo poslednja stvaro kojoj se razmišljalo, naročito u Zagrebu. Takodje, Hrvatska mudro koristi Srbiju i zajedničko nasledje iz devedesetih ne bi li brže bolje naglasila da Hrvatskoj neće pasti ni na pamet da radi ono što njima danas čini Slovenija. Za sada, na taj argument "Dežela" nema odgovor.

Najžalosniju poziciju u svemu ovome ima EU tj. Evropska komisija. Svedoci smo kako jadni Oli Ren trči od vrata do vrata ne bi li uspeo da sastavi neki predlog koji bi zadovoljio obe strane i doveo do rešenja problema i deblokade pristupnih pregovora. Komisija deluje zbunjeno, nespremno i bezidejno. Ren i drugovi lutaju od rešenja do rešenja kao kada neodlučna majka pokušava da reši svadju izmedju dva brata neprestano popuštajući jednom pa drugom i ubedjujući jednog pa drugog u zahteve onog drugog. I tako u krug. Napre je Ren izašao sa predlogom koji je čini se u potpunosti odgovarao "Deželi".

U prvom predlogu je stajalo da će ad hoc arbitražom sama Evropska unija rešiti spor. To bi značilo da se Hrvatska mora zadovoljiti izmeštanjem pitanja sa pravnog na politički teren što je dijametralno suprotno njenoj poziciji a u apsolutnom saglasju sa pozicijom Slovenije koja je za politički kriterijum pre nego pravni jer joj očigledno računica pokazuje da bi nekom medjunarodnom sudu izgubila "bitku". Dalje, Hrvatska je, naravno, glatko odbila predlog dok su Slovenci ga sa oduševljenjiem brže bolje prihvatili.

Kad je prvi predlog propao Ren je pre par dana izašao sa novim a on predvidja sasvim suprotno. Prema novom predlogu arbitražna Komisija bi u sastavu dva-dva-jedan (po dva arbitra predlažu HR i SLO a oko petog se dogovaraju) presudila u datom slučaju rukovodeći se medjunarodnim pravom a što je još bitnije, dva pitanja, pregovori o članstvu i problem Piranskog zaliva, bi se trajno razdvojila. Ovaj predlog apsolutno odgovara Hrvatima jer se poklapa sa njihovim uglom gledanja na problem te su ga oni i prihvatili dok su ga Slovenci, doduše posle par dana većanja, odbili (što je apslolutno logično jer bi odustajanjem od vezivanja ova dva pitanjaostali bez glavnog oružja a to je kočenje nastavka pregovora Hrvatske sa EU). I opet smo na početku. Komisija mora da se prihvati pregovaranja na adekvatan način a ne da "štancuje" predloge koji odgovaraju samo jednoj strani. Neko bi pomislio da je poučen kosovskim iskustvom Ren na vreme shvatio da situacija u kojoj neko dobija sve a onaj drugi ništa ne dovodi do dogovora. A i koji bi motiv imao onaj drugi da pristane na dogovor ako ništa ne dobija iz njega već samo gubi?!

Koliko god mi je to gorko da priznam EU se po ko zna koji put ponaša amaterski kada su spoljno-politički problemi u pitanju. Ne pokazuje dovoljno poznavanje problema, ne postoji dovoljni angažman svih evropskih lidera (pre svega mislim na nacionalne političke lidere jer oni su ti koji "run the show" u EU) i opet uočavam možda najveći problem koji EU ima danas a to je nedostatak vizije o budućnosti Unije i zemalja koje kucaju na njena vrata.

Ceo region ne sme da sedi skrštenih ruku. Iz svih balkanskih prestonica mora dopirati isti glas a to je da se spor mora rešiti što pre i da se Hrvatskoj moraju odblokirati pregovori u najskorije vreme ne bi li uspela da ih završi na vreme i dogodine udje u EU. Svima nama (Balkancima) je u najvećem interesu da Hrvatska što pre udje u EU jer se tako i dodatno legitimizuju svi zajednički napori učinjeni na transformaciji društvenih sistema na post-YU prostorima. Hrvatska je lokomotiva evropskih integracija regiona, najdalje je odmakla u približavanju evropskim političko-ekonomskim standardima i zaslužuje da prva od zemalja Zapadnog Balkana udje u EU. Takodje, jedino su hrvatske političke elite uspele da postignu nacionalni konsenzus po pitanju članstva u EU i ujedine napore svih sektora društva (vlade, parlamenta, političkih stranaka, sindikata, poslodavaca, medija, sudova..) na tom putu. Na to bi svi trebalo da se ugledamo.

Parafraziraću Gorana Svilanovića koji je na jednom skupu mudro primetio: "Prijem Hrvatske u EU je jasan signal iz Brisela ostalim zemljama Zapadnog Balkana da je evropska agenda ostvariva i realna i da je neophodno da joj se posveti čitavo društvo." To je moguće samo ako se postigne konsenzus po pitanju evropske budućnosti svih relevantnih faktora u državi i društvu.