Sto Trideset Osmi.

Koliko se puta zaljubite u toku svog zivota ?
Ja negde oko sto tridesed sedam puta, dnevno, ukljucujuci i noc, posebno nocu, to do skoro nije bio problem, dok broj zrtava nije poceo da se suzava. Problem je nastao kad sam poceo da se zakucavam u istu osobu vise puta dnevno.

Nije lako biti ne zaljubljen u neke osobe.
Ja nisam bas siguran zasto i kako je ona zaljubljena u mene, ozbiljno, mislim ima tu nesto u zgodnim sociopatama sa smislom za humor, ajde da sam zena definitivno bi mene kresnuo, ali sigurno se ne bi zaljubio u mene.
Stvarno ne znam koji joj je ku***, mislim nije to nista lose, samo ne kapiram zasto, ni pre nisam bas mogao da shvatim, ali sad.
Svoju psihozu mogu da shvatim, ja znam zato sam skucan u tu malu kampersku pankerku ali nju uopste ne razumem. Odavno sam okvirno skapirao da su sve zene lude, ali ona to odlicno sakriva, nesto u poslednje vreme, se nekako sve bar nadam da ce nesto da napravi od cega cu ja biti manje pogubljen, ali nista.

Nije to nesto novo, ona to radi tamo negde jos od srednje skole, nisam siguran kako to tad nisam ukapirao, nisam bas siguran sta, ali mislim da je u pitanju neka tempirana crna magija, tad to nisam bas toliko osecao, sa vremena na vreme bi se osecalo jace, nekad manje, i onda smo zamenili gradove, i nekako od tad stvar je postala sve gora i gora.

Sto sam se vise plasio da je necu ponovo naci to sam je vise trazio.

Tacno se secam dana kad sam izgubio sansu da spavam sa dve devojke u isto vreme jer nisam mogao da je izbijem iz glave. Ne zato sto nije bilo volje nadleznih organa nego zato sto nisam mogao da mislim o toliko stvari u isto vreme. Umesto postupnog razmisljanja o ludilo koje ce me pribliziti Bogu i kolegama dole, ja sam razmisljao o tome zasto je bas tog dana nisam video.

Nekako, poceo sam da primecujem uvrnute stvari, poceo sam da gubim sate gledajuci kako dise, cak su i casovi matematike poceli da teku brzo, poceo sam ozbiljno da gubim kontrolu nad svojim mozgom koji ionako nista ne radi. Bas se retko zaglupljujem u ovakvim kolicinama, ali eto tih dana.

Stvari su postale jos gore, kad je ona pocela da radi isto, svaki put kad bi naleteli jedno na drugo oboje bi zaboravili da govorimo, ti nasi razgovori su postajali sve duzi. Bilo je dana kad sam bio spreman da menjam ceo zivot za pet minuta tisine sa njom.

Nekako niko od nas dvoje nije hteo da izlazi iz svog rova, oboje smo bilo totalno pogubljeni u tom haosu, i bilo je super, kako je vreme prolazilo nasa druzenja u tisini i razgovori bez zvuka postali su sve glasniji.

O vremenu koje tece, nisam bas puno razmisljao, sa srednje na faks odatle u pakao i tako bez kraja, nekako smo se uvek gubili i uvek nalazili, i uvek bili tu negde, nikad sami, uvek necim zauzeti, uvek predmet tisine, kako sam preko toga presao ni dan ne znam.

Jednostavno ta klinka koja ubija stvarnost u meni, me je ubijala u pojam, jednom za vreme nekog malog odmora, secam se da mi je neko skocio na klupu, seo, pitao me sta radim za vreme petog casa, i ja sam izgubio ravnotezu i ispao kroz prozor, hvala bogu tad smo bili na prvom spratu, koji je bio nekih dva metra od zemlje, gubljenje zemlje pod nogama je dobilo novi smisao.

Naravno ja taj peti cas, nisam isao na cas fizike, ona je vec odavno pobijala sve zakone fizike u meni, nekako nema bas reci koje opisuju fantastican strah koji te podseca koliko je lako izgubiti jedinu stvar koja te veze za zemlju.

Jos tad sam poceo da se gubim u njoj, nisam siguran zasto je ona pocela da se gubi u meni, cekanje ostatka zivota je nekako postalo previse suvisno i besmisleno, ja jednostavno nisam imao sta vise da dobijem, mogao sam samo da izgubim.

Vremenom uvek tu negde blizu a daleko, smo se pogubili, nekako valjda uvek pamtite tu prvu pravu ljubav, nije to bas samo ta rec koja je relativno izlizana, to je strah od gubljenja necega bez cega vas svet nema smisla, ma nije ni strah, to je secanje na utisak kada imate snagu Boga samo zato sto je neko pored vas.

I ja i ona smo imali milion nekih ljudi izmedju nas vremenom, to su bica od stakla kroz koje sam uvek gledao u nju, vremenom su svi lomili oko nje i mene, ni jedan, ni jedna nisu bili u stanju da izdrze snagu njenog sveta kao ni mog.

Uvek mi je davala nesto novo da obozavam kod nje, sva njena crna magija je bila tako fantasticna da nije mogla ni sa cim da se poredi. Mrzeo sam je vise od bilo cega, kao i ona mene, kako smo sve vise shvatali da smo osudjeni jedno na drugo, tako smo se vise mrzeli, nije lako priznati da te neko poseduje na takav nacin.

Ona je jedina koja je u stanju to da uradi, moze da ugasi zelju za zivotom u meni jednim pogledom, da istu probudi, da zapocne oluju i da je ugasi zalaskom sunca, njena snaga nema granice, njena forma i volja, uvek savrsena, u sebi ima snagu Boga i bes Djavola.

Njen glas lomi svaku volju za sukobom, kako vreme prolazi sve se vise i vise divim njenoj snazi, nema puno bica koja mogu da ugase zvuk hiljadu bombi i munja jednim osmehom, da uguse hiljadu godina rata svojim mirisom, da oproste sve sto ne moze da se oprosti jednim poljupcem, nema puno ljudi koji mogu suzama da ubiju vas svet.

U poslednje vreme sve vise i vise vremena provodim gledajuci je kako spava, nikad mi se to nije desilo, plasi me cinjenica sta bi se desilo kad bi znala koliko me kontrolise da to i sama ne zna.

Kad izgubite svoju savest, stvari idu jako lako, dugo vremena sam bio odusevljen tom svojom sposobnoscu, i to je upropastila, ja mogu da osetim kad nesto nije po volji mom Bogu, kad ona nije raspolozena, moj svet pocinje da se trese, zemlja se pomera, nema te sile koja je u stanju da to zaustavi.

Kad ja nesto zeznem ja osetim na svojim ledjima ceo svoj i njen svet, ne znam kako je to uspela, jednostavno, u stanju sam da pomeram nebo da bi ispravio njen svet, ne znam zasto, sve njene suze oblozene su mojim besom na samog sebe, ona svojim besom moze da zapali moje nebo. Zasto i dalje drzi svoj svet tako blizu mog uopste mi nije jasno.

Prvu put u zivotu sam uplasen cinjenicom da postoji nesto sto ne mogu da kontrolisem, ona je deo mene, van mene, ja mogu da disem bez nje, ali to jednostavno nema smisla, jednostavno nema, samo ona moze da drzi moj svet na okupu, probala su druga ogledala i nisu dugo izdrzala, niko drugi nije dovoljno dobar.

Nikad nisam mogao da shvatim zasto se toliko davim u njoj, niko to ne moze da razume.

Secam se tacnog trenutka kad je pomerila moj svet, sedeci na klupi poceli smo da se smejemo jedno drugom, to je bilo to, bez ikakvog razloga, svesni cinjenice da nam je profesor odavno opravdao casove, valjda je i on bio svestan da nase vreme nije njegovo.

Nekako je sve tad pocelo, i nekako sam hiljadu puta vec mislio da ce se zavrsiti, i zavrsilo se par puta, ali uvek nekako naletimo jedno na drugo i unistimo jedno drugom stvarnost.

Plasi me nesto u poslednje vreme, nekako je sve vise i vise savrsena, mislio sam da bi do sad to vec trebalo da se zavrsi, ali nikako, naprotiv stvar je sve gora i gora, i ona me sve vise i vise  ubija. Sve vise i vise sija kad me vidi, uvek sam mislio da se ovo nece ovako zavrsiti, uvek sam mislio da ce se bar ona malo urazumeti negde usput i odustati od stojanja na ivici ali i dalje nista.

Do skora nisam mogao da shvatim kako je moj deda, odlucio da napusti sve i ozeni svoju devojku, kako neko odluci da prezivi ceo rat, i ode na drugi kraj drzave da bi nasao devojku koju je video jednom, niti kako je ona ostavila, kompletnu familiju, nekog ko je bio ugovoren za nju, i da ceka sest godina odbijajuci da se uda za coveka koji nije moj deda.

Sad mi je malo jasnije zasto sam ovako sje***, cerka popa koja je cekala mrtvog coveka sest godina i bivseg komesara koji je unistio svoj zivot jer nije hteo da je menja za napredovanje, mi je baba, a o drugoj strani bolje ni ne pricati, tek su oni ludi.

Genetika je cudo.

Voleo bih da su sad tu, mislim mora da ima neki nacin da se odredi koliko ce ovo da traje, ako ovako nastavim stvarno nece izaci na dobro. Oni bi verovatno znali koliko traje ovo ludilo, jel lici na njihovo, doduse ne verujem da ovo nase ludilo moze da se poredi sa bilo kojim drugim.

Juce sam opet provalio da sam kupio kola za devojcice, kola o coveku govore mnogo, ja sam hteo neka druga, znao sam da cu kupiti ona koja ja zelim, znao sam da su to moja kola, hteo sam ona koja su se meni svidjala, i dok sam kupovao ta, za koja je ona jednom rekla da joj se svidjaju ja sam i dalje znao da hocu ona druga, i drzalo me je to, i smorio sam se dok nisam video kako se smeje, i dalje ne znam kako to radi.

Nista me ne dotice kad je ona tu, oko mene, nema niceg, nista se ne vidi, nista se ne cuje, svet stoji i ceka da vidi sta ce biti kad je ona tu.

..sto trideset osmi put danas, eto novi rekord...