Rokenrol odrastanje

Često se pitam kada je sve počelo. I tada, dok vrtim film, svog detinjstva, svatam da sam muzikom postao trajno zaražen u periodu izmedju 5-10 godine, kada sam odlazio s rodteljima kod svojih prijatelja i tamo slšao kako tata i njegova ekipa svira gitare. Bilo je tu pored gitara i manodlina, tamburica, kontrabasova, daira. Sviralo se sve i svašta. Uglavnom bi se počelo s klasicima: The Beatles, Rolling Stones, The Animals etc, a kako je noć uzimala pod svoje pevale su se starogradske i sevdalinke. Nekoliko godina kasnije nekako se sve to raspalo, i nije više bilo muzike, niti je bilo tih prijatelja, a život smo nastavili da krckamo, mama, brat i ja.
Bile su to tužne godine deteta u pubertetu. Godine pune gneva, ali i godine izazova. Tumaralo se po prostorima kraja u kojem sa živeo, tražio pijatelje i našao ih. Nekako, ni sam ne znam zašto, ali verovatno zbog već pomenutih noći s gitarom, i ja sam nesvesno izabrao prijatelje kojima je muzika bila baza za život.

Sećam se da mi je tata prvu kasetu kupio Pozitivnu Geografiju, zatim i Olivera Mandića, Bijelo dugme, Kost u grlu, live album Queena iz Hide Parka. Sećam se da sam gledajući omot tog albuma prvi put poželeo da i moj život ima takav smisao. Sledeći put, to mi se desilo kada sam čuo čuveni bis Jamesa kada publika horski peva „O sit down, O sit down, sit down next to me..." i tako deste minuta dok nisu krenuli bubnjevi koji su svojom tutnjavinom najavili jedan od najvećih britanskih hitova iz osamdesetih.
Zatim sam na Fontani želja čuo „Somebody, put something in my drink". Nisam znao šta je to, ali sam snimio na kasu, a pevušio u hodniku ispred učionice kada me je čula nastavnica engleskog Milena. Na sledećem času, donela mi je album Ramonsa „Animal boy" i rekla da odem na prvi sprat Beogradjanke gde ću naći dosta muzike koja bi mogla da mi se svidi. Na tom albumu će se pojaviti, kao poslednja stvar - „Something to believ in", zbog koje će moj rokenrol život dobiti dramatično ubrzanje, a mutiraće otkrivanjem punk pokreta.

Polako ostavljam sa strane dotada drage bendove, inače rok klasike - Pink Floyd, Dire Straits, Deep Purple, Led Zepelin. The Queen.
A počinjem da uživam u punk muzici. Ali ubrzo otkrivam da to nije samo muzika, da je to smisao života, filozofija, pokret, ideja, borba radničke klase za svoja prava, borba protim imperijalizma. Čitam tekstove, dane trošim na čitanje tekstova The Clasha, Sex Pistolsa, Buzzcocksa, Ramonsa, PTTB, Dead Kennedy'sa, Blonide...Guns of Brixton, London Calling, Tommy Gun, Holiday in Cambodia, Ever fallin in love,  Pretty Vacant... postaju hitovi zbog kojih i dan danas cesto uzdisem.

Drug mi se tih dana vraća iz Londona i svima nama, nas petoro, kupuje bordo martinke. Uniformisani smo. Fajerke već imamo, neko nosi kožnjak, petstokec i leti starke, duboke. Mladi, smo lep, volimo život, ne mrzimo nikog. U srednjoj školi Tesli upoznajem Marka Koraća koji me uvodi u još jedan svet. Bad Relgion postaje najomiljeniji bend tih godina a album „Suffer" i danas smatram ključnim za ovo što danas jesam. NOFX, Fugazzi, Primus, Spermbirds, Snuff, postaju normalnost odrastanja.

Godine 1990, prvi put odlazimo sami na more, petorica nas, dobrih prijatelja, i danas smo svi jako dobri prijatelji i vidjamo se često. Uživamo tog leta, a danas gotovo 20 godina kasnije ja ću i dalje tvrditi da su to bili najbolji dani mog života. Tu upoznajem ljude koji će me odrediti i na drugi način. Iako dominatno slušam punk, sve vreme paraleno se oko mene vrti ekipa koja sluša britansku scenu. Znam sve pesme, ali iz ko zna kog razloga ne posvećujem joj se. Onda, baš na tom moru 1990, godine, slušamo album za koji i danas mislim da je najbolji rok album u istoriji, prvi album The Stone Roses. Život se otvara na drugu stranu, a iz mene kuljaju rifovi The Smitsa, Jamesa, Happy Mondaysa, Mega CitzyFoura, pa onda lagano prelazim okean, a tada je SIjetl bio mnogo dobar. Minutment, Mudhoney, Pixies, Perl Jam, Husker Du...
Upoznajem se s Barbarom, a ona mi daje „crnila". Primam ga i sa velikom energijom slušamo muziku - ja njenu, ona moju. Nick Cave, Jesus and Marry Chain, Dead Can Dance, Adorable, Shoulders, Bauhaus, Joy Division, Pulp, PJ Harvey, Pere Ubu...
Živimo s muzikom. Ne od muzike, nismo muzičari, ali, ploče diskovi, kasete, uek su bili sastavni delovi svih nači polica i fioka.
Upoznajemo danas istissnskog muzickog hodocasnika Branka E. i s njim, reklo bi se, kompletiramo naše muzičko lutanje. Dolazi na red Amerikana, folk, country. Odjednom primećujem kod sebe osoboinu da volim stvari za koje sam pre, kada sam bio mladji mislio da su sranje. Bob Dilan, Johny Cash, Willie Nelson, Al Jolson, Elvis,Brus Springstin, počinjem da se davim soulom, a onda prirodnim putem pojavljuju je sjajni muzičari iz Austin, Texasa. Oni su moji današnji idoli i svi prijatelji njihovi koji pripadaju tom miljeu: Wilco, Calexico, Okkervil River, M.Ward, Alejandro Escavedo, The Decemberist, My Morning Jacket, Silver Jews, Giant Sand, Golden Smog, Lambchop, The Dears, National...
Svi zajedno, nas troje, smo sada u Irskoj. Za nas, Irska je raj na zemlji, muzicki naravno. Sve sto smo hteli da gledamo, godinama mastali iz Beograda, danas nam je na dohvat ruke. Koncerti se nizu, jedan za drugim iz nedelje u nedelju, iz meseca u mesec. Polako zaokruzavamo svoje muzicko hodocasce - od preslusavanja do odlazaka na koncert.

I danas, mi zivimo muziku, pratimo, edukujemo se, svakog meseca menjamo Mojo i Uncut, skidamo muziku, kupujemo diskove, majice, putujmo se jednog kraja Irske u drugi, samo zarad banda, samo zarad pesme, samo zbog toga, jer to zaista volimo i u tom vidimo smisa. Ziveti muziku.