DAN POBEDE NAD FAŠIZMOM - da li ga dostojno obeležavamo

Ambasador Rusije u Beogradu, NJ.E. Aleksandar Konuzin napisao je, povodom Dana pobede nad fašizmom, autorski članak u Danas-u, pod naslovom “Podigli su glavu oni koji su pucali u leđa”(koincidencija sa nama je slučajna?).

Toplo preporučujem taj tekst, koji bi mogao biti korisna literatura našoj državi, vojsci, istoričarima, prosveti i svima, kao lekcija o dostojanstvu, nacionalnom ponosu i civilizacijskim vrednostima, bez ideološke ostrašćenosti. Rusija se davno pre Srbije odrekla  komunizma ali ne i nacionalnog dostojanstva i svoje istorije, ona se ponosi antifašističkom borbom i bez ideološke ostrašćenosti odaje dužno poštovanje “Crvenoj armiji».

Evo samo nekoliko citata kako ambasador Konuzin civilizacijski, državnički i patriotski govori o pobedi nad fašizmom i svojoj zemlji: «Devetog maja položiću venac na Spomenik sovjetskom vojniku, njegovim drugovima, jugoslovenskim saborcima koji su oslobodili Beograd i za to dali ono najvrednije - sopstveni život.»

Nema sumnje da ambasador dobro zna ko su bili jugoslovenski saborci.

«Za Sovjetski Savez, koji je u ratu sa fašističkom Nemačkom izgubio desetine miliona ljudskih života, ovaj rat postao je Veliki Otadžbinski rat. Datum 9. maj zauvek će ispunjavati naša srca ponosom i bolom.... Za Rusiju veoma je važan ovaj datum koji nas nagoni da iznova razmišljamo o dimenzijama i značaju onoga što se desilo pre više od pola veka, da ocenimo od kakve globalne pretnje po čitavu civilizaciju su narodi sveta uspeli da se spasu.«

Valjda bi i Srbija trebalo ovako da kaže za svoje žrtve i o opasnostima povampirenja fašizma.

«Rat je doneo nebrojene nesreće i lišavanja, i zato me obuzima veće uzbuđenje kada pomislim da je glavna prepreka na putu širenja „smeđe kuge“ bila moja, nekada jedinstvena Otadžbina, Sovjetski Savez.»

Dostojanstveno i poatriotski rečeno. A kako se mi odnosimo prema našima koji su takođe bili jedna od prepreka na putu širenja te kuge, kako prema jedinstvenoj otadžbini.?

«Zahvalni smo za prijateljsku ruku koju su nam saveznici pružili u najtežim godinama rata - 1941-1942. Ne treba misliti da se mi sećamo nečega, a nešto smo zaboravili. Pamtimo heroizam američkih i engleskih mornara koji su dovozili vojni tovar u severne luke SSSR-a, divimo se podvizima britanskih pilota koji su sačuvali nebo nad Murmanskom, poštujemo pilote puka „Normandija - Neman“. Poštujemo uspomenu na heroje - Amerikance, Engleze, Kanađane koji su juna 1944. otvorili Drugi front u Normandiji i doneli slobodu državama Zapadne Evrope. Nismo zaboravili da su zajedno sa sovjetskim

vojnicima na Berlin jurišali i vojnici Poljske armije. Nikada se neće zaboraviti podvig naroda Jugoslavije, države antifašističke koalicije, koja je odigrala značajnu ulogu u oslobađanju Balkana i koja je u ratu dala više od milion života svojih građana. U istoriji naših odnosa rat je zapisao jednu od, verovatno, najvažnijih i najnezaboravnijih stranica sa mnoštvom primera istinskog heroizma i samopožrtvovanja naših naroda u cilju postizanja zajedničke Pobede.”

Zašto se sami isključujemo iz antihitlerovske koalicije? Nema nikakve sumnje da Rusija i njen ambasador dobro znaju ko je bio u antifašističkoj koaliciji i ko su im bili saveznici na Balkanu, a ko se povukao sa Nemcima.

«Međutim, nisu svi bili u stanju da sačuvaju sećanje zahvalnosti na ruske vojnike. Ruše se, premeštaju i skrnave spomenici onih čijom su se krvlju zagrcnuli fašisti. Dovodi se u sumnju istorijska uloga ruskih Ivana koji su došli sa svoje razorene zemlje, sa svojom tragičnom sudbinom da spasavaju Evropu od istrebljenja. Podigli su glavu oni koji su im pucali u leđa.”

Zar se i kod nas slično ne događa. Zašto se i ko  dozvoljava da se brišu  nazivi koji potsećaju na NOB ,pa i rusku Crvenu armiji.? 

Šta reći posle ovaga što je ambasador na najbolji način rekao, osim da se zapitamo šta nam se dešava i zbog čega se kod nas minimizira ono što nam drugi priznaju?

Dan pobede nad fašizmom je simbol konačnog obračuna progresivnog sveta sa najmračnijom idejom i pokretom u ljudskoj istoriji. Snage antihitlerovske koalicije su, suočene sa takvim zlom, ostavile po strani međusobne ideološke razlike. Nisu Čerčil i Staljin imali mnogo zajedničkog, imali su čak i konkurentske aspiracije oko sfera uticaja ali im nije smetalo da budu saveznici. I u vreme hladnog rata i žestokih ideoloških sukoba Dan pobede se obeležavao dostojanstveno u svim zemljama koje su učestvovale u pobedi. Pobeda nad fašizmom bila je ne samo pobeda dobra nad zlom, već i  civilizacijska i moralna  pobeda. Antifašizam je  danas civilizacijsko, kulturno i javno dobro, stvar čovečnosti, pristojnosti i ličnog i državnog dostojanstva. Pitanje fašizma i antifašizma ne može, niti sme, da bude svedeno na ideološku tlapnju, već na vrednosni nivo i činjenice.

Obeležavanje Dana pobede nad fašizmom je odnos države prema fašizmu, a ne ideološko i nacionalističko nadmudrivanje da li  zbog Tita ,koji je bio Hrvat i komunista, treba sebi u inat da prećutimo doprinos srpskog naroda pobedi nad fašizmom, da ne uvredimo poštovaoce lika i dela Draže, Nedića i ostalih.

Dok se Evropa, Amerika i Rusija ponose pobedom nad fašizmom , dok mnogi, pa čak i sami Nemci, ističu svoj otpor fašizmu, neki umni  Srbi,  zaslepljeni antikomunizmom, gaze po ogromnim žrtvama srpskog naroda palih u borbi protiv fašizma.

I dok po pitanju fašizma i antifašizma za Rusiju, za SAD, za EU i sav normalan svet nema nikakve dileme, nema nikakve dileme ko su pobednici ko pobeđeni, kod nas se stidljivo govori o pobedi nad fašizmom, a hoćemo u EU, dok pitanje utvrđivanje gde je streljan Draža Mihajlović ima karakter državnog projekta ,s konotacijom da se on rehabilituje.

Činjenica  da svi partizani nisu bili komunisti ali da su svi bili antifašisti, da Amerika i Engleska nisu komunističke ali su bile antifašističke, i zato je krajnje neprimerno odnositi se prema antifašizmu kao prema komunizmu.

Poštovaoci onih koje nisu učestvovali u antifašističkoj borbi ili su bili na strani okupatora najradije bi da se o antifašizmu ne govori bilo zato što imaju grižu savesti što nisu bili aktivno na strani antifašista ili zato što su bili aktivni na strani fašista i  nemaju grižu savesti. Za njih je na prvom mestu antikomunizam i  revanšizam zbog poraza koji su  doživeli od narodnooslobodilačkog pokreta, koga oni pogrdo zovu komunizmom.

EU je nastala na tradiciji antifašizma,kao najveći mirovni projekat kao brana da se fašizam i njemu slični nikada ne povampire.

Zar ne treba Srbija da kaže svima u EU da je posle V.Britanije imala najjaču vojnu silu u okviru antihitlerovske koalicije i da je, posle Poljske, dala najveći broj žrtava (Rusija i SAD nisu članice EU ) . Zašto neko uporno gura Srbiju u društvo Bugarske, Rumunije, Mađarske i drugih zemalja koje su bile  na strani sila Osovine.

Pa zar evroskoj Srbiji nije čast i referenca da, sa punim pravom i istorijski čista obraza Srbije, obeležava Dan  pobede kao simbol doprinosa Srbije i srpskog naroda pobedi nad fašizmom. Ovo tim pre što je malo zemalja u EU koje su same oslobađale svoje gradove i zemlju.Nerazumno je i ponašanje Crkve, koja zaboravlja veliki broj sveštenika pa i episkopa koji su bili žrtve fašizma, bilo kao borci ili stradali u logorima i streljani.

Svedoci smo da se u Srbiji sve manje i stidljivo govori o antifašističkoj borbi, da se datumi iz NOB prepuštaju zaboravu, da se period od 1941-45 najradije izbegava u govorima zvaničnika o slavnoj borbi srpskog naroda kroz istoriju

Ne čini se mnogo da se antifašizam kao vrednost vrati u tradiciju vrednosti na kojima će se vaspitavati mlade generacije i vojska.. Kako inače razumeti da se u Vojsci Srbije u prigodnim govorima preskače NOB, da su promenjeni nazivi kasarni i izbačena imena narodnih heroja, Srba. U najnovijem broju časopisa «Odbrana», u rubrici «Dogodilo se» , 9.maj se pominje kao Dan Evrope ali  ne i  Dan pobede nad fašizmom( kao da se radi o časopisu Kancelarije za pridruživanje EU, a ne časopisuVojske Srbije). Nema ni pomena o završnim operacijama za konačno oslobođenje zemlje, već se obrađuje bitka na Belasici koju je vodio neki Samuilo 1014,godine. S druge strane, redovno se daje prikaz verskih praznika, intervuji sa crkvenim velikodostojnicima. Šta reći osim da se preteruje i da se  radi  o dodvoravanje Crkvi istih onih koji su bili žestoki Titovi omladinci i Jugosloveni, zatim Slobisti i Srbi a sada veliki Srbi i pravoslavci.

Dok savremena Nemačka svojoj omladini i vojsci govori o pukovniku Šaufenbergu kao simbolu otpora nacizmu, kod nas u vojci gradimo «duhovnu vertikalu» tako što joj se, umesto ideologije SKJ ranije, sada dosta agresivno servira pravoslavlje i nacionalni romantizam, nažalost uz mnogo vulgarizacije. Ono što su ranije bili Marks, Engels i drug Tito sada su sa istim žarom i zaslepljenošću Car Dušan, Car Lazar, Sveti Sava, Vladika Velimirović,....... Tako vojska postaje najveće uporište naše duhovnosti, vojni časopis “Odbrana” sve više liči na “Pravoslavlje”.

Tradicija svake normalne vojske gradi se na oslobodilačkim tradicijama naroda  , sa čime se svako normalan ponosi.  Neće biti da Srbi ni njihova vojska nisu postojali u periodu od 1918. do pre koju godinu. Pa valjda su i ti partizani, koji nisu svi bili komunisti, branili pre svega srpski narod.

Ko ima pravo da se ne seća s pijatetom tolikog broja Srba , naravno i ostalih, poginulih u borbi protiv fašizma. Kad nekima zatreba odmah posegnu za ogromnim brojem žrtava ali kad ih treba poštovati, onda ne bi da se zameraju onima koji su bili sa onima koji su toliko Srba pobili.

Dakle, pitanje je šta pokazujemo ignorisanjem ili minimiziranjem Dana pobede i našeg doprinosa pobedi nad fašizmom- da li vrednosni stav da fašizam i nije trebalo pobediti ili se radi o dodvoravanju onima koji nisu učestvovali u pobedi ili smo rešeni da novi priučeni i ideološki ostrašćeni istoričari dokažu da  se fašizam samopobedio. Ili je sve to deo jednog projekta rehabilitacije saradnika okupatora zbog zasluga što su bili protiv komunista.

Skromno i stidljivo obeležavanje Dana pobede predhodnih godina i odluka da se Dan oslobođenja Beograda ne slavi kao Dan Beograda je totalno nerazumno, a očito je motivisana ideološkim razlozima,.
Ispada da je za našu državu sada važnije da pokaže antikomunizam nego antifašizam.

Takođe ispada da je izjednačavanje četnika i partizana imalo  za cilj rehabilitaciju četnika i marginalizovanje narodno-oslobodilačkog pokreta i antifašizma, gurajući ih  u drugi plan.

Zato neki , s pravom tvrde da je anti-antifašizam u Srbiji izraženiji od antifašizma.

Nije stvar u tome da se nadgornjava čiji su dedovi gde bili i zašto su bili, već jednostavno određenje države prema fašizmu i jasno deklarisanje da prihvata antifažizam kao civilizacijsku vrenost na kojoj počiva savremena Evropa.

Baš mene briga da li je neko za ili protiv komunista ali sve treba da nas zabrine ako se bilo čime opravdava fašizam pre, sada ili u budućnosti.

Ako se govori o nacionalnom pomirenju, a ono treba, pa zar nije antifašizam ta platforma. Možda će sutrašnji 13.maj po novom SPO kalendaru tome doprineti. Legitimno je biti za kralja i otadžbinu ali nije lepo zaboravljati one koji su otadžbinu branili.

Uostalom, Dan pobede nad fašizmom nisu izmislili naši komunisti, to je dan kada je kapitulirala fašistička Nemačka i dan koji obeležavaju svi oni koji smatraju da je fašizam trebalo pobediti i nikada mu ne dati da se povampiri.

Kao što napisa ambasador Konuzin:“Ne sme se dozvoliti iskrivljavanje ljudskog sećanja. I upravo taj čovekov dar, sećanje, daje nam mogućnost da ispravno i pravedno ocenimo mnoge današnje događaje. Sećanje nam ne dozvoljava da zaboravimo, a to jeste garant da se tragedija neće ponoviti. Previše su nesreća i iskušenja doneli rasni eksperimenti, koji su rezultirali genocidom i pokušajem totalnog uništenja čitavih naroda.”