Umro je moj drug Samuel

Moj drug Samuel živi u Belom Blatu
bogatom multietničkom selu u Banatu
(poznatom po čudnom ptičjem rezervatu
roda, čaplji i pataka u neviđenom jatu)
posvećen kompjuterskom zanatu
i mada bi mogao da ide u zlatu
on nikad ne nosi čak ni kravatu
mada je, ruku na srce, prvi gazda seoski
uh, uspeh mu je bio stvarno meteorski.
Ako ga baš zagledaš sa svake strane
moraš da priznaš da nije bez mane:
kad mu dune ume bogu da krade dane
ponekad hoće i ko baklja da plane
ili se ponaša ko da je sišo sa grane
pa baca oko na ženskaće sa strane,
a ima i dana kad bez prestanka pije
živa istina, nema tu šta da se krije
kada mu na živce ide učmalost seoska
tada mu društvo pravi obična pljoska.
Onda mu obično ništa ne ide od ruke
u glavi mu se vrti od te silne muke
što je ulica sve krivlja, a kuća sve dalja
čak i kad krene unatraške ništa ne valja
tako je jednom i skršio nogu
i ostao živ zahvaljujući Bogu
a događa mu se i da skroz pošizi
dok mu zadnje piće niz grlo klizi
pa priča da mu treba novog žara
i kako će da napravi još puno para
pa on je čovek tehničkog dara
kaže, i ispija piće do dna čaše
i još, da ne treba da ga se plaše
jer kad vreme sunca smene sati oluje
ako treba, on će i samog sebe da psuje
zato što pijan, znate, traži ono nešto
što mu, prokleto, izmiče tako vešto;
tada ga obično spopadne ljutina
pa liči na mangupa iz magazina
i što se, da objasni, više trudi
prosto mu dođe da izludi
pa pali cigaru jednu za drugom
i usamljen piči svojom prugom
jer i pijan vidi da govori zabadava
iako argumente sipa kao iz rukava
jer društvo za stolom svoju priču gura
uopšte ne kapira film koji on fura
ni zašto se smeje dođošima na foto safari
i strancu što sliku čaplje hoće da napravi
ni zašto neće sa kerovima da ide u lov
i zašto se ne pali na ribarski izazov
znam, u tim trenucima nije mu lako
pati, u duši bi skoro plako
zato što je sve to uvek ovako
pa nesigurno krene kući dok se pomalja dan
sa mislima koje mu posle liče na ružan san.
(tamo ga, uvek, čeka postelja spremna i meka)
i samo ga rođena narav, ponekad preka
ometa da vidi da u alkoholu nema leka
i da svo piće ovog sveta zaustaviti neće
bol, usamljenost i one druge nevolje veće
kad od rođenih misli ostaneš bez daha
kada strepiš, trneš i bojiš se vlastitog kraha
kada ružne slike i događaji uzmu maha
a svet što se povazdan vrzma oko tebe
samo čeka priliku da se o tebe ogrebe
a ti, druže moj, ceptiš i sam si sebi gorak
dok se ponovo uspravljaš korak po korak
spreman da za drugog staviš i ruku u vatru
ravnodušan što bi oni možda rado da te satru
jer tebi, u stvari, nešto sasvim posebno treba
možda znamenje, ili nekakav dar sa neba
misliš, onda bi sigurno i Mesec probušio
pa makar se ceo svet zbog toga srušio
al toga nema ni među snagatorima sa trokrilnim ramenima
ni među poslovnim ljudima sa uspešno poznatim imenima
svi ti govnari odmah bi te ostavili za malo pića
da ne pričamo da bi te prodali za šaku novčića.
Moj drug Samuel iz Belog Blata
rođen odmah posle onoga rata
pričao mi je da u njegovom selu u slozi i miru živi
sedamanest nacija, a da se nikom ni šešir ne nakrivi
sticajem životnih okolnosti pravi je poliglota
slovački, nemački, mađarski povazdan mota
plus engleski, rumunski, ciganski i tome slično
a i u svetu kompjutera snalazi se prilično.
Srećan je čovek, ima dve kćeri i sina
mezimica mu je najmlađa Kristina
žena mu je, svi se slažu, dobra i fina
ispred lepe kuće parkirana tri automobila
kad sve sabere, prosto mu izrastu krila
istina, s te strane nema zašto da se kida
od samog sebe čuva ga i supruga Mevlida
od toga mu dušu obuzima predivna milina
zato on pušta brkove sve do Zrenjanina
moj drug Samuel, kralj poker mašina
i samo nekad, kad ga cimne stvaralačka silina
ipak nema mira, sasvim ga obuzme noćna plima
pa kroz more duvanskog dima
suze roni, kašlje i kao da se guši
pa kaže da će i Mesec da probuši
makar ceo svet morao da se sruši
jer on se ničeg ne boji, takav je silan dasa
ako isključimo doktore i to što cvika od pasa.
I tako, dok premotavam flešbek u svom stanu
mog druga Samuela, božjeg sina, u gro planu
mislim, kako je baš zgodno što se ponekad otkači
bez tog šmeka ni ova pesma ne bi mogla da se sroči.

________________________________

ps. jutros mi je rekao moj sin Viktor da je juce cuo od nekog dobrog coveka u Zrenjaninu da je umro moj drug Samuel Ponjican, iz sela Belo Blato i da ima tome par godina, pojma nisam imala, jako sam se rastuzila.

Ovu pesmu sam mu napisala, pre 10 godina, mom drugu Samu, jer je bas bio zapeo da ima pesmu, o sebi, eto...