Na drugoj strani sveta

E pa hvala na javljanju i citanju, pre svega.
Maori, njihova istorija, tradicija i iskusenja su teme koje cu morati posebno obraditi, jer zaista ima toliko toga da se kaze, sto bi verujem bilo interesantno citaocima u Srbiji. Narocito ce biti tesko ne povuci neke paralele sa nekim nasim situacijama.

Ali, evo ukratko, Maori su ponosni ljudi, veliki borci i uspeli su da se sacuvaju, tj prezive nekako, kolonizaciju. Nesto sto nije narocito uspelo Aboridzinima u Australiji.

Njihov dolazak na novozelandska ostrva datira, po mnogim istrazivanjima, oko 920 godine u ovoj eri. Polinezijci, poreklom iz juzno-istocne Azije, iako je ovo jos predmet mnogih istrazivanja i debata. Sastavljeni od mnogo plemena, koja postoje i dan danas, uvek je bilo medjusobnih sukoba. Ujedinili su se tek po dolasku belog coveka i kolonizatora. Prvo je to bio ABel Tasman, holandski istrazivac koji se nije dobro proveo, pa posle (mnogo posle) i kapetan Kuk - koji je u ime "Imperije" "otkrio" zemlju.

Poceo sam da pisem ukratko o njihovoj istoriji, ali sam se predomislio nakon 7 paragrafa, jer je nemoguce to uraditi u "kracem" odgovoru. Elem, Maori i dan danas drze do svojih tradicija, koje su sada i deo zvanicnog protokola. Haka - "ratni" ples koji ste mozda videli pre utakmica NZ reprezentacije u svim sportovima, a narocito u ragbiju - ima svoje posebno mesto u danasnjem Novom Zelandu. Izraz postovanja, doceka ili pak izazova, svaki ples ima drugacije znacenje. Naravno, onaj kome se plese mora da tacno zna kako da reaguje, jer moze da uvredi domacine (pitajte Denisa Rodmana koji je nesmotreno reagovao na docek, prilikom davne posete ovoj zemlji, i zaradio udarce kopljem po glavi - pokusacu da nadjem snimak na YouTube-u).

Dosta su spiritualni i privrzeni su zemlji i moru, za koju imaju posebne izraze postovanja, jer im daje zivot. Svako mesto ili grad ima svoju kucu koja sluzi za sastanke, da se pruzi utociste, itd, koja se zove Marae. Ukoliko niste Maori, tu se dolazi samo na poziv, mada je u poslednjih nekoliko godina pokrenuta akcija "otvorenih vrata", da se ostali stanovnici upoznaju sa obicajima.



Ja sam imao cast (zbog posla koji sam radio tada za lokalnu vladu) da budem pozvan na Marae, sa ostalim kolegama. Pripremali smo se nedeljama unapred, sta tacno da kazemo, kako da udjemo u kucu, kakav je protokol. Jedan predstavnik nas je docekao ispred kapije, i tu smo morali da cekamo dok stariji Maori ne udju i da nas zvanicno pozovu. To se sve radi uz pesmu i sporim hodom kroz dvoriste, gde se gleda u zemlju, kako bi u tom momentu mogli da mislimo na sve one koji vise nisu tu, o dobrim duhovima i slicno.

Onda su nasi menadzeri i gradonacelnik seli u prvi red, mi iza i bili smo suprotno od lokalnih Maorija, koji su sedeli po istom sablonu. Sledeci na redu je bio diskurs njihovih starijih ljudi, takav je obicaj, o situaciji danas, sta valja, sta ne valja - na sta smo morali da odgovorimo. Kada je sve to zavrseno, svi su ustali i zvanicno nas pozvali da udjemo u drugu sobu gde je posluzeno obilje hrane i sokova, kafe i caja.

Tada su nam otpevali pesmu, na sta smo mi morali da odgovorimo pesmom (koju smo, jel'te, vezbali nedeljama). Kao jedini stranac, ja sam postao zapazen i morao sam sam da otpevam nesto o mojoj zemlji - pitali me, a to uopste nije bio plan, nisam bio spreman. Kuku meni - sta cu sada.

Tog jutra sam citao na B92 debatu oko himne SCG i predlog da pola bude "Boze Pravde", a pola "Oj svijetla". I to je jedino sto mi je padalo na pamet, te sam nekako otpevao "Boze Pravde", to jest prvu strofu i refren.

Svidelo im se i tako postadoh (sa ostalim kolegama) pozvan da budem "Tangata Whenua", "lokalni ljudi, ljudi od zemlje", i da su mi vrata te kuce uvek otvorena, na ista vrata kao i svi oni (pozadi, bez specijalnog poziva).

Mnogo me dirnulo. Ali, kako nisam znao da li je to samo deo protokola (mozda svima to kazu na kraju ceremonije, iz pristojnosti) ili iskreno, nisam vise otisao - strah me bilo da nekoga ne uvredim.

Inace, migracija Maorija od sela do urbanih krajeva ima svoje izazove i probleme. Gubljenje tradicija je samo jedan deo. Promena klimatskih uslova nije do sada mnogo uticala na njih, koliko je uticala korporatizacija poljoprivrede i ribarstva. No o tome sam planirao malo kasnije, pa da ne dupliram sada.

Pa u jednom momentu je bilo 20 ovaca po glavi stanovnika (60-ih), no danas je taj broj manji: "samo" oko 12. Politicari, oni ce mi biti posebna tema :) - a budzet i ostale zanimljivosti je interesantan: suficit je, svake godine u poslednjih 4-5, oko 7 milijardi godisnje (1 evro = 2 NZ dolara). Stopa nezaposlenosti oko 3%.

Inace, u poljoprivredi, pravi izvor bogatstva farmera vise nisu ovce, vec krave muzare! Udeo NZ u svetu je veliki, oko 30% industrijskih mlecnih proizvoda dolazi odavde (Evropska Unija proizvodi 34%, Australija oko 12%). I sve to bez dinara subvencija, sto se ne moze reci za kolege im u EU. Fontera, lokalna zadruga mlekara, je javila da ce prosecna isplata prihoda po farmeru ove godine biti oko neverovatnih 800,000 dolara!!!

Jos da dodam da cela ova zemlja nije selo, i da poljoprivreda predstavlja oko 30% prihoda ekonomiji (sto nije malo, ali nije sve).

Pa sad, da ne stavljam tekstove na engleskom, evo nekoliko dobrih linkova:
http://www.newfarm.org/features/0303/newzealand_subsidies.shtml
http://www.worldmapper.org/display.php?selected=45

Subvencija nema od 1984, i mislim da je jedna od retkih (ako ne i jedina) zemlja sa takvim uredjenjem.
Pisacu sledecih dana i o ovom, zaista je zanimljiv taj period od 1984 i kako ga neki jos sa ogorcenjem dozviljavaju (tada je ta tranzicija nanela mnogo bola, ali je i jedan od glavnih razloga sto je danas mnogo bolje).