"Zavet" Slavisa Pavlovic

"Zavet" je pravi primer muske proze (koja, nazalost, postaje retka). Recenice su ni dugacke, ni kratke, bas onakve kakve bi trebalo da budu, i prilicno sigurne i skladne. A o cemu govore?
"Osecaj casti i ponosa" je potenciran.
O cemu jos govore?
O ocevima i sinovima, o muskoj grcevitoj liniji. Otac Andrija, prek, ponosit, nepokoren i sin Milic, njegova krv, na neki nacin suprotstavljen njemu, bori se protiv njega u sebi, a to je borba sa ljubavlju, borba slicnih.
Citanje o "hrabrosti, spremnosti, karakteru, beskompromisnosti" zaista prija.
Roman pocinje 11. avgusta 1914...pocinje i rat ("djavolja rabota") na okukama Drine. Drina je reka-granicnica. Nad njom su cete i bitke, pokret i muske suze. Pored nje su prekost, prkos, ljutnja, osveta, zemlja, kosti, rane, dom.
Milic i Andrija su u kovitlacu rata, na mestima i polozajima oko doma, spremni da izginu. Otac Andrija je otac koji ocekuje, otac koji u sebi presudjuje sinu. Milic je sin koji se buni, ali i postuje, buni se i bori. Ovo je prica o ocu u sinu i sinu u ocu, o jednoj te istoj, razlicitoj, pomesanoj krvi. Citamo o ocevim ocekivanjima i sinovljevoj zelji za dokazivanjem pred njim.
Ovo je proza bez ukrasa, a ipak ukrasena, sigurna, ukrasena iskustvom, majstorstvom, muskim osecajem, istinitom pricom.
A kako dalje tece prica?
Milic se zavetovao ocu da se nece nikad predati neprijatelju, ali biva zarobljen, desava mu se ono sto je ocu od kamena u sebi obecao da nece. Iz zarobljenistva Milic (sa jos nekolicinom saboraca) dospeva u Budimpestu, na jedan salas u blizini. Andrija se prijavljuje na front, ne znajuci da li mu je sin ziv ili mrtav. Miliceva porodica, zena i dva sina, ostaju u cekanju i nadi. "U ratu se izgleda sve preokrene, retko ko uspeva da ostane svoj, desava se da neprijatelji na koje obicno pucamo postaju prijatelji, dok prijatelji zavedeni nemoralom rata postaju neprijatelji. Izgleda da je jedina dobra stvar u ratu sto svako od nas pokaze svoje pravo lice, sebe u pravom smislu." U takvim groznim uslovima se junaci romana nadaju i tada cekaju...
Radnja nas vodi pored Drine, u Varvarin, u Krusevac, na salase, u brda i ravnice, u rat i skrovista. Citamo o ratu i prinudnom radu, o smrti i ljubavi. A ljubav, kakva je? Ona koja spaja i razdvaja. Nemoguca i moguca. Ljubav-melem.
Ovo je roman o reci, roman-zavetovanje, roman o gadjenju, o muskosti, o surovosti, osveti, samilosti, krvi, kundaku, rani, pucnju. Ovde se nadmecu obecanje i zavet.
Laz produbljuje nemusti sukob oca i sina, to neminovno trvenje kada su otac i sin slicno-isti, kada su jaki i kocoperni.
Citamo dalje o nepravdi, o besu koji kulja kotlinom, o bespomocnosti i zrtvi (postoji i jako dobar odeljak o ljubavi i njene dve ostrice). Razmisljamo o nasim ocevima, o situacijama kada smo im rekli neke vazne stvari, o grudvama u grlu pred izgovaranjem istih, o nasim sopstvenim lozama.
Ovo je prica o svetosti porodice, o prolivanju krvi, o tragediji i nadi. Prica-sudbina.
Ana Atanaskovic