Bože, čemu služe ovakvi kreteni?

Tema ovog bloga je, bar za mene, sadržana u naslovu. Ali ja nikad ne pogodim koja je tema mog bloga. Blog je dugačak pa izaberite. Od privatizacije britanske železnice, preko ukrštenih reči, do ... spremnosti za put. 

* * *

Negde oko sedam uveče je stigao njen brat, vidno umoran i izgužvan od puta, ali sabran. Još uvek je imao ranac na leđima i mali kofer u rukama dok je grlio sestru. Ona mu je nešto šaputala, on je klimao glavom, odgovarao nešto tiho. 

Prišao je neko koga ne poznajem i rekao nešto, na šta je brat odgovorio, a kad je nepoznati počeo nešto nadugačko da objašnjava mlatarajući rukama on je otvorio usta da nešto kaže, predomislio se, zakolutao očima i počeo da se pozdravlja sa rodbinom. Onoga više nije pogledao, ni te večeri, ni sutradan za vreme pogreba. 

Događaj me je zainteresovao. Prvi put vidim njenog brata i čuo sam samo dobro o njemu. Doduše, sve što sam čuo je došlo od njegove sestre, ali ipak. Posle nekoliko dana provedenih zajedno upoznali smo se bolje. Pričali smo o svemu i svačemu. Govorio je tiho i pomalo u bradu. Dan pre nego što je polazio nazad za Englesku sam ga upitao o sceni kad je stigao u kuću svoje sestre, ono veče pre pogreba svog oca. Odmah je znao o čemu ga pitam. Znači, nisam pogrešio, dojmilo ga je. Raspričao se. 

* * *

U sredu uveče, tačno pre nedelju dana, sam stigao u Vels na radnu konferenciju. Univerzitet u Velsu ima na raspolaganju dvorac, na desetak kilometara od nevelikog Njutauna, gde se organizuju razne konferencije i programi. I dvorac i okolina izgledaju prijatno. Ogromne sobe sa starim nameštajem, škripavim drvenim podovima i klimavim prozorima. Neka likovna kolonija je stigla pre nas i već zaposela veći deo prostorija. Miris razređivača posvuda, bučni i haotični, a malo i naliveni - bilo ih je lepo videti. 

Pre spavanja mi je uspelo da se javim sestri preko kompjutera. Rekla mi je da je šteta što se nisam malo ranije javio, jer je tata hteo da me čuje. On je provodio zimu kod nje, u gradiću u Šumadiji. Tamo, u onoj kući u okolini Beograda gde je inače živeo sam, je suviše hladno i turobno preko zime. Sestra mi je rekla da je ove zime, začudo, došao kod nje sam, pitao je da li može da dođe i došao. Ranije je morala da ga moli nedeljama i da na kraju sama ode i dovuče ga kod sebe. Zvaću sutra ranije, ne budi ga, rekoh. 

Sutradan sam proveo prepodne na predavanjima. Baš kad sam polazio na ručak našla me je devojka koja radi na recepciji i rekla da me je tražila sestra. Sobe nisu imale telefone, nisu imale ni kupatila, jedini telefon je bio na recepciji. Odmah sam znao zašto me traži. Za bilo šta drugo napisala bi poruku ili bi sačekala da se sam javim. 

- Možeš li da stigneš sutra, pitala je, pa da pogreb bude prekosutra, u subotu? 

- Mogu. 

Prvo odem u trpezariju na par minuta da pojedem nešto. Stići do sutra neće biti lako i ko zna kad ću i gde opet imati šanse da se okrepim. Kažem kolegi o čemu se radi i zamolim ga da uzme većinu mojih stvari i knjiga i odnese ih na Kembridž. Svakako smo obojica planirali da odemo tamo posle Velsa. 

Potražim na internetu karte za Beograd. Nađem brzo nešto pristojno, u šest ujutru iz Londona za Beč, pa odatle za Beograd. Dok uhvatim autobus za sestrin gradić i dok stignem biće skoro sedam uveče. Šta je tu je, nema bolje opcije. A i da ima, nemam vremena da je tražim, ionako je već kasno. 

Prvo mi treba prevoz do železničke stanice dole u Njutaunu. Pozivaju iz sela nekog da dođe i da me pokupi. Dolazi baba u malom kombiju. Veoma je spora ali nemam srca da je požurujem. Očigledno je dobrovoljac koji pomaže oko zamka da bi ispunila svoje vreme. Priča mi o vremenu. Kaže da će velika kiša, da sam trebao da sačekam do sutra da idem na put. Eh, baba, voleo bih da je moglo da nikad na ovaj put i ne krenem. Nisam joj rekao ništa, pričamo kako je Vels lep. Jeste lep. Meni deluje pitom. Zeleno, ovce po poljima, drvene ograde, kamene kuće, šumarci, potoci. Kiša počinje. 

Ostavlja me na železničkoj. Kupujem kartu preko Birmingema gde treba da presednem na voz za London. Kažu da, zbog nevremena, nisu sigurni da će voz uopšte doći. Meni nevreme ne izgleda uopšte strašno. Voz ipak dolazi. Definitivno poslednji, svi ostali su otkazani. Dobro je što nisam tražo bolji let, propustio bih ovaj voz i ne bih mogao da se iskobeljam ni iz sela do sutra.  

Vozimo se neko vreme i voz staje na nekoj maloj stanici. Ne može dalje. Deo pruge je preplavljen. Izlećem napolje i tražim autobusku. Vreme je definitvno postalo gadno. Trčim po kiši, pitam u letu, i sav mokar ulećem u autobus koji ide do susednog mesta, Šrusburi ili tako nešto. Put još uvek nije poplavljen. Tamo izlećem iz autobusa, trk do železničke, ponovo sav mokar. Voz za Birmingem je tek za pola sata i treba da stigne tamo 5 minuta pre mog voza za London. Utešno je što voz stiže u Birmingem na isti peron sa kog voz za London polazi. 

Ulazimo na stanicu sa malim zakašnjenjem, ali se vidi da voz za London još nije pošao. I dok prelazimo peron, tih nekoliko metara od jednog voza do drugog, voz za London zatvara vrata i polazi. Nekoliko njih iz našeg voza je uspelo da uđe, ali većina nije. Stojimo u neverici na peronu. Nekakav otpravnik, ili šta je već, objašnjava da voz za London pripada drugoj firmi i da nije obavezan da čeka na vozove iz Velsa. Zašto bi oni kasnili zbog kašnjenja tamo neke druge firme. Shvatam da je privatizacija britanskih železnica dovela do usitnjavanja mreže i nekih čudnih odnosa prema "tuđim" problemima. Ko god je pomislio da će putnici biti ljuti na firmu koja je zakasnila 5 minuta po onakvom nevremenu, a ne na onu koja je po tom istom nevremenu svojim putnicima zatvorila vrata ispred nosa je veoma, veoma, teška budala. 

Trčim brzo do šaltera za karte jer mi je jasno da bi me učešće u kolektivnom gunđanju i besnom objašnjavanju elementarnih činjenica onom otpravniku samo dovelo na rep ogromnog reda. Kad sam stigao u red bilo je samo par ljudi ispred mene, a kad sam dobio novu kartu već ih je jako mnogo u redu. Sledeći voz je za 45 minuta, a mnogi od njih neće za to vreme ni doći do šaltera. 

U vozu razgledam pažljivo vozne redove za Hitrou koje sam žurno odštampao još u dvorcu i shvatam da, sa ovim zakašnjenjem, neću stići na vreme u London da uhvatim poslednji voz za aerodrom, a i metro će već biti zatvoren. Još popodne, dok sam kupovao kartu za let, sam rezervisao i platio noć u hotelu blizu aerodroma, ne bih li odatle lako stigao na moj ran jutarnji let. Sad ću morati da tražim neki drugi hotel u sred noći u Londonu, po kiši i hladnoći. I ko zna da li ću moći da stignem sutra ujutru dovoljno rano na aerodrom. Ovo drugo me više brine. Sad kada je zakazan, pogreb se neće otkazati, stigao ja ili ne. Zaključim da je bolje odmah uzeti taksi pa otići do hotela na aerodromu koji je ionako već bespovratno plaćen. Taksi će sigurno koštati milion funti, ali nema druge. 

Nešto ispred Londona, voz staje na nekoj stanici. Verovatno poslednja pre londonskih stanica. U trenutku mi sine i samo izletim iz voza. Probaću da nađem prevoz odavde za Hitrou, ionako je aerodrom sa zapadne strane, a i voz prilazi otprilike sa te strane. Odavde sigurno nije dalje do aerodroma nego iz Londona, a u najgorem slučaju platiću taksi, kao što bih svakako platio i da sam produžio vozom do kraja. Bar ću stići u hotel ranije i odspavati malo više 

Odmah na izlazu vidim autobus za Hitrou. Čeka putnike iz birmingemskog voza. Hteo sam da izljubim vozača. Vozimo se sami, ja i on, u autobusu za 50 ljudi. Pričljiv, veseo čovek. Sa Jamajke. Nisi trebao po ovom vremenu da polaziš na put, kaže. Eh, Bob, voleo bih da je moglo da nikad na ovaj put i ne krenem. Kaže, čekaj da pogodim odakle ti je akcenat - Hrvatska. Dobar si, Bob, kažem. Počinje da priča o ratovima na Balkanu. Imam utisak da sve bolje shvata od Blera i kompanije. 

Na aerodromu čekam minibus za hotel sa velikom grupom nemačkih navijača. Dobro su naliveni i ljuti što čekaju dugo. Kad je minubus stigao svi ulaze nasmejani. 

Odspavam malo, pa minubusom nazad do aerodroma, let do Beča, pa do Beograda. Lep, sunchan dan. Tamo me čeka ženin rođak da me poveze do autobuske - ona mu javila i zamolila ga. Hvala i njemu i njoj, bar da mi neki deo puta ide glatko. Kako je bilo po putu, pita, dobro je bilo, kažem, dobro.  

Na autobuskoj u Beogradu se setim da nemam nikakvih para u novčaniku. U onom izolovanom dvorcu mi nisu bile potrebne, a sve karte sam kupovao kreditnom. Nađem nekako automat i obradujem se što mi prihvata karticu. Pre nego što sam ušao u autobus kupim časopis sa ukrštenim rečima. Nisam neki ljubitelj, ne sećam se ni kad sam poslednji put popunjavao, ali tata jeste bio veliki znalac i zaljubljenik, pa eto, njemu za uspomenu, rešavaću pomalo dok se vozim i razmišljam o njegovom i mom životu, opraštajući se tiho, dok smo još uvek sami. 

Od autobuske idem pešice do sestrine kuće, nije mnogo daleko. Eto nje, grli me, ljubi me, šapuće mi, ne može da mi se obraduje dovoljno. Meni se srce raznežilo, opustio sam se, eto stigao sam na vreme, rodbina je već tu, neki će sutra ujutru, eto i neki sestrini prijatelji ... biće sve u redu, ispratićemo tatu lepo. Sestra mi šapuće 

- Znaš li da sam sve tatine dokumente našla tu u njegovim stvarima, poneo je sve do jednog papirića sa ikakvim značajem, sve lepo sređeno i označeno po fasciklama, nikada, nikada pre nije nosio išta kad je dolazio. 

Razumem dobro šta mi govori. Utom prilazi onaj čovek - ne poznajem ga. Pita me kojim sam avionom došao. Kažem, preko Beča, a on poče da mi objašnjava da sam pogrešio, da postoje i direktni letovi iz Londona, da sam trebao da uzmem takav, da sam mogao da stignem bar par sati ranije, da sam trebao da se javim telefonom u agenciju u Beograd, da sam mogao ovo, da sam pogrešio ono, ... bože, čemu služe ovakvi kreteni, pomislio sam dok sam prevrtao očima.